PREMIJERE: Pretnja

Dve stvari volim kod Shyamalana.

To što je čovek evidentno mizantrop (pogledajte samo načine na koji ljudi stradaju u njegovim filmovima, a naročito u ovom!), ali koji ozbiljno shvata osnovno načelo takvog odnosa prema svetu- ljudska vrsta, ipak, mora biti spasena!

Druga stvar jeste njegova doslednost. Koliko mladih autora (Šaja je svoj prvi veliki film, Sixth Sense, režirao sa samo 29 godina), koji su karijeru započeli u poslednjih desetak godina, tematski i autorski pokušava da se zadrži na istoj temi. Ne kažem da je ta vrsta tvrdoglavosti dobitna kombinacija (Šaji se, evo, već treći put obija o glavu), ali svakako govori o integritetu vrednom poštovanja. Drugim rečima- Tony Scott ovo nije!

Gledano unazad, Shyamalanov kreativni stropoštaj počinje sa The Village u kome uvek prisutna melodrama odnosi prevagu nad već ustaljenom trejdmark misterijom (koja razrešenje obično doživljava u kvazi deus-ex-machina klimaksu). Lady In The Water je (sumnjam da to puno ljudi sem mene tako vidi) bio duhovit esej o sopstvenoj poetici i oštrim kritičarima iste. Obratite pažnju samo na ulogu koju je Shya u filmu sebi dao, na epizodu filmskog kritičara, na odnos mita i realnosti... ako vas to zanima.

The Happening je, van sumnje, shyamalanovska tvorevina. Nešto se dešava, ne znamo šta, ali užasno nas zanima. Događaje proživljavamo kroz vizuru „porodice“, dok razmere stradanja gotovo po pravilu ukazuju na apokalipsu. Ljudi u parkovima Njujorka, Filadelfije, duž cele Istočne obale iznenada prekidaju svoje aktivnosti, razum im se muti i odlučuju se na suicidalne poteze. Kiša radnika na jednom gradilištu neke će podsetiti na „najn/ileven“. A možda je to i bila namera.

Nakon, uslovno rečeno, ujednačavanja svih elemenata koji čine film sa The Village i Lady In The Water, Shyamalan se vraća superstar osnovi (kao u svoja prva tri velika filma) i ovaj put čast da shvati neshvatljivo ima Mark Wahlberg, do zla boga neuverljiv kao profesor biologije Elliot Moore. Njegova druga je blesava Zooey Deschanel (kao Alma Moore) čiji komičarski potencijal nikako ne uspeva da napravi sebi mesta, i umesto da oživotvori Shyamalanove često patetične dijaloge/situacije (humor je saputnik svih stvari na ovom svetu) ona samo kontraproduktivno deluje na ionako neuverljivu radnju. Tj. sve deluje kao da se sa njom sprda.

Ako su prethodni Shyamalanovi filmovi „patili“ od vrlo precizne dramaturgije koja se pred našim očima „dekodira“ kako vreme odmiče, The Happening relativno brzo nasluti o čemu se radi, a potom ne uspeva da nas u to uvuče odn. ubedi. Sam razvoj događaja sumnjivo podseća (rekao bih čak i neuspelo podjebavački) na Spielbergov War of The Worlds- nešto se desi (glupo mi da vam kažem šta), ljudi masovno beže, oni-koje-pratimo završe kod „lokalnog ludaka“, nakon čega sledi iznenadni „samoobjašnjiv“ kraj. Bitna je razlika to što kod Spielberga front ljudi koji beže vrlo brzo postaje auto-razarajuća sila, dok kod Shyamalana, skoro kao u nekakvom edukativnom filmu, ljudi mirno napuštaju Njujork kao da im prete vaške, a ne... zinite da vam kažem.

Ljubavni zanos ovde je isceđen na dva bedna pred-smrtna priznanja o šatro-neverstvima i na jedno dirljivo, pastoralno finale, koje u isto vreme i deluje kao lek na dešavanja, ali i kao poruka u kom smeru bi trebalo da se uputimo u želji da sačuvamo planetu.

Shyamalan je do sada tvrdo, ponekad konzervativno, ponekad naivno, insistirao na tome da koren svih ljudskih problema leži u njima samima, i gotovo svaki misterij mekgafinovski je služio tome da nam objasni da je bratstvo međ’ ljudima esencija njihovog bivstvovanja, ali i opstanka. The Happening u tom kontekstu deluje samo kao demonstracija nekakve društvene akcije, sa predirektnom i , čak, banalno upakovanom ekološkom porukom. S te strane, Shyino srce je i dalje na aktuelnom mestu, ali umetnička formula koja je svojevremeno terala ljude da gledaju njegove filmove i po dva-tri puta, ovde je toliko isceđena da svi iole inteligentni već nakon 15ak minuta znaju šta i, što je još gore, kako ih očekuje.