Klasa

Voljom sudbine, nije mu bilo dato u junu da se popne do vrha tornja i osvoji još jedan Garos, ali pet nedelja kasnije u rukama mu je reket kojim praši po vimbldonskom tepihu i kojim je počistio sebi put do, desetog vimbldonskog finala.

Pazite, desetog. I pričamo o nezvaničnom teniskom prvenstvu sveta, na kojem je Novak u prethodnih devet finala slavio sedam puta!

Istorija Novakovih čuda se piše i dalje. A ovo je jedno od najvećih, ako ne i najveće i vredno je posebnog grend slema, ma kako da se završi ta bitka sa Alkarasom u nedelju popodne.

Brojke vam prosto izazivaju osmeh neverice na licu - 37 dana posle operacije, sa 37 godina, Novak Đoković igra finale, Vimbldona!

To je, verujte, posebna klasa. Nešto nestvarno. On već sada ima više slemova posle tridesete nego pre nje! Tako nešto, do njega, bilo je nezamislivo.

Kako li su samo mnogi (neiskusno) odahnuli kada su videli da se povukao sa turnira i otišao hitno na operaciju. Već tada su pomislili da imaju mnogo olakšan put ka nedeljnom finalu u Londonu.

Kada je uzeo reket u ruke i počeo da vežba nedugo posle operacije, skeptično su vrteli glavom i smatrali da neće dovoljno biti spreman za grend slem napore, pa ni to neće biti problem.

Ali kako su se samo grdno razočarali kada su videli kako iz kola u kolo pali mašinu, kreće se sve bolje i kako taj šampionski ples ponovo prikazuje na vimbldonskom platnu, za nauk svima, da ga ne otpisuju. Nikad!

Možete zviždati, negodovati, urlati na različite načine, kršiti palčeve i grčiti jezike, smišljati razna lukavstva kako da mu se narugate, ukati ili bukati, ne vredi - Novak ima savršen lek za taj talas neskrivene mržnje. 

Sastojci su jednostavni - vrhunskoj majstorstvo zanata, snažan fokus na cilj, vera u pravdu, vera u boljeg čoveka, vera da ako dobro činiš, dobro ti se i vraća, tona iskustva i more lucidnosti, prstohvat neuništivog srpskog inata!

Navikao je da njegovu obalu zapljuskuju ti neugodni talasi, ali svi smo svedoci da se oni krše o tu njegovu stenu šampionske postojanosti i da nema izazova koji je pred njim a koji ne može preskočiti.

Mark Greenwood/IPS / Shutterstock Editorial / Profimedia

Izazov je tu, i u nedelju. Ponovljeno finale od prošle godine, mladi lav, Karlos Alkaras.

Doduše, kako je i sam Španac rekao, "nisam više novajlija" i tu je potpuno u pravu. Sada je to već bitka igrača koji snaju svako slovo tajne igre onog drugog.

Po svemu što smo od početka gledali od njega, znali smo da to sledi, znali smo da je svet dobio novog velikog šampiona i da će i on, ako bude bio zdrav, ređati u svojoj koleciji grend slem titule. Neka ređa, slobodno, ali nek to ne bude u nedelju, već tako, koju godinu kasnije, kada Novak bude okačio reket o klin.

A ovo je već sada klasik jer nismo imali u poslednje tri i po decenije mnogo uzastopnih finala.

Pre devet godina, Đoković i Federer su odigrali drugo od dva uzastopna finala na istom mestu, oba je dobio Novak.

Pre toga, videli smo tri finala zaredom Federera i Nadala, od 2006. do 2008.

Pre toga. 2004. i 2005. igrali su Federer i Endi Rodik, oba puta je slavio Švajcarac. 

A pre svih njih, tri finala zaredom od 1988. do 1990. između Borisa Bekera i Stefana Edberga, kasnije i trenera Đokovića i Federera, u jednoj fazi njihovih karijera.

Nema dakle mnogo vimbldonskih repriza, i zato u njima treba uživati. 

Igrati jedno finale Vimbldona je san, čudo. Osvojiti jednu titulu, znači da dobijate žig besmrtnosti. A šta je kada ih imate sedam, i jurite rekordnu, osmu titulu? Kako to nazvati drugačije nego remek delom? I to sa steznikom na kolenu.

Taj steznik mogao bi postati pravi hit Vimbldona; kako su nekada Bjern Borg i Džon Mekinro nosili svoje trake oko čela, i time osvajali tenisku populaciju tog doba, tako bi i ovaj steznik mogao biti suvenir Vimbldona 2024. 

Jer prezentuje jednu vrstu čuda u svakom smislu. 

Glyn KIRK / AFP / Profimedia

Neko će reći da je žreb išao naruku Novaku, ali koliko puta nije? Uostalom, tako nešto treba i zaslužiti, ali opet, ne može se kroz vimbldonski žreb tek tako trčati i preskakati, jer treba pobeđivati, ma ko da je sa druge strane mreže.

Ispostavilo se da je Lorenco Muzeti, koji je igrao prvo grend slem polufinale karijere, i tako nabildovan samopouzdanjem i serijom dobrih igara i pobeda, nedvoljno jak za Đokovića.

Vidite, velika je razlika između talenta i šampiona. To se u subotu još jednom pokazalo. Na stranu sve što je Italijan imao - i odličnu igru, i ubitačne odbrambene slajsove, i što je vukao Novaka napred-nazad, razvlačio ga ko testo za italijansku pastu, nije vredelo - Novak u svojoj vimbldonskoj riznici ima za svakog ponešto, trik više, udarac više, veštinu više. 

Ostaje nam da verujemo da će u tom nedeljnom finalu, opet zablistati. Biće to bitka nad bitkama, bez sumnje. Strahovit izazov, ne samo zbog uloga da se stigne Federer, već i da se zaustavi mladi Španac i tako po drugi put osvoji Vimbldon. 

Ostaje nam da verujemo da pukotina kroz koje je Alkaras pustio žile prošle sezone, i došao do titule u pet setova, neće biti. Da će Novak Špancu servirati hladnu i neukusnu paelju. Možda i Englezima, mada su oni to navikli od njega. 

I da će na kraju, zasvirati violinu, na radost Tare, na radost vascelog srpskog sveta, na svim meridijanima. U ovo teško, preteško vreme, vratiti svima osmeh na lice. 

I dabome, pobednički gricnuti travu. 

Uostalom, dobre navike ne treba menjati.