Hrvatsko čudo: Preživeli bombe, traži ih svet

Sa sto i kusur radnika pod privatnim vlasnicima sada ima 325 zaposlenih. Ni kada su bombe padale po Hrvatskoj, ni kada se Dalmacija našla u izolaciji, starica iz Postira nije (posu)stala, a plate nisu kasnile ni dana.

Danas slave 110. rođendan, i jedan su od najvećih hrvatskih izvoznika u zemlje Dalekog istoka, Rusiju i širom Starog kontinenta.

Istovremeno, fabrike ribe su se ovde, nažalost, gasile jedna za drugom, baš kao na automatskoj traci za punjenje sardina.

Penzioneri Ivan Mihačić i Marija Ostoja svedoci su tog vremena. Ivan je, nakon 40 godina rada otišao u penziju.

“Kad sam išao u penziju, onda, znaš kako je, oni dobiju sat, neko umetničku sliku, a meni su dali kozu”, kaže on prezadovoljan, jer su znali, kako kaže, šta on voli.

On kaže da je “Sardina", njima radnicima bila hranitelj, i koju su uvek mogli "pomusti" jer im je vraćala ono što su joj davali.

Imaju odličan odnos sa sindikatima, što je urodilo i petnaest odsto većom platom nego što je daju ostali u branši, i da se svaki dodatni rad novčano stimuliše.

Ivan i Marija govore da je oduvijek bilo tako, i da ih je to vuklo naprijed.

“Norma je bila sedamsto kutija na sat. I ko je prebaci, a kad je čovek mlad, kad se uhoda, može da pakuje dvesta kutija više, onda bi, bože moj, i zaradi”, pričaju oni.

“Da ne govorin kad bi nekoga nešto zabolelo ili mu je kod kuće imao problema, uvek si moga pokucati na vrata direktora, požaliti se, i uvek bi se pomoglo kome je trebalo i koliko je trebalo”, govori Marija.

Fabrika je dobila i najsavremeniji sistem za otpadne vode, tako da kod uzgoja tuna mogu da brinu o okolini na najvišem mogućem nivou.

Planiraju još i ulaganje u solarnu energiju, ali to opet zavisi o kvota koje određuje država. I na području stare fabrike u Postirima razvijali bi nautički turizam – otkriva planove ambiciozni director Bezmalinović, koji ne sumnja da će broj radnika rasti jer je potražnja za njihovim proizvodima širom sveta sve veća.