"Beogradski muzički vremeplov"

"Beogradski muzički vremeplov” je drugi po redu projekat koji je osmislio Jovo Anđić i Centar za kulturne inicijative “KULTTURA“. Šetnje su jedna od formi, uz pojavljivanje u magazinu i uz planirane štampane vodiče i elektronsku verziju, TV i DVD izdanje. Prvi ovakav program je ,,Književni vodič kroz Beograd”- šetnja ”tragom pisca”, koji se uspešno realizuje već drugu godinu. Programe su podržali Sekretarijat za privredu i Sekretarijat za kulturu grada Beograda. O ovim projektima, ali i o nekim preprekama sa kojima se suočava(o), razgovaramo sa autorom “kulturnih šetnji” Jovom Anđićem.

Kako je zamišljen ,,Beogradski muzički vremeplov” ?
''Beogradski muzički vremeplov'' je pokušaj da se prikaže društveno- kulturna istorija Beograda od početka Prvog srpskog ustanka, znači od Đorđa Petrovića Karađorđa do šezdesetih godina i Đorđa Marjanovića. On nije muzička istorija već oslikavanje jednog i po veka moderne istorije Beograda sa fokusom na muzičko nasleđe. Namera je bila da se kroz muziku pokaže kako smo se razvijali, kada nam je stigao prvi klavir, šta su nam školovani muzičari donosili sa Zapada itd. Ono što je novo je da će šetnje biti upotpunjene muzičkim ilustracijama. To znači da će svaki polaznik u toki šetnje dobiti mp3 player i moći da čuje muziku iz perioda o kojem govorimo. Zbog toga je broj polaznika u ovom programu ograničen i zainteresovani se moraju prijaviti ranije. Inače, jedan deo muzičkih materijala koje koristimo snimljen je sa osetljivih voštanih ploča sa početka 20. veka što se može zaključiti i po njihovom krckavom zvuku. Neki od snimaka napravljeni su kafanama u kojima su svirale kapele, bande ili orkestri, ponegde se čuju i glasovi ljudi koji razgovaraju. Sve je autentično.

Kakve su reakcije dosadašnjih učesnika?
Ima različitih šetača, od profesora muzike, pevača u horu, do čitavih porodica sa decom. Većini se dopada ideja. Ja se nisam trudio da pravim hronologiju razvoja muzike i stilskih žanrova, već da pokažem kakvo je njeno učešće u kulturnom i društvenom životu Beograda i Srbije. Da bih to dočarao, fokusirao sam se na ljude, to su naši vladari, kompozitori, pevači, naši pisci, strani putopisci. Tu ima različitih priča: od onih o muzičarima koji su se u inostranstvu školovali, pa se vratili u Srbiju, do onih koji su se takoreći slučajno našli u Beogradu i tu ostali i uklopili se.

Kako je uopšte nastala ideja šetnji kroz Beograd?
Na ideju za prvi projekat ,,Književni vodič kroz Beograd” došao sam čitajući tekst Dragana Velikića u ''Vremenu''. Bio je to tekst je o književnom vodiču Berlina. Pomislio sam da bi to moglo da se izvede i u Beogradu Onda sam nekim svojim prijateljima ponudio da oni to urade, međutim, niko nije bio spreman, bio je to ogroman posao. Potom sam odlučio da napravim neki svoj izbor pisaca koji su u Beogradu ostavili deo svoje energije i stvaralaštva i iz ovog ili onog razloga se mogu nazvati beogradskim piscima. Izabrao sam 32 pisca od Despota Stefana Lazarevića do Stevana Raičkovića, jedan ogroman vremenski period od 15. do 20. veka. Potom sam prikupljao građu i krenuo da se bavim jednim po jednim piscem. Šetnje su do sada ''pratile tragove'' osam pisaca: Dositeja Obradovića, Branislava Nušića, Ive Andrića, Danila Kiša, Đuru Jakšića, Isidoru Sekulić, Miloša Crnjanskog i Duška Radovića. Program šetnji zamišljen je kao obilazak beogradskih adresa koje ”pričaju priču” o životu i delu pisca. I ''Književni vodič kroz Beograd'' i ''Beogradski muzički vremeplov'' predstavljaju svojevrsno putovanje kroz prostor i vreme.

Šta ljude posebno oduševljava kada učestvuju u ovakvim šetnjama ?
Jedna od namera šetnji je da se skrenu pogledi građana na nešto što oni i ne primećuju tokom svakodnevnog prolaska gradom. Bilo je, recimo, opšte iznenađenje kada sam im pokazao da na fasadi zgrade Radio Beograda mogu da vide skulpture kovača, šegrta i dva goluba. Zanimljivo je da se čak Beograđani ponekad i fotografišu pored nekih mesta kao da su ih tek otkrili. Mi inače imamo formirane predstave o određenim mestima u gradu i ne udubljujemo se previše. Želim da oni na nov način vide ulice kojim svakodnevno prolaze. Ja, na primer, svaki put kada idem na Dušanovačku pijacu prolazim kroz ulicu Ranka Tajsića pored zgrade u kojoj je živeo Danilo Kiš. Ta ulica, zbog toga što je u njoj živeo jedan veliki pisac, za mene ima posebno značenje. Treba da stvorimo naviku da zastanemo pred nečim, ako je negde postavljena spomen-ploča, sigurno da to obeležje zavređuje bar malo naše pažnje.

Kako prikupljate podatke za projekte ?
Kad je reč o književnicima, imao sam sreće da sam stupio u kontakt sa živim potomcima, rodbinom ili prijateljima pisaca koji su mi veoma pomogli. Mnogo sam vremena proveo po bibliotekama i arhivama. Inače, obim posla je ogroman, to je posao za jedan tim ljudi ili institut. Osim njihovih dela i biografske literature, anegdote su važan deo ovih šetnji jer daju životnost priči. Sakupljam ih iz raznih izvora, knjiga, iz televizijskih, radio emisija. Jedna u okviru "Beogradskog muzičkog vremeplova” je priča o dočeku Nikole Tesle, koji dolazi u Beograd 1892.god. kao svetski slavan naučnik. Tom prilikom mu je priređen koncert na Kalemegdanu i doček kakav je rečima teško opisati. Tesli zatim u Velikoj školi pokazuju spravu zvanu polipantograf. Ta sprava danas izgleda jako smešno, to je jedna obična olovka, povezana sa još dve jednim metalnim okvirom, tako da se isti tekst može istovremeno pisati u više primeraka. Oni su to nazvali ''prva srpska pisaća mašina'' - ,,vrlo koristan pronalazak za nadleštva, za advokate , trgovce i tehničke biroe''. Ta priča pokazuje kolika je želja postojala u Srbiji da se našem naučniku i pronalazaču pokaže da, eto, ni mi ne zaostajemo za svetom u pronalascima.

Postoji jedna adresa Danila Kiša koju ste pronašli prema opisima iz njegove pripovetke. Kako ste utvrdili gde je to mesto?
Da, reč je o Kišovoj studentskoj sobi između Balkanske ulice i Terazija. Ali, problem je bio u tome što je nemoguće sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je to baš tu, postoji više prolaza koji spajaju ove dve ulice. Ne znam ni sam koliko sam puta išao tamo da upoređujem sa opisima iz pripovetke Lauta i ožiljci. Ljudima tamo je to sigurno izgledalo suludo. Pokušavao sam da pronađem i neku stariju osobu, da je pitam da li se seća, ali to je bilo pre pola veka. Onda sam čak posmatrao kiselo drvo koje se u opisu pominje, pa sam proučavao da li ono može da bude po obimu iz tog vremena. Inače, ta Kišova adresa, to unutrašnje dvorište, predstavlja karakterističan spoj urbanog i provincijskog, koji je mogao da oduševi došljaka u Beograd. Tako zaklonjena od gradske vreve, a istovremeno samo nekoliko koraka udaljena od Terazija.

Mnogi značajni srpski pisci nemaju svoje spomen-ploče. Kuća u kojoj je, na primer, živela Isidora Sekulić nije obeležena. Kako se taj problem rešava?
Ne rešava se, na žalost. Ja sam prošle godine pokrenuo inicijativu da bar na pločniku ispišemo da su na nekim adresama živeli ili radili poznati književnici. Poslao sam pismo Sekretarijatu za saobraćaj uz idejno rešenje kako bi to izgledalo. Stigao mi je odgovor da nema tehničkih mogućnosti za realizaciju. Tek sam kasnije dobio usmeni odgovor da će ti tragovi zamrljati grad, a i lako bi se izbrisali. Ovo sigurno nije najbitniji problem koji muči kulturu u Beogradu, ali mi se čini da ne postoji jasna politika kako da se i ovakvi problemi u kulturi reše. Mi do danas nismo uspeli sa inicijativom da se postavi spomen-ploča Branislavu Nušiću na njegovoj jedinoj kući u Šekspirovoj 1. Ja i dan danas imam pismo, odgovor Komisije u kojem piše da je predlog prihvaćen, ali da je postupak u proceduri. To traje već dve godine. Kada sam zvao Sekretarijat za kulturu, referent nije imao vremena da mi da odgovor. Da je Nušić živ imao bi odličan materijal da napiše jednu tragi-komičnu priču koja bi se zvala ''U proceduri''.

Imate li ideja za neke nove projekte?
Program "Književnog vodiča kroz Beograd”, koje se izvode u letnjem periodu, planiram da sledeće godine obogatim sa četiri nova pisca. Biće to: despot Stefan Lazarević, Jovan Jovanović Zmaj, Milica Jakovljević MirJam i Aleksandar Popović. U planu je i priprema štampanih vodiča u vidu malih knjiga o piscima i mislim da će prva biti o Danilu Kišu. Intimno jedna od mojih ideja, koju, doduše, možda nikada neću ostvariti je formiranje Muzeja beogradskog pisaca. Čak sam našao i izvanredno i potpuno neiskorišćeno mesto za njega u centru Beograda. Mi imamo dobar Spomen-muzej Ive Andrića, Muzej Rastka Petrovića koji ne funkcioniše i to je to. Muzej beogradskog pisaca zamišljam kao mesto gde je pohranjena književna zaostavština, ali i kao muzej koji neće biti statičan. Tu bi ,osim pisanih dokumenata, rukopisa, knjiga, bilo moguće da posetioci preko slušalica čuju glasove pisaca, da ih vide na filmskoj ili TV traci u filmskom i dramskom programu i sl. Međutim, u taj projekat bi morale da se uključe i gradske i državne institucije, a to je teško jer Muzej grada Beograda ni svoju zgradu ne može da popravi. Nije problem samo što se u kulturu ne ulaže dovoljno sredstava, gore je, što se ne vidi njeno mesto i značaj u društvu.

Za šetnju "Beogradski muzički vremeplov” zainteresovani se mogu prijaviti na broj 066/056-906. Šetnje će se realizovati svake subote i nedelje do kraja septembra.