Slučaj migranti: Napred i nazad ne mogu, gde će?

Ismail iz sirijskog grada Homsa stigao je u Srbiju pre četiri meseca. Zajedno sa svojim ocem. Šest godina od početka građanskog rata u njihovoj otadžbini, danas su ljudi koji nemaju ništa. Cilj im je Nemačka, gde, kako kažu, živi Ismailov brat.

Da mogu vratili bi vreme unazad, u 2011. pre nego što je počelo rušenje Basara Al Asada.

“Želeo sam samo da odem. Ne interesuje me više ni Asad ni opozicija. Ja sam normalan čovek”, kaže Ismail.

A takvih normalnih je mnogo. Kako iz Sirije, gde je Arapsko proleće trebalo da donese med i mleko, tako i iz Avganistana i Iraka gde je američka vojska umaršrala pre više od jedne decenije. Srbija ih je dočekala otvorenih vrata.

“Ono što jeste naš zadatak je da obezbedimo njihovu bezbednost, ali i bezbednost svih građana Republike Srbije. Dakle, da građani Republike Srbije ne osete bilo kakav teret zato što je Srbija ozbiljna i odgovorna država koja hoće da pomogne”, navodi ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović.

“Skoro devedeset odsto svih izbeglica i migranata koji su ovde u Srbiji smešteni su u državnim centrima, koji su veoma dobri. Ovaj centar u Obrenovcu omogućava dostojanstven smeštaj za sve njih”, ocenjuje šef misije UNHCR u Srbiji Hans Šoder.

Migranti koji su sada u Srbiji ne mogu ni napred, ni nazad. Kroz današnju izjavu ministra finansija Volfganga Šojbla, Nemačka priznaje da je politika "otvorenih vrata" od pre dve godine bila greška.

Srpski zvaničnici, međutim, i dalje ostaju uz doskorašnju izbegličku politiku Angele Merkel.

“Je l’ mislite da smo mi negde grešili ili i dalje ostajete da je Srbija vodila dobru migrantsku politiku? Kao što vidite Srbija je vodila dobru migrantsku politiku, Srbija će nastaviti da vodi dobru migrantsku politiku. Mi ćemo čuvati naše granice, čuvati našu teritoriju, poštovati zakon, ponašati se onako kako treba da se ponaša jedna civilizovana država”, navodi ministar za rad Aleksandar Vulin.

Najveći broj migranata koji nisu smešteni u prihvatnim centrima nalazi se u okolini beogradske Glavne železničke stanice, njih pet do šest stotina, i oni, i pored više poziva, do sada nisu prihvatili institucionalni smeštaj.