"Anđeo od cigaretnog dima"

Slike iz detinjstva su retko jasne. Obično ih prekriva oblak duvanskog dima. Vidim sebe kraj prozora u autobusu. Radosno uzvikujem reči, imenujem ono što vidim. Obraćam se majci. Vidi čoveka na konju. Vidi šumara, zamiče atarskim drumom. Vidi vrane nad žitnim poljem. Vidi drveće. Bukva. Hrast. Breza. Vidi kuće na brdu.

Majka je na sedištu do mene. Namrštena. Obično razgovara sa mnom, ali sada ćuti. Smeta joj duvanski dim koji se izvija iznad svakog drugog sedišta, upliće se, plavičast, pa siv, pretvara se u oblačiće, pa u dimnu zavesu.

Ljudi jedni druge sve slabije vide. Pred sobom imaju pepeljare ugrađene u naslon sedišta. Otvaraju ih, uz nešto muke. Tresu svoj pepeo unutra, mada u tim kutijicama retko ima mesta. Izgleda da ih niko ne prazni. Otvorio sam i ja svoju. Unutra vidim mnogo zgnječenih opušaka, na nekima prepoznajem trag karmina.

Vonj bajatog, sagorelog duvana natera me da brzo zatvorim pepeljaru, još pre nego me majka opomene. Okrećem se prozoru. On je zamagljen od ljudskog disanja u pretrpanom vozilu. Na staklu crtam čoveka sa cigaretom u ustima.

Kao da slutim da ću i ja jednom biti takav.

Na putovanjima je umelo da mi se smuči od mešavine napadnih mirisa. Miris duvana koji je draškao mlade nozdrve natopio bi se ljudskim znojem. To nije bilo samo vreme kolektivnog pućkanja u autobusima, već i vreme bez dezodoransa. Pa miris jeftinog parfema na jeftinoj tkanini.

Onda mirisi staje, sira i turšije, koji su se podizali i iz cegera i torbi pod nogama pušača. Miris nafte i kolomasti, miris krvotoka autobusa koji brekće uz brdske krivine.

Na pauzi žudno udišem svež vazduh. Stajalište je okruženo šumom. Zakoračim u paprat. Iz želuca mi se vraća sve što sam doručkovao. Udrobljen hleb - preliven vrelim mlekom i šećerom. 

Pušači su bili većina. Pušili su učitelji i nastavnici u zbornici, na čelu sa brkatim direktorom škole. Znam igrače lokalnog fudbalskog kluba koji bi posle treninga stavljali cigaretu među zube.

Vojnik i duvan

Moja prva cigareta, ispućkana u Tuzlanskoj pivnici, nije mi se posebno svidela. Ponudio mi ju je drug iz razreda, dobar fudbaler i ponavljač. Uz pivo, koje je skoro uvredilo moja šesnaestogodišnja nepca, cigaretni dim je imao odbojan ukus i miris. I pored najbolje volje ne mogu da se setim koja je to cigareta bila. Tada, sedamdesetih godina prošlog veka, verovao sam svom nagonu za samoodržanje. Nisam postao pušač.

To će se promeniti kada posle gimnazije odem u vojsku. Mada sam još kao gimnazijalac imao solidan staž gluvarenja po kafićima i povremenim druženjima u kafanama, potrebu da bežim od stvarnosti u mehane dobio sam u jednoj zagrebačkoj kasarni.

Moja odbojnost prema poretku zasnovanom na bespogovornoj poslušnosti i katkad očiglednoj gluposti bio je toliko veliki da sam bežao preko žice - tako smo nazivali ogradu visoku preko dva metra - skoro svaki dan.

U dubravskim krčmama cevčio sam pivo i posmatrao lokalne pijance i šofere kako nestaju u oblaku dima. Nije prošlo mnogo, pa sam i ja, zajedno sa beguncima iz kasarne, pred sobom imao otvoreno zeleno paklo cigareta na kojem je pisalo 57.

Alkohol i duvan su retke utehe prašinarima. Iz vojske sam izašao kao pušač. 

Studentski dani u Sarajevu samo su učvrstili naviku. Kafei, bistroi i kafane u tom gradu bili su nalik na onaj autobus iz detinjstva. Dušegupke. Ritualno paljenje cigareta na pauzama predavanja, kalemljenje jedne cigarete na drugu na studentskim žurkama, pune limene pepeljare i gomila smeđih boca piva na stolu u jeftinim bistroima.

Upoznao sam sve vrste konzumiranja duvana uz koje idu i razne priče: Zapališ čim otvoriš oči da bi zavarao glad. Uz kafu, meračeći, svakako. Čuvena cigareta posle vođenja ljubavi.

Počeo sam da zalazim i u redakcije. Po koncentraciji duvanskog dima nisu se razlikovale od kafana. Tako je bilo i u beogradskim redakcijama. Retko koga se setim iz tog vremena, a da mu moje sećanje ne udene cigaretu među prste.

Pamtim da sam u redakciji tuzlanske izdavačke kuće u kojoj sam radio kao urednik pre rata - maloj kancelariji u koju su jedva stala dva pisaća stola - od ranog jutra maltretirao svog dobroćudnog šefa, zapalivši uvek po cigaretu-dve uz kafu koju su nam donosile kuvarice iz menze. Radilo se od sedam, a doručak je bio tek oko pola deset. Cigarete kojima varaš glad.

Sarajevska plava Morava ostala je i posle studentskih dana moja cigareta.

Šef je bio nepušač, ali nikada se nije pobunio. Tada je postojalo opšte uverenje da pušači imaju prirodno pravo da začade i sebe i okolinu.

U prvoj knjizi koju sam potpisao kao urednik danas vidim ironični mig sudbine - bila je to naučna studija o štetnosti pušenja.

Indijanci u Nemačkoj

Kada sam početkom devedesetih došao u Nemačku, duvanski dim je takođe bio prisutan u pivnicama, kafićima, finijim lokalima. Samo su cigarete bile skuplje. Kupovao sam ih na automatima. Ubaciš kovanicu, automat ti izbljune paklo cigareta. Najpre sam izređao sve one cigarete koje su u Jugoslaviji bile skupe. Na kutijama je pislao Marlboro, Camel, Lucky Strike.

U Nirnbergu ili Ahenu, posledice izlazaka bile su iste kao i na Balkanu - odeća je zaudarala kao da je bila u sušnici i morala je na balkon, pa u mašinu za veš. Jutarnji osećaj u ustima - kao da si mezio opuške iz pepeljare.

Iva, poznanica iz šireg kruga ljudi s kojima sam se družio u Regenzburgu, poreklom negde iz Dalmacije, imala je momka Martina, plavokosog, skoro prozirnog Nemca. Jednom sam mu ponudio cigaretu. On je oklevajući prihvatio. Iva mu je odmah rekla da to nije za njega, jer je drži kao da ne zna šta će sa cigaretom. Onda je pokazala na mene: "Vidi ovog čovika, ko da je rođen s njom". Mada je zvučalo kao kompliment, posle sam shvatio da se tada prvi put u mojoj glavi rodila zabrinuta misao - nisam li se previše srodio sa duvanom?

Počeo da razmišljam o putu biljke čije mlevene listove pušimo, tek kada sam upoznao čoveka koji dolazi sa istog mesta. Huan - nazovimo ga tako - priča svoju priču u pivnici Knajtinger. Oslovio me prvi. Ni on ni ja ne gasimo cigarete, držimo se za krigle kao za ručke u autobusu.

Rođen je negde na graničnom području između Nikaragve i Hondurasa. Rekao mi je i ime plemena iz kojeg potiče, ali ono je procurelo kroz rešetke pamćenja u mulj zaborava. Znam da je mahao rukama, dok je užareni štapić u njegovoj ruci pravio sve zamršenije dimne poruke.

Bežao je zbog rata preko granice. Jednom ga uhvate desničarski kontraši, a on izvadi minijaturnu Bibliju iz nedara. Oni ga puste. Pa ga uhvate levičari, sandinisti. On pokaže Če Gevarinu sliku sakrivenu u Bibliji. Pa ga i oni puste. Domogao se Evrope preko neke humanitarne organizacije iz Švajcarske. Dobio je posao u kuhinji. Jednog švajcarskog kuvara koji je urlao na njega zviznuo je prvim što je dohvatio. Tiganj se ulubio. On dobio uslovnu. Oženio se Švajcarkinjom. Ljubav se pretvorila u rat. Razveli su se. Sa njom ima svog poluindijsanskog sina. Viđa ga jednom mesečno.

Za rastanak mi je poklonio sliku svog sveca. Huana nikada više nisam video. Ali je to bio dobar povod za razmišljanje o duvanu. Indijanci su ga koristili hiljadama godina pre dolaska Evropljana. Arheologija kaže - i pre 12300 godina. Utešno je to da je moj porok bio star. Španci i Portugalci su prvi doneli duvan u Evropu 1518. godine. Za popularizaciju duvana s ove strane Atlantika najzaslužniji je francuski diplomata Žan Niko, koji ga je doneo na francuski dvor. Niko je doduše bio i jedan od rodonačelnika francuske leksikografije, ali malo ko mari za to. Ime mu se ovekovečilo u nikotinu.

Zadovoljstvo koje te ostavlja bez daha 

Sećam se da sam jednom u Vangenu ugostio komšije. Ako sada sklopim oči, vidim nas za stolom u živom razgovoru - i svi imamo cigarete u rukama. Ali tu praksu sam uskoro ukinuo. Mada sam prvu vest da ću postati otac primio u zadimljenom kafeu Melani u Berlinu, pa sam buduće ljudsko biće u jednom zapisu nazvao "Anđeo od cigaretnog dima", kada mi se rodio sin, pušenje je proterano iz stana na terasu ili balkon.

Sećam se niza zima u Kelnu. U mom kraju koji se zvao Osendorf posmatrao bih ledenu kišu i susnežicu sa terase, umotan u debelo ćebe. Te cigaretne meditacije bile su trenuci kada su iz nekog unutrašnjeg trezora izlazili stihovi, najpre kao slike, a onda kao fluidne reči. Gasio bih dopola ispušene cigarete i žurio u dnevnu sobu da zabeležim ono što je najčešće neuhvatljivo poput dima.

Bavio sam se nervoznim poslom. Radijske emisije i vesti su svojom dinamikom povećavale napetost. Cigareta je značila predah. Nagrada, kada nešto dobro obaviš. Razgovor sa kolegama otet od radnog vremena. Ali postajao sam nervozan pušač. Potezao sam za paklicom bez uživanja, rutinski, da razbijem kolotečinu, da produžim piće ili razgovor koji su prijali.

Jutarnji kašalj je bio sve nesnošljiviji. Prvi put sam ostavio pušenje početkom prve decenije novog milenijuma. Trajalo je to pola godine. Na nekom slavlju, iza ponoći, neko mi je ponudio cigaretu. Prihvatio sam. Ovaj put sam uživao u njoj. I sve je opet počelo tamo gde se pre pola godine prekinulo.

Kašalj se vratio brže nego što sam mislio.

Frankfurtsko finale

Onda je došao i taj dan. U sajamskom bifeu u Frankfurtu sedeo sam desetak sati sa piscima iz Sarajeva, Splita, Bijelog Polja, Zemuna. Bili smo gladni druženja i razgovora. I žedni. I veoma lakomi na duvan. Tog jutra me blaga prehlada upozorila da bi možda trebalo da odem na voz i da kod kuće, u Kelnu, pijem čajeve. Ali ovakvo druženje ne bih propustio ni za šta na svetu. Bili su to istoplemenici po senzibilitetu u svetu koji je već upoznao i pad njujorških kula i laži koje su posle toga dovele do još većeg krvoprolića. A svi mi za stolom još nismo svarili ni ono što se desilo našoj zemlji.

Strast prema rečima, strast prema životu i druženju, bile su dobro okađene beskonačnim nizom cigareta.

Uspomene na neočekivani kraj jedne kobne ljubavi - moje ljubavi prema duvanu - prate me na putovanju od Beograda do Leskovca. Ovo beležim u autobusu. Primećujem da se moje detinjstvo puno cigaretnog dima ipak neprimetno pretvara u skoro neverovatnu priču. U autobusima se odavno ne puši. Tamo gde su nekada bile pepeljare, sada se šepure ekrani ugrađeni u sedišta. Digitalno doba. Druga vrsta toksina je u vazduhu. Neumorno, glasno brbljanje ljudi u svoje mobilne telefone. Pandemija logoreje.

Ponovo sam u Frankfurtu početkom milenijuma. Posle sajamskog kafanskog maratona, narednog jutra sam ustao potpuno raspuklog glasa. Jedva sam disao. Pomisao na cigaretu mi se gadila. Nije to bio prvi put da sam - kako se kolokvijalno tačno kaže - prepušio. Ali posle sedmodnevnog gripoznog drhtanja u postelji i beskonačnog noćnog kašlja, osvanuo je dan kada mi je bilo bolje. Cigareta mi se još uvek gadila.

Prošlo je još desetak dana. Bio sam začuđen lakoćom s kojom sam prihvatio sebe kao nepušača. Nikada više nisam zapalio, ako se ne računaju oni dimovi džointa koje sam prihvatio od drugara na Skadarliji ili u Strugi.

Otišao sam 2006. na tri godine u Beograd. Tamo sam zatekao svoje omiljene balkanske krčme u stanju hibernacije iz osamdesetih. U tom vremeplovu sam često sedeo kao pasivni pušač i posmatrao svet koji odbija da se promeni, koji duvanom i rakijom rasteruje demone.

Kada sam početkom prošle decenije ponovo došao u Nemačku, tu je duvan već bio proteran iz restorana, redakcija, kancelarija, ustanova. Leti su pivske bašte prikrivale tu činjenicu, ali zimi su ljudi izlazili pred lokale i okupljali se oko pepeljara, cupkajući oko njih kao beskućnici oko bureta sa vatrom. Nisam ih previše žalio, pošto sam sada bio na drugoj strani nevidljive granice. Nekada nisam mogao da zamislim život bez cigarete. Onda sam zavoleo život više od mirisa duvana.