Nismo gotovi, "deda"

Ne zvuči šokantno, ne u 39. godini, protiv Janika Sinera, igrača iz vrha, u formi, s 14 godina mlađim telom. Ali i dalje deluje… čudno. Neprirodno.

Kao da se nešto u svetu poremeti kad Đoković ne izađe na teren kao glavni favorit. Ili kad se meč završi a on nije poslednji koji je podigao ruke.

Ali nije poraz ono što je obeležilo ovo polufinale Rolan Garosa. Nije rezultat ono zbog čega je svet na trenutak zastao.

Nakon meča, Novak je stao na sredini terena. Spustio torbe, spustio glavu i oprostio se od šljake.

Bez nekih velikih reči.

Nije to bio oproštaj — više kao tih, lični pozdrav mestu koje mu je dalo mnogo, ali ga je i lomilo više puta nego bilo koji drugi teren na svetu.


Na toj šljaci je stvarao istoriju, ali na njoj je i krvario simbolično. Taj jedan pokret je bio prava ljudska slika: čovek koji zna da je bliže kraju nego početku, ali još uvek nije spreman da ode.

A onda – konferencija i misao koju je "pustio" naglas.

"Možda mi je ovo bio poslednji Rolan Garos".

Mirno. Bez neke potrebe da objašnjava, a ipak jeste.

I svi su znali: ta rečenica nosi težinu. Ne zato što je zvučala konačno, nego upravo zato što nije. Jer svi koji prate Novaka znaju da kada kaže "možda", to obično znači da još nije rekao "ne". A kod njega to "ne" ne dolazi lako.

Znamo mi dobro da ovo nije kraj.

I zato: ne pipaj ništa, nikakvu šljaku, travu, beton.

Preživeo si nemoguće: rat, godine bez sistema, povrede, padove, navijačke zvižduke, osporavanja medija, i najjaču konkurenciju u istoriji sporta. I sve to ne samo da si izdržao, već si iz toga izašao jači.

Pa valjda nećemo sad poverovati da te je porazio broj na rodnom listu?

Istina je, bližimo se poslednjim poglavljima. Ne zato što je Novak poražen, nego zato što čak i ovakvi igrači nemaju beskonačno trajanje (razumete na šta mislim…).

Ali kraj kod Novaka nikada ne dolazi tiho. Kod njega ništa nikad nije bilo po pravilima. Zato i jeste ono što jeste.

I zato, dok god uzima reket u ruke, dok god posmatra lopticu pre servisa kao da čita njenu priču, dok god u očima ima onaj isti plamen koji je imao kao dečak sa Banjice – nema kraja.

Nismo gotovi, "deda".

Ne još.