Autobiografija puna potresnih detalja: Životna priča Zdravka Šotre je kao najtragičniji film

Zdravko Šotra rođen je 14. februara 1933. u Stocu. Diplomirao je režiji na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Rediteljsku karijeru počinje u Televiziji Beograd, praktično od njenog osnivanja gde je kao asistent Radivoja Lole Đukića radio prvu humorističku seriju "Servisna stanica" još 1959. godine, odnosno tokom 70-esetih godina prošlog veka šou emisiju "Obraz uz obraz" sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem.

Šotra je takođe reditelj nekih od najgledanijih domaćih filmova, televizijskih serija i emisija poput "Zone Zamfirove", "Više od igre", "Priče iz majstorske radionice", "Ranjeni orao" i "Obraz uz obraz".

Snimio je žanrovski raznolike igrane filmove kao što su ratni "Igmanski marš" (1983), politička drama "Braća po materi" (1988), istoriojski "Boj na Kosovu" (1989), tinejdžerska komedija "Lajanje na zvezde" (1998) i krimi komedija "Pljačka trećeg rajha" (2004).

Njegova književna adaptacija dela Stevana Sremca "Zona Zamfirova" (2002) bio je njegov najgledaniji film.

• Ljubavna priča Zdravka Šotre bila je poput drame: Voleo je najlepšu Jugoslovenku a ona je digla ruku na sebe
• Deset kultnih srpskih filmova i serija koje je režirao Zdravko Šotra VIDEO

Dobitnik je nagrade Zlatna antena za doprinos TV produkciji 2019. godine. Godine 2024. objavio je knjigu "Mojih 500 glumaca".

Do 1980. je bio u braku sa Nikicom Marinović sa kojom je dobio sina Marka.

Autobiografija "Držeći se za vazduh"

Šotra je ranije za "Vukotić mediju" objavio svoju autobiografiju "Držeći se za vazduh".

"Od svega što ću ovde reći, mogu da garantujem samo za nekoliko sledećih činjenica: rođen sam kao sedmo dete Mare i Đorđe Šotre. I čega se prvo sećam? Dubrava, naravno, rodnih Dubrava. To je predeo u trouglu između Stoca, Čapljine i Mostara. Kraj je obrastao niskim hrastom, dubom, kako su govorili naši stari, i otuda Dubrave.

"U Dubravama je Trijebanj, u njemu selo Kozice, u Kozicama mahala Dudovine, a u Dudovinama naša dva čardaka, gornji i donji. U prizemlju gornjeg čardaka kuvalo se i obedovalo, a tu se često čula singerica moje majke Mare. Spavali smo svi zajedno u ovećoj sobi na gornjem boju. Roditelji u krevetu, deca na podu, naravno. Donji čardak je malo niže, na donjoj strani nevelikog dvorišta. U prizemlju je đedo držao dućan. Kad njega više nije bilo, otac se vratio iz Metkovića gde je učio mesarski zanat i održavao dućan od dvadeset prve do velike krize. U sobi na gornjem boju spavali su samo gosti. Tu je spavao i "filanc", to jest finans, činovnik državnog monopola koji strogo kontroliše uzgoj duvana", ovako opisuju svoje rođenje reditelj.

• Preminuo Zdravko Šotra
   

Ova knjiga je mnogo više od jedne autobiografije. Zdravko Šotra ispredao je zlatnim nitima, diskretno i skromno, svoj neobično zanimljiv i buran život, putešestvije od siromašne Hercegovine do svetskih fešta i spektakla. Ali, to je, istovremeno, i autentično, šarmantno, duhovito i gorko svedočenje o poluvekovnom razvoju našeg filma i televizije.

"Kažu da sam bio bolešljiv, pa sam kasno prohodao. Sećam se kad je sa Poplata došao đed po majci Mitar i dao mi štap da se pridržavam i napravim prve korake. Sećam se da su me moji stavljali u sepet na tovarnom konju kad bi išli u berbu smokava ili grožđa. O tome da postoji neki svet dalje od naše kuće, zaključivao sam po udaljenim brdima na obzorju", piše reditelj.

Ipak, opisi rata i gubitka članova porodice nikog neće ostaviti ravnodošnog. Zdravko je bio na Kosovu i niko ga nije dirao, ali njegovi u Hercegovini nisu bili te sreće.

"Nas još niko ne dira, ali iz Hercegovine stižu zlokobne vesti. Otac ide u Beograd da sazna jesu li tačne.

Grupa oko akademika Pere Slijepčevića slala je čoveka u Hercegovinu. On je otuda doneo užasnu istinu - tamo su žive ljude bacali u jame. Što se tiče naše porodice, vesti su gore od najcrnjih slutnji - u jamu je bačeno trideset osam Šotri!

U jamu je bačena i naša mila baba Savica. Zajedno s njom bačene su njena kćerka Mileva, unuke Ranka, Sena i Milena. Milena je bila trudna, a u rukama je imala i jednogodišnje dete.

Plemeniti stric Danilo i strina Božica odvedeni su blizu Opuzena i vezani žicom bačeni u Neretvu. Moji su tada morali preboleti veliki bol. Otac kao da je predosetio tu nesreću. Da nas nije odveo na Kosovo i mi bismo završili u jami.

Da li se ijednom narodu tako nešto dešavalo? Mislim da nije.To je jedan od užasa koji se, sve do današnjih dana, dešavao samo Srbima.

Naš zet, avijatičar Vlado, stradao je u kraljevačkom pokolju", pripovedao je Šotra.

Dugo ništa nismo znali o sudbini brata Jove. Pošto je majku izmučila najcrnja strepnja da nije živ, on se pojavi tek četrdeset druge. Šestog aprila, dok su Nemci Beograd zasipali bombama, njemu su u bolnici operisali slepo crevo. Onda su ga Nedićeve vlasti poslale u Borski rudnik, u radni logor. Iduće godine je nekako uspeo da pobegne. Dugo se bez ikakvih isprava provlačio kroz razne kontrole da bi nekako stigao do Lipljana. Pojavio se u Nedićevoj uniformi za radne logore. Na nogama su mu bile cokule sa drvenim đonom zvane "nedićevke",  piše Šotra u svojoj autobiografiji.