Dža ili buuuuuuuu

Možda će Novak  i otići u penziju, a neki još neće naučiti. 

Isto sam se pitao i posle 2019. i finala na tom mestu kada je pobedio Rodžera Federera, u onom epohalnom meču koji zaslužuje možda da bude nazvan najboljim finalom u istoriji turnira. 

Kada samo što ceo stadion nije udarao lopticu sa Švajcarcem, protiv Novaka.

Kada su preteći prstići pojedinih bakica slavili već na meč-lopti za Federera. Kada je ceo stadion igrao protiv jednog čoveka, ali nije im vredelo. Utonuli su u muk poraza.

Ništa se nije promenilo, osim ešalona navijača koji defiluju kroz kapije na SW 19. Svi oni dolaze i odlaze s istim, podjednakim osećanjem nesklonosti prema Novaku Đokoviću.

Ben Stansall / AFP / Profimedia

Srećom, i on je udaljen od njih po svemu, svetlosnim godinama. 

Šteta je zbog onih pravih fanova tenisa, one prave vimbldonske gospode koja zna da ceni igru, protivnika, ambijent. Nisu svi isti, nažalost.

Iako stvari ne treba generalizovati, čini se da je uvek nekako poveća ta grupa bahatih, ciničnih, koji ne znaju kako da zaslade gorki čaj koji im Novak servira iz godine u godinu.

Osim tako, s ponekim skrivenim buuuuu iza ni krivog ni dužnog momka Holgera Runea, koji je u ovom slučaju kriv samo što se preziva Rune i što u tom prezimenu može da se nađe to dugo u. Koje se potom razvuče, bezobrazno.

Ne možete prevariti Novaka, gospodo. Odavno je apsolvirao na vama! Zna on odavno s kim ima posla.

Jer ima Novak sada mesta i vremena za sve. I da bude psiholog. I teniski Paganini, ili Vivaldi i da svira violinu radosti posle svakog meča.

I da, dok trenira, grli Stefana i Tar, koji su uz Jelenu njegova osnovna podrška i snaga za svaki izazov koji je pred njim. 

I da s momcima zaduženim za održavanje terena gura ceradu, vežbajući tako i sam pritom!

Pa zašto i da ne otvori srce i ne kaže šta mu leži na njemu, da ih sve pogleda u oči i saspe im "Ne dotičete me, momci". Ti kojima se obrati direktno u lice ionako nemaju hrabrosti da mu izađu na crtu.

Ne radi se tu samo o temperamentu. U vatrenoj Novakovoj srpskoj naravi nikada neće biti magneta za tu britansku hladnu "posebnost" i smisao za aroganciju; misle da mogu sve i da imaju pravo na sve, a da ne dobiju odgovor! Možda kod drugih, to ne važi za Novaka.

Crpeo je Novak energiju iz tih naftonosnih vimbldonskih škriljaca godinama unazad, kreirajući na taj način čudesne, velike pobede, pa je došao, evo, još jednom na prag da zapreti rekordu Rodžera Federera od osam titula. 

Što je više te nafte ispod vimbldonskog tla, što se više ta trava pod njim talasa, to je on čvršći na nogama i u stavu da im pokaže od kakvog je materijala, iako mu je već 37.

Beogradska grupa "Dža ili Bu" je devedesetih godina imala onu pesmu "Ustani i kreni", koja kaže u refrenu:

"Ustani i kreni sada
život je tek pred tobom
bitka koju moraš dobiti
je bitka sa samim sobom".

Novak i te kako ume da dobije tu bitku sa samim sobom, počesto se savladava da ne odgovara na stalne provokacije, ali ponekad nije moguće držati jezik za zubima. I nema smisla.

Ova zemlja je poslednjih godina ionako utonula u taj opšti začarani san u kojem mnogi još veruju da su im prijatelji oni koji to nikada nisu bili. Kod Novaka toga nema, on zna koga gleda u oči.

Čemu pretvaranja? Dakle, treba to reći jasno i glasno, dža ili bu! Ako je njima do buuuuu, pa neka im, na ponos. Jer to buuuuu je ionako izraz nemoći.

I još im je lepo začinio Nik Kirjos, koji je dobrano naučio lekcije s Novakom, kada im je posle meča rekao – "Ne čačkajte medveda u oko!"

Žao mi je što je ta senka koja je pala s tribina na teren pokušala da zakloni sve bleštavilo bisera koje je Novak u ta dva sata na terenu prosuo pred vimbldonsko gledalište. A ne bi smela!

Jer igrao je baš onako kako nas je navikao godinama unazad tamo – agresivno, precizno, lucidno, na momente super elegantno i očaravajuće, ali kad je trebalo i mudro, strpljivo.

Staro šampionsko vino, snažnog mirisa, za protivnika gorkog ukusa. 

"Danas sam se osećao kao senka, moj prijatelj Novak Đoković i dalje ide jako. Vidimo se sledeće godine, Vimbldone. Volim ovo mesto", progovorio je posle meča i Holger Rune, koji evo, i iz ovih reči vidimo, voli i poštuje Novaka iznad svega. I Novak njega, naravno.

Nema sumnje da je iz svega Novak dobio nova krila za završnicu turnira. Da grčeve u stomaku ili tup bol u kolenu više i ne oseća. "Volim da trčim iako mi je 37", podvukao je na kraju.

Aleks de Minor je sledeći izazov (pomalo i dužnik ove godine), ali još je daleko od nivoa Novaka na Vimbldonu. Naravno, to ne znači da je bezopasan, daleko od toga. Ako je s njegovim kukom sve u redu, a žalio se na njega pred kraj meča, biće još opasniji.

Australijanac je jedan od igrača koji je u poslednjih osam meseci digao nivo igre za sprat u odnosu na ranije. Da li je to dovoljno za Novakov šampionski soliter, da se s tog nivoa može pokvariti Novakova šampionska vizija?

Videćemo. Meni ne deluje da može, ali u tenisu treba biti oprezan kada je reč o prognozama.

A publika? Znamo na čijoj će strani biti, tu nema nikakve enigme.

Sa dža ili buuuuu, svejedno im je. Za laku noć ili dobar dan. Novak se na terenu ipak pita za sve.