Srpkinja iz Novog Pazara prihvatila islam sa 20 godina: "Ponosim se svojim poreklom, ali..."

Naime, Novopazarka je godinama tragala za odgovorima o veri, a odluka koju je donela pre više godina promenila je njen život i odnos sa najbližima. Odrasla je u hrišćanskoj porodici, a potom prihvatila islam. Kako kaže, danas u svojoj veri pronalazi mir i slobodu.

Svoju životnu priču Ana je ispričala u emisiji "Priče povratka" na platformi IslamEdu, gde je govorila o detinjstvu, potrazi za Bogom, prihvatanju islama, reakciji porodice, ali i svom identitetu.

 Rođena je i odrasla u centru Novog Pazara, gde je završila osnovnu i srednju školu, a potom i fakultet. Kako je ispričala, njena porodica nije u većoj meri praktikovala veru, a verski život uglavnom se svodio na obeležavanje Božića, Uskrsa i porodične slave.

Prva pitanja o veri počela je da postavlja kao devojčica

Ozbiljnije je o veri počela da razmišlja sa 12 godina, tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Taj period dodatno joj je otežala ozbiljna bolest majke.

U strahu i neizvesnosti počela je intenzivnije da razmišlja o Bogu i smislu života. Odlazila je u crkvu, postila i pokušavala da pronađe odgovore na pitanja koja su je mučila.

Pohađala je i veronauku četiri godine, nadajući se da će upravo tamo pronaći ono što traži. Ipak, kako kaže, nije osećala potpuno duhovno ispunjenje.

Istovremeno, pažnju su joj privlačile prijateljice muslimanke, posebno njihov odnos prema veri, skromnost i ponašanje.

"Na njihovim licima videla sam sreću, ispunjenost i mir. Bile smo deca, ali se ta iskrenost i ljubav mogla primetiti", prisetila se Ana.

Shutterstock/david djordjevic studio

Smrt školskog druga promenila joj je pogled na život

Tokom mladosti udaljila se od vere i počela da živi drugačijim životom. Međutim, iznenadna smrt školskog druga, sa kojim je godinama sedela u istoj učionici i družila se, ponovo je otvorila pitanja o životu i smrti.

Na njegovoj sahrani počela je da razmišlja o sopstvenom životu i o tome šta bi se dogodilo da se ona našla na njegovom mestu.

"Samo mi je proletela misao da sam na njegovom mestu mogla da budem ja. Pitala sam se šta sam pripremila i čime bi Bog bio zadovoljan. Tada sam sebi rekla da više ne mogu tako živeti i da moram da se vratim veri“, ispričala je.

Kako je naglasila, njeno približavanje islamu nije bilo posledica pritiska okoline, niti zahtev njenog budućeg supruga, koji je musliman.

Ana je odrasla u Novom Pazaru, u sredini u kojoj se, prema njenim rečima, deca nisu delila prema veroispovesti.

"Hoću da budem muslimanka"

Odluka da prihvati islam sazrevala je tokom priprema za njeno versko venčanje. Ana kaže da noćima nije mogla da spava i da je osećala snažan unutrašnji nemir.

Jedne noći probudila se sa osećajem da ne može da diše. Tada je, kako je ispričala, shvatila da joj je potrebna čvrsta veza sa Bogom.

"Rekla sam: ‘Više ne mogu ovo da izdržim. Meni je potreban Bog i vera u Boga. Hoću da budem muslimanka.’ Trebao mi je namaz, ta veza između čoveka i Boga", ispričala je.

Svoju odluku saopštila je efendiji neposredno pred šerijatsko venčanje. Njene reči iznenadile su čak i budućeg supruga i nekoliko prijatelja koji su bili prisutni.

Efendija joj je objasnio da prihvatanje islama nije uslov za sklapanje braka i pitao je da li je sigurna u svoju odluku.

Ana, međutim, nije imala dilemu. Imala je nepunih 20 godina kada je izgovorila šehadet.

"Plakala sam, ali ne od straha"

Trenutak nakon prihvatanja islama opisala je kao jedno od najsnažnijih iskustava u svom životu.

Kada je začula ezan, počela je da plače.

"Suprug me je pitao zbog čega plačem, jesam li se pokajala i da li me je strah. Rekla sam da nije ništa od toga. Osećala sam se toliko lagano, kao da mi je neko skinuo ogroman teret s leđa", kazala je.

Prema njenim rečima, tada je nestao osećaj gušenja i pritiska koji ju je dugo pratio.

Porodica teško prihvatila njenu odluku

Najveći izazov usledio je nakon što je roditeljima saopštila da je prihvatila islam, a posebno kada je počela da nosi hidžab.

Kako je ispričala, roditelji su bili izloženi komentarima i pritiscima okoline, dok ju je deo šire porodice odbacio.

"Imala sam utisak da su roditelji bili prestravljeni i da su mislili da su izgubili svoje dete", kazala je Ana.

Odnos sa porodicom počeo je da se menja nekoliko godina kasnije, nakon rođenja njenog prvog sina.

Želja da upoznaju unuče ponovo je približila njene roditelje porodici koju je zasnovala. Tada su dobili priliku da upoznaju njenog supruga i vide kako žive.

Ana tvrdi da su vremenom primetili promene u njenom ponašanju i da je postala strpljivija, smirenija i pažljivija prema njima.

"Shvatili su da islam od mene nije napravio ništa loše. Nisu izgubili svoje dete, već su dobili bolje dete nego što sam ranije bila", rekla je.

Posebno pamti reči svoje majke, koja je primetila da u Aninom domu vlada drugačija, opuštenija i srećnija atmosfera.

"I dalje sam Srpkinja i ponosim se svojim poreklom"

Ana je u emisiji posebno govorila i o svom nacionalnom identitetu, ističući da prihvatanje islama za nju nije značilo odbacivanje porekla i porodice.

"Ja sam i dalje Srpkinja. Rođena sam u Republici Srbiji i po nacionalnosti sam Srpkinja, dok je moja vera islam. Ponosim se time što sam Srpkinja i ne mogu da pobegnem od svojih korena", poručila je.

Sebe opisuje kao Srpkinju islamske veroispovesti i smatra da nacionalna i verska pripadnost ne moraju međusobno da se isključuju.

Govoreći o životu nakon prihvatanja islama, Ana je rekla da za nju islam predstavlja slobodu. Hidžab ne doživljava kao ograničenje, već kao lični izbor koji joj pruža osećaj sigurnosti i unutrašnjeg mira.

"Kada spustim glavu na sedždu, osećam povezanost sa Allahom koja mi je bila potrebna. U tom trenutku nestaju brige, tuga i sve ono što me opterećuje", objasnila je.

Na pitanje da li bi zbog novca ili materijalnog bogatstva napustila islam, odgovorila je odlučno:

"Ne postoji kofer novca niti bilo kakva ucena zbog koje bih napustila veru koju sam spoznala. Duhovno zadovoljstvo ne može da se kupi, plati niti meri bilo čime."

Ana je na kraju poručila ljudima koji tragaju za sobom i svojim duhovnim putem da ne potiskuju ono što osećaju, već da ozbiljno razmisle o pitanjima koja ih muče.

"Kada me pitaju je li vredelo svega što sam žrtvovala, kažem da jeste. To osećanje vredi svega", zaključila je Ana Muratović u emisiji „Priče povratka“ na platformi IslamEdu.