Privatizacija rata

Politička teorija kaže da monopol na upotrebu sile pripada isključivo državi. Samo vojska i policija imaju pravo da u određenim situacijama, predviđenim zakonom, a potom i međunarodnim konvencijama (kada je rat u pitanju) - oduzmu život. To je teorija, a kako je u praksi? Donedavno je važilo da ovaj monopol državi povremeno uzima samo mafija, dakle kriminalci. Ali, ako su uhvaćeni, za to im se sudi i stvari se vraćaju na svoje mesto.

I teorija i praksa upotrebe sile obogaćene su u ratovima upravo u našoj kući, prilikom raspada socijalističke Jugoslavije. Sukobi koje je doneo bili su posebno brutalni i krvavi, pre svega zbog činjenice da ih (uglavnom) nisu vodile regularne vojske, već, po nekim računicama, čak više od 50 privatnih armija, od „arkanovaca“, preko „škorpiona“ i drugih sa ove strane, pa do mudžahedina i raznih domoljubaca na druge dve. Mnoge strahote tih privatnih armija već su osvetljene u haškim procesima, ponešto se raspetljava i pred lokalnim sudovima. Ali ono što je svim tim (para)vojskama, ma kako se zvale, bilo zajedničko, to je da su ubijale (a usput i profitirale) u ime patriotizma i države. A opšte uverenje posle otrežnjenja je - ne ponovilo se.

Ali to se, nažalost, ponavlja, na drugim meridijanima, u drugom kontekstu i okolnostima, sa istom suštinom: ratuju i profitiraju privatnici, a stradaju civili.

To se događa u Iraku i (u mnogo manjoj meri) Avganistanu. Podsetimo se - državna bezbednost Miloševićeve Srbije angažovala je (nezvanično) privatne vojske kako bi zadržala fasadu da „Srbija nije u ratu“. U Iraku, Amerika ne poriče da je ušla u rat i da je sada u toku okupacija, da tamo danas ima 163.000 svojih profesionalnih vojnika, ali je jedan incident nedavno otkrio i drugu stranu američkog vojevanja - veliku privatnu vojsku koja je tamo zvanično (ugovorno) angažovana i koja se, slično privatnim (pa i zvaničnim) vojskama u raspadu SFRJ, ne pridržava ni profesionalnih vojnih kodeksa, ni Ženevskih konvencija.

Kada su pripadnici firme Blekvoter, koju je unajmio Stejt department da brine o bezbednosti diplomata i štiti političare koji posećuju Irak, 16. septembra pripucali u Bagdadu, iza njih je ostalo 11 mrtvih Iračana, civila koji su se, po starom klišeu za ovakve situacije, „u pogrešno vreme zatekli na pogrešnom mestu“.

Ispostavilo se da pravog razloga za ovaj masakr nije bilo - i da to nije bilo prvi put da se rafalima kose nedužni. Preko tog incidenta nije mogla da pređe ni nominalna iračka vlada, izbio je skandal o kojem se ovih dana raspravlja u Kongresu i počelo je naveliko da se piše o američkoj verziji „privatizacije rata“.

Ono što se pri tom otkriva, to je da su privatnici u iračkoj okupaciji nezamenljivi „kooperanti“, da su im tamo prepuštene neke od vitalnih funkcija vojske - i u tom procesu postali su najomraženiji simbol Amerike.

Broj „kooperanata“ u okupaciji je za oko 20.000 veći od broja vojnika. Pored onih koji održavaju neophodnu logistiku, počev od čišćenja toaleta, preko keteringa, do tehničkog održavanja baza, pa čak i oružanih sistema, oko 170 firmi je od strane Pentagona i Stejt departmenta angažovano za poslove koji podrazumevaju upotrebu oružja.

Firma Blekvoter je među njima najkontroverznija. U ovonedeljnom svedočenju u Kongresu, njen prvi čovek, bivši marinac Erik Prins, u prvi plan je istakao da „nisu izgubili“ ni jednu ličnost koju su štitili, a da je, na drugoj strani, stradalo 30 njenih ljudi.

Blekvoter je prošle godine od vlade za svoje usluge naplatio ravno milijardu dolara. Predsednik korporacije Gari Džekson izjavio je da je njihov poslovni cilj da stvore „najveću i najprofesionalniju privatnu armiju sveta“. Takvu koja će u svakom trenutku moći da bude angažovana u svakom konfliktu bilo gde u svetu.

U Iraku, taj angažman ih je predstavio kao doista agresivnu silu, laku na obaraču. „Oni mašinke koriste umesto sirena“, opisao je to jedan funkcioner iračkog Ministarstva unutrašnjih poslova. Kad nekog štite, voze u suprotnom smeru i pucaju na svakog ko im se približi na manje od sto metara. Za ono što čine ne odgovaraju, jer po ugovoru uživaju imunitet.

Plaćeni su pri tom drastično više od profesionalnih vojnika: dok jedan narednik u Iraku košta oko 50.000 dolara godišnje, budžet za „privatnika“ je 400.000. Ovo „autsorsovanje“ sile podrazumeva, međutim, političku uštedu. Povećavanje broja vojnika na preko 200.000 politički je neprihvatljivo. Privatizacija rata tako zaobilazi „Abramsovu doktrinu“ - princip po kojem američka vojska neće ulaziti u rat ako za njega nema odgovarajuću podršku i angažovanje nacije.

Dakle, uz pomoć privatne vojske, u Iraku se sa manje zvaničnih trupa postiže isti rezultat. Ubijanje je tako postalo i legalno profitabilan posao, a sila je sve manje kontrolisana. „Psi rata“ su dobili patriotski oreol, a stari termin „vojnoindustrijski kompleks“ novu dimenziju.