Nije glup ko ide u ŠUP

Na nedavnom skupu “Nauka, privreda i društvo”, koji je organizovala Srpska akademija nauka (NM br. 267, 9. jun) Branko Milutinović, (su)vlasnik svetski najpoznatije srpske firme Nordeus, kao jedan od najvećih problema s kojima se oni suočavaju naveo je – nedostatak odgovarajućih kadrova. Tačnije – to što srpski obrazovni sistem “proizvodi”, s jedne strane, ljude pune nepotrebnih znanja, a sa druge, bez ikakvih dodira sa praksom. Sa ovom konstatacijom složili su se i svi drugi privrednici koji su učestvovali na tom skupu: Miodrag Kostić, MK grupa (poljoprivreda, bankarstvo, hotelijerstvo), Andrej Jovanović (“Moji brendovi”, tj. “Knjaz”, “Bambi” i “Imlek”, dakle prehrambena industrija), Dobroslav Bojović, Napred (građevinarstvo) i Nebojša Matić, Mikroelektronika (elektronska industrija). A složili su se i prisutni akademici. Doduše, svi oni su pre svega mislili na visoko obrazovanje, ali su nam njihove reči više poslužile kao šlagvort za glavnu temu jer je visoko obrazovanje nekako mnogo više u društvenom fokusu, mada je zapravo stanje u srednjem obrazovanju još gore. Jer, tek se tu programi nisu menjali decenijama i tek je rascep između onoga što škole stvaraju i što privredi treba ogroman. Tako da su preduzeća koja su htela da obezbede potrebne kadrove morala sama da ih školuju. Kao što je, recimo, uradio nemački Simens koji je, da bi mogao da popuni radna mesta za koja je potrebna srednja stručna sprema, u subotičkim školama morao sam da organizuje posebna odeljenja, kako je to još pre nekoliko godina u razgovoru za Novi magazin ispričao tadašnji direktor Miodrag Rajlić. Naravno, Simens je veliki pa to može sebi da priušti, ali veliki broj malih firmi to nije u stanju, pa se od preduzetnika u Srbiji neretko čuje da moraju proizvodnju da organizuju samo u jednoj smeni jer za drugu nemaju ljudi. Kada se to podigne na makronivo ispada da je nedostatak stručne radne snage ograničavajući faktor privrednog rasta zemlje. Na listi prepreka u razvoju poslovanja nedostatak kadrova primiče se vrhu – u 2006. godini bio je na osmom mestu, u 2013. se našao na 3. mestu. Ovaj problem, međutim, ima još jednu, socijalnu dimenziju. Mlade nezaposlenost pogađa mnogo više nego druge kategorije stanovništva: dok je opšta stopa nezaposlenosti u Srbiji oko 20 odsto, među mladima je dvostruko veća. P(OTPOR)A: Iako (već) na prvi pogled deluje logično, ideja o dualnom obrazovanju, tj. učenju koje će se uporedo odvijati u školi i fabrici, nije oberučke prihvaćena u Srbiji. Naprotiv. Da li zato što se u ulozi jednog od njenih prvih zagovarača pojavio Aleksandar Vučić ili zbog generalnog otpora kulturno-prosvetne zajednice bilo kakvim sistemskim promenama – nije ni važno, tek otpora je bilo mnogo. To je razumljivo jer u promenama, čak i kad su na bolje i u korist većine, uvek neko strada. Ipak, ne treba zaboraviti – iako smo očigledno zaboravili – da je sličan sistem u Srbiji, kao i u celoj Jugoslaviji, već postojao. Ne, nisu to bile čuvene “šuvarice” i usmereno obrazovanje, nego škole učenika u privredi, skraćeno ŠUP. Đaci koji su pohađali te škole, čuveni šupovci, išli su pola u školu, pola u neko preduzeće gde su se obučavali zanatu koji su odabrali. Tako je u Srbiji u to vreme, za razliku od današnjeg, bilo mnogo odličnih majstora, koji su posao lako nalazili ne samo u blaženopočivšoj SFRJ, nego i diljem zapadne Evrope, naročito u Nemačkoj.

I upravo iz Nemačke – koja je u međuvremenu, za razliku od nas, sačuvala i industriju i sistem dualnog obrazovanja – stiže glavna potpora (re)implementaciji, tj. ponovnom uvođenju ovog oblika školovanja u Srbiju. Nemačka Vlada, naime, posredstvom dve važne institucije – Nemačkog društva za međunarodnu saradnju (GIZ) i Privredne komore Nemačke (DIHK) – trenutno daje najveću podršku uvođenju sistema dualnog stručnog obrazovanja u Srbiji. Ali, u ovaj proces uključile su se aktivno i Privredna komora Austrije, kao i Švajcarska organizacija za razvoj i saradnju. Ove tri u svakom pogledu, a ne samo u privrednom, visokorazvijene zemlje trebalo bi da budu garancija da se radi o primeru koji nije loše slediti.

Ali, nažalost, nisu samo najrazvijeniji otišli daleko ispred Srbije. U susednoj “Lijepoj našoj” Hrvatska obrtnička komora (HOK) već 16 godina sprovodi dualni model obrazovanja za trogodišnje zanatske profile. Trenutno se na ovaj način mladi u Hrvatskoj obrazuju za čak 25 zanimanja.

Srbija je, međutim, tek na početku. Uz pomoć već pomenutog GIZ-a urađena je Studija izvodljivosti reforme srednjeg stručnog, odnosno uvođenja dualnog obrazovanja u Srbiji. Krajem prošle i početkom ove godine (od novembra do februara) ta studija je promovisana po celoj zemlji, u 15 gradova (Kragujevac, Užice, Zaječar, Kruševac, Novi Sad, Kraljevo, Subotica, Valjevo, Sremska Mitrovica, Sombor, Zrenjanin, Leskovac, Pančevo, Kikinda i Požarevac).

“Na tim konferencijama u regionalnim privrednim komorama učestvovalo je preko 400 poslodavaca koji su takoreći jednodušno podržali uvođenje dualnog obrazovanja i izrazili spremnost da se u tome i lično angažuju”, kaže na početku razgovora za Novi magazin Mirjana Kovačević, direktor Centra za edukaciju Privredne komore Srbije. Kao institucija čiji je glavni zadatak da služi interesima privrede, na sebe preuzela jednu od glavnih uloga u sprovođenju ovog poduhvata.

No, čak i nezavisno od toga, angažovanje privrednika u ovoj stvari prosto je prirodno pošto su oni i do sada održavali veze sa školama. Prema istraživanju koje je sprovela Komora, u Srbiji oko 1.300 privrednih subjekata već ostvaruje neki vid saradnje sa školama. Ali to se najčešće ogleda u svakojakim donacijama (oprema, mašine, materijali). To su svakako pozitivna nastojanja, ali “donacije ne mogu pratiti dinamiku tehničko-tehnoloških promena u proizvodnji, a vežbanje u školskim radionicama ne može biti adekvatna zamena za realne radne uslove”, kaže Kovačević.

Sa druge strane, istraživanja takođe pokazuju da poslodavci češće sami organizuju obuke da bi pokrili nedostatke u edukaciji mladih za vreme njihovog školovanja nego što sprovode ili mlade šalju na visokosofisticirane i napredne obuke.

Uvođenje dualnog modela obrazovanja predstavlja investiciju, ali je ipak znatno skuplje za privredu da nema obučene kadrove. Prema rezultatima jednog istraživanja, od 2001. do 2012. godine nedostaci obrazovnog sistema (čitaj nedostatak potrebnih kadrova) privredu su koštali blizu 3,5 milijardi evra. NEPOZNANICE: Sadašnji sistem srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji prevashodno je školski, a učenje na radu, i kada ga ima, odvija se u virtuelnim školskim radionicama, a ne u preduzećima. Sa druge strane, dualno obrazovanje je model stručnog obrazovanja po kojem se ono realizuje na dva mesta: u obrazovnoj instituciji, tj. školi i u preduzeću. Ono što je najvažnije – najveći broj časova, čak do 80 odsto, realizuje se u kompaniji. Zbog toga se učenici nalaze u posebnom obrazovno-radnom odnosu sa firmom, tj. poslodavcem.

To u Srbiji, međutim, danas nije, a i ne može biti slučaj. Naprotiv, u postojećoj saradnji između škola i privrede ima mnogo neizvesnog i neuređenog. Najpre, ta saradnja nije sistemski uspostavljena i regulisana već se pre svega zasniva na pojedinačnim inicijativama i entuzijazmu škola i nastavnika sa jedne, odnosno roditelja, sa druge strane. Zatim, kriterijumi za izbor kompanija u kojima će se realizovati praktična nastava, odnosno uslovi za akreditaciju učeničkih radnih mesta, nisu utvrđeni. Takođe, nisu definisana prava i obaveze kompanija, ali ni učenika. I, konačno, nisu definisani uslovi koje mora ispuniti radnik u kompaniji da bi mogao biti mentor učenicima.

Ali, iako upravo sa stanovišta privrede nesumnjivo poželjno, dualno obrazovanje (do)nosi i određene probleme. Pre svega zbog već pomenute činjenice da, s obzirom na to da se ono najvećim delom realizuje u preduzećima, ona snose i najveći deo troškova. Utešno, pak, za privrednike može biti to što se 60 do 80 odsto tih troškova odnosi na stipendiranje samih učenika (zarada i osiguranja). Povrh toga, deo tereta na sebe preuzima i država koja pruža podršku kompanijama: kako direktnu, putem subvencija (na primer, kompenzacijom jednog broja isplaćenih zarada, odn. stipendija učenicima), tako i indirektnu (poreske olakšice).

A kada su već pomenute koristi, prema rečima Mirjane Kovačević, njih zaista ima mnogo: povećana ponuda kvalifikovane radne snage; prevazilaženje nedostataka u veštinama kroz prilagođeno srednje stručno obrazovanje; pozitivan efekat na zapošljavanje i zadržavanje radne snage; unapređenje produktivnosti i učinka kadrova; pozitivan efekat na usavršavanje zaposlenih; porast inovativnosti; niži troškovi zapošljavanja i profesionalne orijentacije novih radnika i, konačno, manji rizik od pogrešnog zapošljavanja.

Statistički podaci pokazuju da se od ukupnog broja učenika koji posle završene osnovne škole nastave školovanje, tri četvrtine njih opredeli za srednje stručne škole, ali se oko četvrtina tog broja opredeli za ekonomiju, pravo i medicinu. Druga četvrtina se opredeli za neku od škola koja će omogućiti lakši ulaz na fakultet nego gimnazija. Zanimljivo je da mnogi ipak ne upišu fakultet ili ga ne završe, pa je na kraju u strukturi aktivnog stanovništva Srbije najviše onih sa završenom srednjom stručnom školom (51 odsto), dok je učešće stanovništva sa visokim obrazovanjem znatno manje i kreće se oko 18 odsto. Mnogo je alarmantnija jedna druga grupa podataka. Među nezaposlenima je najviše onih sa srednjom školom (čak 65 odsto), koji su takođe najbrojniji u kategoriji dugoročno nezaposlenih lica. Stopa neaktivnosti mladih iznosi 70 odsto, a gotovo dve trećine njih koji se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nije imalo nikakvo radno iskustvo. Konačno, oko 150.000 mladih, uzrasta 15 do 24 godine, nije zaposleno, a nije ni u obrazovanju.

Upravo s obzirom na ove podatke, treba imati u vidu da kod uvođenja dualnog, ili kako se to još zove kooperativnog obrazovanja, nije reč samo o koristi za poslodavce i državu. Naime, istraživanja u Evropskoj uniji pokazuju da u zemljama čiji obrazovni sistemi ne obezbeđuju sticanje preduzetničkih znanja i veština svoju firmu nekoliko godina nakon školovanja otvori skromnih 3-5 odsto mladih ljudi; u sistemima gde su učenici tokom školovanja imali mogućnost da dobiju i neka preduzetnička znanja i veštine taj broj se penje na 15 do 20 odsto. Dualno obrazovanje, dakle, podržava i samozapošljavanje, odnosno podstiče preduzetnički duh, a to je ono što je Srbiji takođe preko potrebno.

(Tekst je deo projekta „Manjak kadrova – manjak investicija“ koji se sufinasira sredstvima Grada Sremska Mitrovica)