Alkaras – do Meseca i nazad

S tim što smo u Parizu, na neki način, dobili poprilično očekivan epilog, s obzirom na činjenicu da je branioca trofeja u muškom singlu, Novaka Đokovića, pobedio ne protivnik na terenu i ne budući šampion, već povreda. I to je, hteli ne hteli, deo tenisa.

Ako je posle Novakovog proklizavanja i pucanja meniskusa, bilo jasno da će titula otići u ruke nekog od mlađanih naslednika, to što je srebrni Kup musketara zablistao svom silinom baš u svetlu najiskrenijeg teniskog osmeha u svetu tenisa sada, Karlosa Alkarasa, dobija novu dimenziju.

Alkaras sa 21 godinom, simbolizuje novu snagu nadolazeće ere tenisa, ali istovremeno uokviruje i sva ona blistava oruđa tradicije ovog predivnog sporta kojima smo se divili u prethodnim generacijama najviših poslenika ove igre.

I Španija mirne duše može da odahne - osmesi Aleksa Koreče posle finala, čestitka Rafaela Nadala, radost Moskita Ferara kao da je on ponovo osvojio pehar - slavlje na Iberijskom poluostrvu u potpunosti.

Jer Alkaras je nastavljač velike tradicije; Španci su se, ako gledamo samo od 1993. na ovamo, naosvajali pehara u Parizu. "Armada" je surovi konkvistador ovog parčeta zemlje na zapadu Pariza, ne samo zbog Nadalovih 14 trofeja, već i zbog ostalih pripadnika nadaleko čuvene teniske škole.

Profimedia/IMAGO/ChrysleneCaillaud/Panoramic

Momak iz El Palmara kraj Mursije je  šesti španski teniser u ove 32 godine, koji je osvojio Rolan Garos. Serhi Brugera dva puta (1993, 1994), Karlos Moja (1998), Albert Kosta (2002), Huan Karlos Ferero (2003), te Rafael Nadal (14 puta), sve to je prethodilo Alkarasovom podizanju kupa ovog kišnog pariskog juna. Dakle 20 titula u tek nešto više od tri decenije! Ako to nije dominacija, onda ne znamo šta je.

To što brodovi iz španskih luka, iz Atlantika, lagano ulaze u plovni kanal uzvodno Senom, posebna je priča - Pariz i uslovi za igru u njemu, savršena su komponenta za "ratničku" tenisku školu, koja doslovno uči da je za trijumf na Rolan Garosu zaista neophodno imati nadasve snažnu i kvalitetnu igru, karakter, taktičku mudrost i proliti znoj i krv ako treba da bi se ispunio cilj. Španci su umetnici igre na zemlji, spontani majstori ovog zanata na najsporijoj i najzahtevnijoj podlozi, i od njih se može samo učiti.

Alkaras, kao i svaki mladi šampion, pokazao je i u protekle dve nedelje u Parizu sve karakteristike koje jedan mladi šampion obično ispoljava - silinu želje, snagu volje, mladalačku snagu, ali i znanje, lepezu moćnih trikova, taktičku disciplinu, ali i šampionsku drskost rizika, kada to protivnik najmanje očekuje.

Jasno i sklonost lutanjima i oscilacijama, periodima traženja rešenja, amplitudama u igri koje je trebalo ispraviti i dovesti u savršenu šampionsku liniju, što mu je na kraju i uspelo.

Sada, kao mladi kralj tenisa, može da se pohvali da sa 21 godinom ima tri grend slem trofeja sa tri različite podloge - betona u Njujorku, trave Vimbldona i šljake Pariza i pogađate, misija Melburn 2025. otuda će imati silan značaj u smislu kompletiranja grend slem kolekcije, i sve to pre 22. rođendana. 

Povremena isklizavanja zbog povreda u ranom dobu, određena iskazivanja nesigurnosti koje su uslovila da sa prve padne na treću poziciju, ipak pokazuju da je Alkaras i dalje taj koji uči i usput kupi znanje prethodnika, mada je i sa 21 godinom već nadmšio mnoge one koji su po godinama i iskustvu stariji, poput finaliste Aleksandera Zvereva.

Nesumnjivo je da smo pred jednim igračem koji će bar u narednih desetak i kusur godina, podizati sve na noge na stadionima i uzimati trofeje, jer to čini već i sada.

Profimedia

Dobra stvar kod Alkarasa je što on prepoznaje igru kao suštinu svega, što je ona za njega savršena nit uživanja, dok na terenu kreira poteze iz snova i sve to čini sa velikim osmehom.

Dobiti 12 od 13 mečeva koje je u svojoj mladoj karijeri do sada igrao, ipak odaje igrača koji je specijalista za nadmudrivanje - uostalom, najbolji primeri takve snage su završni pariski radovi, protiv Janika Sinera u polufinalu, i Zvereva u finalu, kada je delovao da je na ivici ponora, kada je gubio 1:2 u setovima i kada se činilo da će posustati - uzdizao se na najčudesniji način.

Šta je to što Alkaras čini, kada se nađe u stupici, kada se čini da ga protivnik nosi u zubima? Jednostavno, počne da se igra tenisa!

Njegova paleta trikova je izdašna - ako je na početku karijere pokazivao izuzetnu lucidnost i sklonost ka igranju forhend drop-šotova, sada je taj herbarijum veština upotpunio novim "biljkama". Ne toliko iznenadnim izlascima na mrežu, jer to je činio i ranije, koliko neočekivanim "balonima", toliko potcenjenom elementu teniske igre.

"Moon ball" na engleskom, ili "balon", visoka lopta, kako je mi ovde krstimo, može da bude vrlo efikasno sredstvo u veštini defanzive i sasvim je legitimno oružje kojem je i Alkaras, možda u nedostatku svežijih ideja, počeo da pribegava u finišu trećeg seta finala, a obilato koristio u dva preostala seta u kojima je potpuno počistio Zvereva i pored grčeva u butinama. I naravnom to ne bi bilo dovoljno da nije smanjio broj grešaka, da se nije bolje koncentrisao i nastavio sa nizom varijacija, zbunjujući tako protivnika.

Dakle trik - ponekad je to servis iz ruke, ponekad balon, ponekad drop šot. Ili napad na mrežu. Sve je legitimno.

Tako je Alkaras, u stilu one pesme, "Do Meseca i nazad", išao od gotovog očaja, do ushićenja. I eto, i trofeja.

Profimedia/IMAGO

Možda je najbolji primer te legitimnosti "baloniranja", upravo 35-godišnjica otkako je na istom stadionu, Amerikanac Majkl Čeng, u finalu 1989. godine osvojio svoju jedinu grend slem titulu, kada je, takođe u pet setova, pobedio tada važećeg vimbldonskog šampiona, Stefana Edberga.

Čeng je tada imao samo 17 i postao je najmlađi šampion u istoriji Rolan Garosa, a protiv vikinga iz Vastervika takođe je bio u zaostatku, gubio je 1:2 u setovima. I tada je počeo da, između ostalog, protiv Edbergove savršeno ofanzivne, hazarderske igre izlazaka na mrežu posle oba servisa, da koristi taktiku balona, koja je Šveđanina vraćala nazad, otupljivala oštricu njegove igre i vraćala Čenga na "njegov teren", igru nadmudrivanja sa osnovne linije.

Čeng je pre toga u osmini finala, kada je takođe bio na konopcima, izluđivao tadašnjeg broja jedan, Ivana Lendla jednim drugim "fazonom", serviranjem iz ruke, koji sada uveliko rade mnogi teniseri kao faktor iznenađenja. I naravno, ni Lendlu, kao ni posle toga Edberg, nisu prijali Majlklovi učestali baloni.

Pa nisu ni Zverevu ovi od strane Alkarasa i sve to potvrđuje kako se teniska znanja beskrajno ponavljaju u određenim prilikama, kada za to kucne pravi čas, kao u ovom finalu.

Alkaras će sada brzo morati da "prebaci "softver" na "trava mod", ali nesumnjivo je da će mu biti daleko lakše da brani pehar u Londonu kada je uspeo da se domogne trofeja u Parizu, posebno ako na terenima u jugozapadnom Londonu ne bude prošlogodišnjeg takmaca iz petosetnog finala, Novaka Đokovića.

Profimedia

I da, na kraju, ne budemo nepravedni prema šampionki, Igi Švjontek.

Ta devojka je, shodno svim prognozama uoči finala, opravdala ulogu apsolutnog favorita, jer je meč za titulu sa borbenom, ali u takvim mečevima nedovoljno iskusnom Jasmin Paolini, pretvorila u jednostranu priču sa onom čuvenom, prepoznatljivom dozom šampionske surovosti.

Iga možda neće imati priliku da tolikom snagom dominira na nekim drugim slemovima, koje će svakako osvajati, ali zato bi Pariz mogao da bude njen teniski hram - tri godine pobeđivanja u kontinuitetu, ozbiljan su zadatak za sve ostale devojke, da nađu teniski protivotrov za njenu trnovitu igru, na kojoj su se izbole mnoge princeze ovog sporta.

Pariz ima mlada šampione, izdanci su tu, treba ih samo negovati. 

No, ovo nikako ne znači da za oporavljenog Novaka Đokovića, neće biti prilika. 

Uostalom, sačekajmo nedelju dve, pa će mnogo toga biti jasnije.