Kolarčeva zadužbina pred gašenjem

Najznačajnija zadužbina u Srbiji nema novca za osnovno održavanje, piše Danas.

Izvor: Danas.rs
Podeli
Foto: Screenshot
Foto: Screenshot

Zadužbina Ilije Kolarca na ivici je opstanka. Novca za osnovno održavanje prostora nema, sredstva za finansiranje programa iz godine u godinu sve su manja, dok su zaposleni već duže vreme na "minimalcu".

Urednica muzičkog programa Mirjana Lazarević jednom rečju definiše uslove u kojima opstaje Kolarac - "nemogući", a to što ova ustanova još nije zatvorila vrata rezultat je entuzijazma zaposlenih. Ona dodaje da je opšti utisak da problem Kolarac nikoga ne zanima a da bi njegovo eventualno gašenje prošlo bez ikakvih reakcija.

“Nemamo dobro ozvučenje, dotrajale tepihe koji ne ispunjavaju protivpožarnu zaštitu morali smo da sklonimo, a novca da kupimo nove nemamo, kada je potrebno nešto da se popravi, krpimo se da obezbedimo pare... Ne može jedna institucija kontinuirao da radi ako nemate dovoljno novca za osnovne stvari”, priča Lazarevićeva.

Da bi ova ustanova normalno funkcionisala potrebno je mesečno oko milion i po dinara. Ipak taj iznos ne može da se dobije ni od grada ni od države, pošto ni jedni ni drugi po zakonu nisu nadležni za održavanje zadužbina čiji je osnivač privatno lice. Istovremeno, Kolarac ne može da računa ni na sredstva za investicije pa tako, kada se desi da krov počne da prokišnjava, zaposleni moraju da se dovijaju na razne načine da bi obezbedili pare za sanaciju.

“Obraćali smo se raznima - gradonačelniku, sekretarijatu, Ministarstvu kulture i Republičkom odboru za kulturu - uglavnom smo ostajali bez odgovora ili smo dobijali komentar "nismo osnivači". Mi predlažemo model po kome funkcionišu Matica srpska i SANU. U Zakonu o kulturi postoji stavka pod koju možemo da se podvedemo - ustanove kulture kojima nije grad osnivač a koje imaju pravo da dobiju sredstva iz budžeta za materijalne troškove”, kaže Lazarevićeva.

Zadužbina Ilije Kolarca ima raznovrsnu delatnost, po čemu je jedinstvena u zemlji. Međutim, prihodi koji se ostvaruju od programa i izdavanja sala nisu dovoljni da pokriju održavanje prostora od 4.000 kvadrata, a najveći problem predstavlja velika dvorana.

“U gradu koji pretenduje da bude metropola imate jednu koncertnu dvoranu koja je ruinirana, i koja je stara 85 godina. To je odraz nebrige. Moj utisak je da ovo nikoga ne interesuje, ni sama branša ne bi se pobunila da se zatvori Kolarac. I da se nešto desi, da nam recimo isključe struju, što je moguće, tri-četiri dana bi trajalo iščuđavanje što je Kolarac zatvoren i onda nikom ništa. Poslednjih godina vlada opšta apatija. LJudi imaju druge prioritete, a kulturne potrebe su nisko. U gradu koji ima dva miliona stanovnika dvorana sa 800 mesta nije puna čak i kada su programi besplatni”, objašnjava Lazarevićeva.

Kolarac se našao u ovoj nezavidnoj situaciji nakon donošenja Zakona o zadužbinama i fondacijama, koji zadužbine definiše kao nevladine organizacije, i po kome one nisu ni u čijoj nadležnosti. Zbog toga Kolarac ne može da dobije sredstva ni od grada ni od države za tekuće troškove i investicije, već samo može da se prijavljuje na konkurse za programe. Marija Aleksić, autorka knjige "Zadužbine kulture Srbije i javnost" i direktorka Muzeja afričke umetnosti, kaže da pomenuti zakon "iako možda ima nekih nedostataka, nastoji da oživi i podstakne donekle zamrli zadužbinarski duh i sjajnu tradiciju dugu više od osam vekova". Ona ističe da je Kolarac ustanova koja ima izuzetan nacionalni značaj i koja čini da Srbija bude nezaobilazna tačka na kulturnoj mapi sveta.

“Međutim, održavanje takvih programa nije finansijski isplativo, odnosno - prihodom od ulaznica ne mogu se pokriti ni svi mesečni, fiksni troškovi, a treba ulagati i u obnovu i inoviranje opreme... To nije situacija karakteristična samo za Kolarac, sve ustanove kulture u Srbiji - bez obzira na to ko im je osnivač - posluju u izuzetno teškim uslovima, i prinuđene su da se za dodatna sredstva obraćaju i nekim drugim institucijama, fondovima ili kompanijama”, kaže Aleksićeva.

Sagovornica lista "Danas" se nada da će Ministarstvo kulture pronaći rešenje za Kolarac trajno obezbeđujući deo sredstava iz budžeta.

“Uverena sam da će novi ministar sa svojim timom imati više senzibiliteta za ove probleme. Iz sopstvenog iskustva znam da je gospodin Vukosavljević, kao gradski sekretar za kulturu, nizom odluka pomogao konsolidaciju ustanova kulture u Gradu. Te ustanove su samo formalno gradske, a po usmerenosti i duhu one su ogledalo ukupnog kulturnog ambijenta u zemlji”, zaključuje Aleksićeva.

Korporativna filantropija

U svetu veliki broj ustanova kulture osnovan je i finansira se donacijama imućnih pojedinaca. To, po rečima Marije Aleksić, može biti i model koji bi se primenio u Srbiji. Da bi filantropija i zaživela, potrebno je razvijati kulturu davanja.

“Mora se raditi na stvaranju bolje klime - u medijima, na kulturnoj sceni, ili donošenjem odgovarajućih propisa - kako bi se podstakli novi darodavci koji će, kao što je i Kolarac učinio pre 138 godina, ostaviti stečeni imetak "na polzu svome otečestvu". Korporativna filantropija je danas jedan od pokazatelja društvene odgovornosti i svesti čelnih ljudi korporacija... Brojni su primeri takvih poslovnih odnosa i kod nas, ali ima prostora da se ova praksa još više razvije. Navešću samo jedan primer. Privatna kompanija Transportšped, čiji je predsednik Branislav Baćović, omogućila je da se objavi više od 400 knjiga, među njima i višetomna Istorija srpskog naroda u izdanju SKZ”, objašnjava Marija Aleksić.

Prati B92 na Viberu

Muzika

Veče dva maestra i orkestra beogradskih virtuoza

Nama koji smo dane ranog detinjstva proživeli na prelazu iz osamdesetih u mračne devedesete, klasična muzika je u uši ulazila najčešće kroz crtane filmove sa Tomom i Džerijem i Duškom Dugouškom, koje nismo propuštali svakim danom u 7 i 15.

Muzika ponedeljak 26.06. 08:16 Komentara: 16
strana 1 od 1246 idi na stranu