"Ljudska patnja sve manje privlači pažnju"

„U najboljem slučaju vidim sebe kao glumca Stivena Sigala koji se suočava sa gomilom plaćenih ubica govoreći im da je on samo jedan mali običan kuvar. Budući da ga oni ne slušaju, priča se nepovoljno završava po njih. Ali Sigal i dalje ostaje samo mali kuvar.“

Piše: Dragan Jovićević, NIN Izvor:
Podeli

U svom novom romanu Životinjsko carstvo, David Albahari, proslavljeni pisac i dobitnik NIN-ove nagrade 1996. godine za roman Mamac, sada odlazi u 1968. godinu, u vreme studentskih demonstracija, kako bi ispričao dramatičnu studiju o ljudskom karakteru u njemu prepoznatljivom ključu (u jednom pasusu, ovde podeljen u pet delova - Uvod, Prolog, Priča, Epilog i Beleške), ispričanu vrlo dinamičnim jezikom i u žestokom ritmu, kreirajući atmosferu jeze i teskobe. Radnja romana odigrava se pod okriljem svemoćne JNA, gde vojnik Dimitrije Donkić, opskuran čovek nepoznate prošlosti, oformljuje grupu nazvanu „Životinjsko carstvo“, čiji članovi nose simbolična imena životinja koje u grupi predstavljaju (Vrabac, Krpelj, Ajkula, Tigar, Rakun). Iako isprva misle da je povod njihovog okupljanja samo druženje i zabava, uskoro otkrivaju da im je jedini zadatak zapravo da pomognu pri sprovođenju brutalne odmazde nad jednim od njih...

Kada ste i u kojim okolnostima pisali Životinjsko carstvo?

Životinjsko carstvo sam pisao tokom stalnog putovanja na relaciji Kalgari-Zemun. Nisam ga pisao u kontinuitetu već u velikim vremenskim razmacima. Najbolje sam pisao kada sam bio najudaljeniji od mesta gde se sve to dešavalo. Kao što možete da pretpostavite, bilo je to jedno veliko ronjenje po mom životu i sećanju, ali valjda tako i mora da bude kada nastaje štivo kojim pokušavate pre svega sebi da objasnite neke od najvažnijih trenutaka svoga života.

Da li možemo da govorimo o kvazibiografskom romanu?

I da i ne. Obično je sam pisac najbolji model za glavnog junaka nekog romana ali to se čini uz toliko pretvaranja i maskiranja da na kraju nikome više nije jasno šta je autobiografsko a šta nije.

Roman počinjete sa idejom da pripada nekom drugom? Da li roman time postaje simulakrum po sebi?

Roman uvek pripada nekom drugom. Jer svaki čitalac čita svoju verziju romana. Tašta je ideja verovati da smo u stanju precizno da prenesemo misli koje nas opsedaju. Otuda roman koji pripada meni ne može da pripada nikom drugom. Kao što ni ja, u stvari, nisam pisac romana koji čitalac drži u rukama.

Otkud povratak u 1968, u JNA? Koliko god da je priča iz prošlosti, ona savršeno korenspondira sa sadašnjim trenutkom, kao da je uvek aktuelna?

Nisam imao na umu nikakva aktuelna korenspondiranja već je priča u meni nastala onda kada sam shvatio da se moj život potpuno poklapa sa nekim od najznačajnijih trenutaka naše savremene istorije. Posle toga mi je bio potreban samo mali napor da sve to uobličim u priču. Najvažnije mi je bilo da iznad svega lebdi neki oblak straha i nesigurnosti. Ta dva faktora, zapravo najvažnija za rađanje istorije.

Dimitrije Donkić nema suštinskog razloga da mrzi, a vaš pripovedač nema jasan motiv za osvetom. Da li time sugerišete da nasilje nema koren?

Ne, rekao bih da nasilje ima koren ali da ga mi ne prepoznajemo uvek.

Kosovsko pitanje se vrlo suptilno provlači kroz roman smešten u te godine? Da li kosovsko pitanje nema vremensku odrednicu? Da li je ono večno aktuelno?

Da, to pitanje se uklopilo u ovu munjevitu skicu istorije koju sam poželeo da ocrtam u Životinjskom carstvu. Nije na meni da govorim o večnoj aktuelnosti kosovskog pitanja. Ono u svakom slučaju ima jasno definisan početak i mogu samo da se nadam da će i kraj biti podjednako jasan.

U jednom trenutku, pripovedač citira svoju suprugu koja kaže: Problem ne nastaje kada se sukobljavaju neistomišljenici već istomišljenici, što vodi ka najkrvoločnijem raspletu u kojem, kao kod Šekspira, niko ne ostaje živ… Da li smatrate da je to osnova svakog dobrog književnog zapleta, ali i stvarnosti koju živimo?

Obično se kaže da revolucija jede svoju decu. Šekspirovi komadi su sažeta istorija sveta i ljudskog duha. On sasvim jasno prikazuje da čovek ne treba da ide daleko da bi našao svoje neprijatelje. Oni su tu. Među članovima njegove porodice. Dovoljno je izvući bodež ili flašicu sa otrovom i šekspirovska drama počinje da teče na radost svih nas prisutnih. Stoga moram da odgovorim potvrdno na vaše pitanje, to jest da kažem da je to osnova svake dobre knjige ali i naše stvarnosti.

Pripovedač kaže: Nije moj cilj da prepričavam i bacam novu svetlost, makar i malu, na istoriju Komunističke partije u Jugoslaviji… Ali vi to u romanu ipak činite?

Ja sam se svojski trudio da ne bacim nikakvu svetlost ni na šta. U najboljem slučaju vidim sebe kao glumca Stivena Sigala koji se suočava sa gomilom plaćenih ubica govoreći im da je on samo jedan mali običan kuvar. Budući da ga oni ne slušaju, priča se nepovoljno završava po njih. Ali Sigal i dalje ostaje samo mali kuvar.

Vaš junak opisuje nasilje sa lakoćom, kao deo svakodnevice. Da li smo u vremenu nasilja postali otporni, ravnodušni prema svemu?

Sigurno da jesmo. Ljudska patnja sve manje privlači pažnju, a organizacije koje treba da brinu o njoj nemaju dovoljno snage, moći i finansijske podrške. Ali bojim se da se u tom pogledu nalazimo na silaznoj liniji. Kako je neko lepo primetio, živimo u doba elektronske komunikacije koje je doprinelo stvaranju ogromnog broja malih ili velikih milionera, a da pri tome nije otvoreno nijedno radno mesto. Ekonomija postaje kao neka vrsta mode u kojoj se jedan mali procenat nadmeće sa drugim ko će više da zaradi a pri tome iza sebe ostavljaju neku vrstu pustoši.

Ološ se predstavlja kao vojnik jedne časne armije, kažete u romanu. Da li je to bilo vreme velikih kamuflaža? Da li i dalje u njemu živimo?

Da, to jeste bilo vreme velikih kamuflaža. Ja to ilustrujem činjenicom da sam tokom boravka u vojsci devet meseci nosio puškomitraljez kome je bila slomljena udarna igla a bio sam treniran kao da će svakog časa na nas da nasrne neki crni đavo od neprijatelja. Možda današnje vreme ne predstavlja toliku kamuflažu kao ona koju ja delimično opisujem ali rekao bih da je kamuflaža nezaobilazna u normalnom funkcionisanju društva i istorije.

Pripovedač kaže: Batalimo đavola, ispašće da je on glavni krivac za sve… Da li smo skloni tome da nam je neko drugi kriv za promašaje i pogrešne postupke u životu?

Uvek! Uvek smo skloni da za naše greške okrivljujemo druge. Najteže je reći drugima i sebi, odnosno tačnije rečeno prvo sebi pa onda drugima, da krivca za određene greške ne treba tražiti ni kod koga drugog nego kod samog sebe. To je verovatno postupak kojem su ljudi skloni da bi sa sebe skinuli neku vrstu greha zbog onoga što su učinili. Međutim, jedini tvorci naših života i jedini tvorci naših sudbina smo mi sami. Život se sastoji u neprekidnom pravljenju izbora i samo je na nama da odlučimo koji ćemo izbor prihvatiti kao stvaran. Neverovatno je ali ponekad je dovoljno znati samo nekoliko narodnih poslovica da biste uspešno vodili svoj život. Mislim na poslovice kao „Nije zlato sve što sija“, „Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada“ i „Mlado se drvo savija“.

Dimitrije Donkić svoj cilj doživljava kao lični obračun sa onima koji ne misle kao on. Da li su upravo ostrašćeni pojedinci, nespremni da prihvate različitost, oni koji odlučuju o našim sudbinama?

Ne znam da li se o tim pojedincima može govoriti kao o ostrašćenim ljudima. Za mene su oni pre neka vrsta profesionalaca koji su spremni da ponude svoja umeća onome ko je voljan da im pruži bolju nadoknadu. Oni zapravo ne odlučuju ništa, već su jedino aparati u rukama drugih koji odlučuju o našoj sudbini ali se vešto kriju čak i u najtanjoj senci.

Dimitrije iskazuje jasnu netrpeljivost prema gej zajednici, optužujući svoje prijatelje da to jesu, iako nisu. Da li ste time namerno hteli da skrenete pažnju na današnju vidljiviju netrpeljivost prema seksualnim manjinama?

Da, želeo sam da dotaknem jednu nit koja je povezana sa sadašnjim trenutkom borbe za prava drugih ljudi na različitost. Pritom mislim da se stavovi takozvanih običnih ljudi prema tim pitanjima uopšte nisu izmenili i da je veliko pitanje da li će uopšte uspeti da se izmene. Čak i u zemljama gde se proklamuje najviša sloboda za npr. gej zajednicu postoje i dan-danas mnogi protivnici i mnogi koji bi rado ukinuli prava i slobodu toj zajednici.

Da li moramo da prihvatimo netrpeljivost u vremenu u kojem živimo? Vaš pripovedač, ipak, ne pristaje da mi kao čitaoci čujemo drugu stranu priče, već povlači okidač…

Priča poput Životinjskog carstva morala je tako da se završi. Ona je sastavljena od bezbroj malih kutija, sve manjeg i manjeg formata, koje se uvlače jedna u drugu kao one ruske babuške. Priča koju čita čitalac razvijala se tako što su razne kutije otvarane u raznim trenucima. Da su otvarane druge kutijice, možda bi se otvorila mogućnost za pripovedanje neke sasvim drugačije priče. Taj okidač koji prekida jednu od mogućih priča zapravo je neka vrsta cenzora koji je odredio kako će priča da se dešava. Sigurno da bi bilo zanimljivo čuti i drugu stranu ali onda bi se postavilo pitanje da li postoji i treća strana ili pak četvrta. Ko zna u koliko ravni se sadašnjost istovremeno ispisuje. Mi smo samo bespomoćni Argonauti koji mogu jedino da dopuste da ih tok vode vodi kud god to zaželi.

Interesantna mi je uloga napomena, na kraju priče. Čini mi se da one mogu da opstaju i samostalno, ali i da menjaju njen tok, smanjuju napetost radnje romana. Kako ste se odlučili za napomene?

Napomene koje stoje na kraju teksta jesu upravo neke od tih kutijica o kojima sam malopre govorio. One upozoravaju na to da priča možda ne ide pravim putem ili da je preterala u nekom svom prisvajanju identiteta priče i jednostavno mi se učinilo da takve napomene mogu da doprinesu zanimljivosti cele knjige. Zahvaljujući njima čitalac se na kraju nalazi u mogućnosti da sam formira priču kojom želi da se kreće i u kojoj će jednom kao i svi mi morati nepovratno da nestane.

Vaš pripovedač na kraju kaže da je ispričao sve priče i zapisao ih u knjigama, ali da jednu o kojoj trenutno piše, nije dotad zapisao. Da li smatrate da ste ispričali sve priče koje ste želeli?

Ne, ima još mnogo priča koje želim da ispričam i nadam se da ću uspeti da sačuvam za čitaoce bar neke od njih.

Prati B92 na Viberu

Knjige/Stripovi

Važno je zvati se Marko Kraljević

Očigledno je da se para toliko namnožila, a neverovatno je da te pare drži šačica ljudi. To je dokaz da su pare najgluplji izum čovečanstva. Činjenica je i da što više love imaš, to si veći kreten, što se može videti i u ovoj mojoj knjizi.

Knjige/Stripovi utorak 11.02. 12:45 Komentara: 15
strana 1 od 6 idi na stranu