FKCZ: Da li je vreme da prihvatite odgovornost?

U junski petak kasno popodne, dok ceo fudbalski svet gleda ka Brazilu (uključujući i domaću javnost, zbog večernjeg meča u Sao Paulu), iz Niona je stigla informacija koje se ovdašnja javnost pribojavala mesecima unazad, od kada je glavni istražitelj CFCB (Tela za finansijsku kontrolu klubova) u aprila počeo specijalnu istragu slučaja „Crvena zvezda“.

Crveno-beli su samo dvanaest dana ranije konačno dočekali 26. titulu, prvu posle sedam godina, izborenu u nadrealnim okolnostima, gotovo bez ikakve pomoći klupskog rukovodstva. Sada su se svi akteri višedelne akcione drame „Licenca“ ponadali da će konačna odluka, strašna za beogradski klub, proteći što je tiše moguće.

Da li je problem bio baš toliki?

Kada je u novembru 2012. hitna noćna sednica umesto Lukićeve donela klubu iz Ljutice Bogdana novu upravu, očekivalo se da će klub zauzeti jasan kurs. Dogodilo se sve suprotno. Iza nas je skoro 20 meseci konstantne borbe različitih struja, koje su često vukle na suprotne strane, ali su na kraju sve zajedno žestoko podbacile, o čemu svedoči ishod istrage UEFA.

Kada se u prethodnom periodu pričalo o Zvezdi, pogotovo o finansijskoj strani priče, pojmovi su često mešani. Zvezdin dug koji je u danima po dolasku sadašnje uprave precizno iskazan kao 48.4 miliona evra, (u međuvremenu su podaci varirali, ali nije bilo toliko preciznih izveštaja) navođen je često kao uzrok aktuelnih problema.

Tu (ili sličnu) sumu klub duguje, i oko toga nema dileme, ali je to u velikoj većini dug prema bankama i kao takav ne razlikuje se od zaduženosti koju ima poprilična većina profesionalnih klubova u Evropi. Neki od njih duguju i preko pola milijarde evra, neki i po 15 ili 20 puta više nego što zarade za godinu dana. Niko zbog toga nije ugašen ili prebačen u niži rang.

Ono što jeste problem su aktuelni dugovi prema igračima, drugim klubovima, i sopstvenoj državi (kroz porez). Mnogo puta navođeni Rendžers iz Glazgova dugovao je 150 miliona funti, ali ga je u četvrti rang bacio neisplaćeni porez (manje od sedmine tog iznosa). Harts je umalo doživeo istu sudbinu zbog samo 1.5m dugovanih za porez (a ceo dug je skoro dosegao 30 miliona).

Uzgred, teorija da je Rendžersu prebacivanje u niži rang pomogla sasvim je netačna. Klub je za giodinu dana bukvalno progutao prikupljenih 27 miliona evra i već počeo da se zadužuje, pa bi do septembra mogao ponovo u stečaj. Jednostavno, čak i ako ode veći deo iskusnih igrača, većina ostalih troškova ostaje na starom nivou, a smanjeni prihodi ne mogu da ih pokrivaju. Iako lagano skaču iz ranga u rang, „Policajci“ ni izbliza nisu stabilizovan klub i svakako nisu pozitivan primer.

Tokom ovih 19 meseci u medijima su se pojavljivale različite sume, ali nijedna od njih nikad nije prebacivala pet miliona evra. Svaka tri meseca navijači beogradskog kluba prolazili su kroz stres na temu ukidanja licence, do ovog petka uvek sa hepiendom, svaki put sa sve više gorčine u ukusu. Na kraju je mnogima laknulo što je mučenje završeno.

Da je za ovo vreme bilo ko od klupskih čelnika uspeo da nabavi pet miliona evra, bilo iz svojih privatnih sredstava, ili obezbeđivanjem još jednog kredita (koliko god to nepopularno bilo) u nekoj banci, Zvezda bi uredno poslovala. Neretko se na ovim prostorima problem pokazuju težim da bi se smanjila očekivanja javnosti.

Umesto oporavka - optužbe

StarSport

Ključna greška napravljena je na samom startu rada nove uprave, na samom kraju 2012. Kada je odrađen prvi korak – utvrđivanje stanja – razum je nalagao da je drugi: pravljenje plana oporavka. Za vreme požara prvo se spasavaju životi, a tek kasnije utvrđuju krivci. Umesto toga i uprava i javnost krenuli su, po drevnom srpskom običaju, u prepirku o tome ko je kriv za dug. Odatle se još nisu pomerili, godinu i po kasnije.

Toliko puta smo za ovih godinu i po čuli da su dugove napravile prethodne uprave, što i nije sporno. Neki dugovi se vuku još od kraja XX veka, počeli su da dramatično rastu početkom 2005, kada su tadašnji vršioci dužnosti sklapali izuzetno nepovoljne sporazume o pozajmici sa ogromnim kamatama, a od tada su u konstantnom porastu.

Svaka nova uprava morala je da, uz tekuće troškove, plaća i zaostale dugove, kao i kamate na ranije pozajmice. Pozajmice su uzimane nerezonski, na različitim mestima i po različitim uslovima, često veoma nepovoljnim.

Paralelno sa tim svaki novi režim u klubu (svaka sličnost sa državom logična) dovodio je nove zaposlene, pa je u jesen 2012. U klubu bilo 220 zaposlenih, od kojih su mnogi imali nejasno definisane obaveze i nesrazmerno velike plate.

Svaki put kada na vlast u bilo kojoj instituciji dođe široka koalicija, jasno je da će se malo programskih načela sprovesti, jer će po pravilu neko biti protiv. Od novembarske promene uprave Zvezdu je često vodilo nekoliko različitih struja (3, 4 ili čak 5 u nekim trenucima), a različiti nazori tih struja sprečili su radikalne rezove, koji su pre 19 meseci bili neophodni.

Javnost se, kao i obično, uglavnom bavila stvarima koje su na periferiji problema – ličnim sukobima, izjavama iz kojih se jasno vide interesi pojedinih članova uprave. Malo ko se u doba sukoba Džajić – Čović (dva meseca posle stupanja uprave na funkciju) zapitao zašto nije sprovedena nijedna mera za ozdravljenje kluba.

Kao i tokom rada prethodne uprave (Lukićev tim bio je na čelu kluba 40 meseci) sva pažnja usmeravana je na zbivanja na terenu, a kada je prošlog leta sastavljena iskusna i kvalitetna ekipa koja je na kraju, uz zimske korekcije u odbrani, uspela da osvoji titulu, pojavila se nada da će taj uspeh prekriti probleme.

Da, svi ste krivi!

StarSport

Nije bilo tako, jer nije ni moglo biti. Sve i da suspenzija nije došla sad, mač bi i dalje visio nad glavom. Nestvarna tišina pratila je na svaka tri meseca saopštenja kluba da je licenca i ovog puta izborena i da je sada „rok za isplatu tog i tog konkretnog duga kraj sledećeg meseca“.

Umesto da se sprovede strategija, nađu sredstva kojima će se prebroditi akutna kriza i napravi jasan biznis plan, koji će klub sa 4 miliona navijača i imenom prepoznatljivim i na Madagaskaru dovesti najpre na nulu u dnevnom poslovanju, a onda ga lagano pokrenuti ka postepenoj otplati glavnice duga, uprava je svaku odobrenu licencu posle kašnjenja, molbi i ubeđivanja predstavljala kao uspeh.

Istovremeno se odvijala tragikomedija na relaciji igrači-uprava, sa pričama koje je ceo grad znao mesecima unazad, a poslednjih dana ih članovi šampionske ekipe bez ograde dele sa medijima. Dogodio se slučaj „šampon“, kada im je uprava okrenula leđa i kada su igrači podvukli crtu i odlučili da do kraja sezone igraju pre svega za sebe.

Sami su plaćali banalne svakodnevne troškove, od ledomata, preko sređivanja svlačionice, sve do hrane tokom zimskih priprema. Pristajali su nekoliko puta na smanjivanje plata, pa im onda ni to nije isplaćivano. Oni iskusniji i pozajmljivali saigračima koji nisu imali kad da naprave zalihu za ovakve dane. Kada je sezona završena, čelnici su prestali i da im se javljaju.

Kako je moguće da je neko čelnik organizacije u kojoj se dešavaju takve stvari i da ne nađe za shodno da se bar javno izvini zbog sopstvene nesposobnosti, prevazilazi moć racionalnog rasuđivanja.

Zato je danas trenutak da svi zajedno stanu pred javnost i priznaju ne poraz, već debakl. Svi, bez izuzetka. Sigurno je krivica nekih među njima veća nego krivica drugih, ali posle ovakvog debakla jasno je da odgovornost moraju da prihvate svi. Niko im nije obećao lagan posao kada su klub preuzimali, ali je njihov učinak, kada se podvuče crta na ovih 19 meseci, veoma loš.

Izostanak iz Evrope (Zvezda Evropu od ranih šezdesetih nije igrala samo u sezonama sankcija) je debakl vasionskih razmera, a tek ćemo videti koliko će koštati u potencijalnom novcu i ugledu najtrofejniji srpski klub.

Problem nije ni samo Zvezdin, ni samo fudbalski

StarSport

Kada smo pre skoro godinu dana pokrenuli priču o rekonstrukciji srpskog fudbala, ovo je bio jedan od najvažnijih razloga, možda i važniji od ostalih. Srpski klubovi su redom nesolventni, dva najveća su u najupadljivijem problemu zbog medijske pažnje i navijača, a i zato što barataju većim sumama, ali ništa lakše nije ni ostalima.

Novca imaju samo oni koji imaju mecene, kao Čukarički, Voždovac, Napredak, klubovi koji su pronašli ljude spremne da u njih ulože novac. Ti ljudi oprostili su se unapred od mogućnosti da vrate nešto od uloženih sredstava, jer u srpskom fudbalu (i sportu u celini) apsolutno ne postoji nikakav sistem koji bi klubovima obezbeđivao stalni priliv prihoda.

Liga ne donosi skoro nikakav novac, TV prava su više od 20 puta manja nego u Mađarskoj i skoro deset puta manja nego u Hrvatskoj, prihoda od publike nema, a marketing je na retkim mestima izašao iz kamenog doba.

Ako eliminacija najvećeg kluba i državnog šampiona iz Evrope nije zvono koje je moralo da probudi apsolutno sve koji se na bilo koji način bave fudbalom u ovoj zemlji, teško je zamisliti šta bi ih probudilo.

Ako ovo nije dovoljan razlog da nestanu sitničavi klupski interesi, sukobi i mržnja, a kompletan srpski fudbal napravi i sprovede hitnu strategiju spasa, pitanje je da li će tog spasa uopšte i biti.

Ako pomislite i na tren da je tako samo u fudbalu, bolje da se osvestite istog trenutka i zapitate se šta se događa sa košarkaškim klubovima, zašto odbojkaški prvaci ne žele u Evroligu, zašto rukomet cveta svuda oko nas, a u Srbiji bukvalno preživljava.

Prošle godine propustili smo priliku da rezom posle Maksimira vratimo reprezentaciju na pravi put i zato propustili Brazil. Zatim smo propustili da sredimo stanje u celokupnom fudbalu i dobili suspenziju za Zvezdu i moguću istragu protiv FSS.

Ako ponovo budemo pustili da stvari idu svojim tokom, ishod može biti krajnje neprijatan za sve.