Argentinski bankrot pred našim vratima

Kako ste došli do cifre od 62 milijarde?

Po osnovu novih zaduživanja, od 1. januara 2001. ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde dolara u neto iznosu. Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije, grinfild i portfolio investicija. Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dolara. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo.

Da sam se ja pitao, ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje. Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi. Pogledajte Ju-Es stil, oni sve živo uvoze. Osim, možda, kreča. Pa valjaonica u Sevojnu, Petrohemija, Tigar, farmaceutske kuće. Sve one svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama.

Zašto smo toliko uvozili?

Zato što su reforme sprovodili ljudi sa skromnim znanjima koji su lako pali pod uticaj MMF-a i Svetske banke. Za razliku od nas, Slovenci su okupili vrhunske stručnjake sa Jožom Mencingerom na čelu i napravili su koncept koji je bio bitno drugačiji od onoga što im je preporučivao Džefri Saks i MMF. U Srbiji reforme je vodila ekipa ljudi koji su, po mom dubokom ubeđenju, bili potpuno nekompetentni za tu materiju. Na primer, profesor Labus u svojoj knjizi „Osnovi ekonomije“ o problematici ekonomskih odnosa sa inostranstvom i spoljnoj trgovini ima tri-četiri strane. Dakle, nije se čovek time bavio. Ili magistar Dinkić, asistent na predmetu privrednog razvoja, odjednom postaje guverner Narodne banke i bavi se materijom koja mu je verovatno bila vrlo strana.

Ili Vlahović, koji je radio u „Diloi i Tušu“, ali ne sećam se da je pre izbora za ministra nešto napisao o problematici privatizacije. Pa Goran Pitić, koji postaje ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, a na fakultetu se bavio svetskom ekonomskom istorijom. Ili, mr Đelić, koji je bio asistent Džefrija Saksa koji je kao glavni reformator tranzicije u Rusiji imao katastrofalne rezultate. Eto, to su bili naši „vizionari“, kako je Labus voleo da kaže. I osim njega, svi su i danas na funkcijama.

Ali nije nam MMF birao reformatore! Uostalom, poslednje značajno smanjenje broja zaposlenih u državnoj administraciji obavljeno je prilikom prethodnog aranžmana sa njima. Čim je aranžman prekinut, nastavilo se po starom.

Tačno je da u konceptu koji forsiraju MMF i Svetska banka ima i nekih pozitivnih elemenata, ali je saldo pozitivnih i negativnih efekata tog koncepta krajnje nepovoljan za zemlje koje taj koncept doslovno primenjuju. Niti je dobro da ovi naši „vizionari“ sami rade kako znaju i umeju, niti je dobro sa MMF-om, jer moramo raditi kako oni zahtevaju. I kad nešto hoće da proguraju, oni samo kažu MMF to traži. A možda i ne traži. Sad im je svetska ekonomska kriza dobro došla. A još u oktobru su govorili kako ćemo mi imati koristi od te krize jer će strane investicije pohrliti u Srbiju. Kao da žive van vremena i van prostora.

Za zemlje kao što je Srbija, šta je alternativa MMF-u?

Nobelovac Edvard Preskot je izjavio da je politika MMF i Svetske banke, koja se sastoji od odobravanja sve većih zajmova zemljama u krizi, isto što i davanje droge čoveku zavisnom od kokaina. Kad neko dođe u tu narkomansku zavisnost, onda je neophodno žestoko lečenje. Tragično je što smo došli u takvu zavisnost.

Nama je industrijska proizvodnja još uvek niža nego 1998, a u odnosu na 1989, da i ne govorim. To je posledica reformi koje su proizvele naglu liberalizaciju uvoza i ekstremnu precenjenost nacionalne valute. Posle sporazuma s MMF-om jako je teško pronaći alternativu. Moguće je da postoje šanse da se pozajmi od Rusije ili od Kine koja ne zna šta će sa deviznim rezervama koje su oktobru 2008. iznosile 1.800 milijardi dolara.

Može li se nešto uštedeti i bez pomoći sa strane?

Prvo, da je prihvaćen drugi model ekonomskih reformi, ne bismo došli u ovakvu ekonomsku situaciju. Drugo, da nismo jednostrano prihvatili Sporazum o pridruživanju sa EU imali bismo 300 miliona evra više prihoda od carina. Ceo svet se zatvara i uvode mere zaštite od uvoza, a mi jednostrano snižavamo carine i budžet ostaje bez prihoda.

Takođe, morali bi maksimalno da štedimo električnu energiju i da sav višak izvozimo. Ali najviše bi se moglo uštedeti da je valutni kurs realan. Tada bi masa uvoznih proizvoda i usluga nestala. To je najprirodniji način da čoveka, preduzeće, državu, naterate da se razumniji ponaša i da manje troši. Precenjena vrednost nacionalne valute sistematski smanjuje sklonost svih prema štednji. Da evro vredi 130 dinara, svi bi ga mnogo više čuvali.

Predviđate „argentinski scenario“. Šta je to toliko strašno što nam se, posle svega, može još dogoditi?

Kad dugovi narastu, a devizne rezerve se bitno smanje, vrednost nacionalne valute više neće moći da se brani. I tada ćemo doći u situaciju da se vrednost dinara bitno smanji, kao na primer u Rusiji 1998, kada se vrednost rublje svele na jednu četvrtinu. I tu nastaje strašan problem za one koji su se zadužili i nesvesno prihvatili deviznu klauzulu, jer su poverovali nekim od zvaničnika kad su tvrdili da se kurs neće menjati narednih deset godina. Kad dođe do toga da preko noći morate izvršiti devalvaciju, za one koji su se zadužili nastupa katastrofa.