Kad bi u fudbalu postojao tajm-aut...

Pomalo iznenađujuća odluka uprave beogradskog kluba da tu poziciju, u momentu kada je Zoran Mirković odlučio da napusti tim, poveri de fakto početniku nije naišla na jednoglasno odobravanje navijača.

Ipak, čovek koji je u biografiju već upisao gotovo sve funkcije u fudbalu je uspeo da dokaže da de jure ima daleko više trenerskog znanja od očekivanog, kao i da ima jasnu ideju kako njegov tim treba da igra.

Potvrda toga je stigla već na kraju prethodne sezone, kada je ekipa koju je nasledio dominirala u finalu Kupa Srbije i uspela hrabrošću da stigne do gola i savlada Crvenu zvezdu.

Time je Partizan spasao već izgubljenu sezonu koja nije najavljivala ništa dobro za budućnost kluba, kako timsku, tako i rezultatsku.

Tokom leta su morale da budu napravljene velike promene u sastavu, pravilo "četiri stranca" je diktiralo to da su ekipu morali da napuste, između ostalih, Gabrijel Enake, Marko Valijente i Goran Zakarić.

Za svakoga od pomenutih bi svakako bilo mesta u timu, pre svih Rumun bi bio idealna rezerva za Nemanju Miletića zbog svog manira da često deluje ne kao desni bek, već kao desno krilo, što se uklapa u Miloševićevu ideju o ofanzivnom fudbalu.

Takođe, iskusni Španac je tokom protekle sezone dokazao da ima stabilnost neophodnu za centralnog defanzivca, dok je Zakarić demonstrirao veliko fudbalsko znanje i mogućnost da iz jednog poteza reši utakmicu.

Ipak, dovođenje Umara Sadika, povratak Sejdube Sume, te najavljeni transferi Bibrasa Natha i Takume Asana su diktirali transfer-politiku kluba iz Humske 1, a u skladu sa propozicijama pomenuta trojka je morala da ode.

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

Milošević je tokom leta govorio o "fudbalu u brzini više", insistirao je na Asanu, Natho je doneo plejmejkerske veštine na teren, a Suma predstavio najboljeg sebe, na jedinoj poziciji u timu koja mu zapravo odgovara.

Dovođenje Lazara Markovića poslednjeg dana prelaznog roka je značilo da će Partizan u sezonu ući sa samo jednim klasičnim napadačem, kao i da na pojedinim pozicijama neće biti pravih alternativa, poput već pomenutog mesta desnog beka.

Beogradski tim je prošao kvalifikacije za Ligu Evrope, istovremeno je krenulo i takmičenje u Linglong Superligi Srbije, pa je sasvim jasno da je potrošnja ekipe bila na maksimumu.

Partizan praktično celu polu sezonu igra sa manje od 20 igrača u rotaciji, uz mečeve visokog intenziteta na svim frontovima, imperativ da se u domaćoj ligi jure pobede, a na evropskoj sceni rezultat koji bi mogao da se smatra zadovoljavajućim.

U takvim okolnostima, sa smanjenim brojem igrača na raspolaganju i pojedincima u timu koji žele "veliku slobodu" i ne obaziru se previše na instrukcije i zahteve koji dolaze iz stručnog štaba, došlo se do momenta u kom bi Partizan mogao da ostane praznih šaka.

Takmičenje u Evropi je završeno na tragičan način, Miloševićeva ekipa je imala sve u rukama na gostovanju AZ Alkmaru, ali je pobeda izmakla kroz scenario koji je već dobro poznat navijačima Partizana iz nekih prethodnih godina.

Uz to, u domaćem šampionatu su se dogodili još tragičniji porazi, čak se i remi sa Bačkom Topolom 1. septembra može smatrati velikim neuspehom, s obzirom na to da je Miloševićev tim uputio čak 17 udaraca na gol, a samo jedan je pronašao metu, da bi usledili gubici bodova u duelima sa Voždovcem i Čukaričkim.

Dve poslednjepomenute utakmice su pokazale da tim Partizana ima dva velika problema - lošu realizaciju šansi, velikog broja šansi i nedovoljno kvalitetnu defanzivnu transformaciju u momentima kada dođe u situaciju da juri rezultat.

Protivnici Partizana su do golova uglavnom stizali iz kontranapada, kada praktično svi igrači Miloševićevog tima "jurnu" ka golu protivnika i zatim ostave svoju polovinu praktično bez odbrane.

Kulminacija takvog načina igre se dogodila u Hagu, a da se radi o hroničnom problemu za koji zasad nema leka potvrdilo se na gostovanju Napretka u Humskoj, kada je gostujuća ekipa uspela da nadoknadi zaostatak od dva gola i stigne do celog plena.

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

U svim tim situacijama se činilo da fudbaleri na terenu ne sprovode ono što je stručni štab zamislio, kao i da bi svima najviše odgovaralo da u fudbalu postoji opcija tajm-auta, kako bi se podviknulo, prizvalo, vratilo na osnove i utvrdilo gradivo o tome šta i kako treba raditi.

Nažalost po Miloševića, tu opciju fudbalski treneri nemaju, a on i njegovi saradnici dosad nisu našli pravi način da dopru do umova igrača u momentima kada je to preko potrebno.

Šta više, pojedinim odlukama, poput onih donošenih u Hagu, sam Milošević je doprinosio zbunjenosti ekipe, pa su je kao posledica toga stigao i izjednačujući pogodak holandskog tima kojim su raspršeni snovi Partizana o evropskom proleću.

Posle utakmice sa Napretkom, koja je do kraja ogolila sve probleme sa kojima se suočava tim Partizana, a tu su zamor, taktička nedisciplina, odsustvo koncentracije i loša realizacija šansi, Milošević je upro prstom u sebe.

Takav stav je možda zaslužen, ali postoji veliki broj razloga i za drugačije tvrdnje.

Sasvim je očigledno da Miloševićevoj armiji nedostaje vojnika, kao i da je aktuelni kadar premoren, kako fizički, tako i emotivno, zbog velikog broja utakmica i činjenice da je praktično svaka imala ogroman značaj.

Takođe, očigledno je i da se u Humskoj 1 jedva čeka duža pauza kako bi se stvari postavile na mesto. Prva prilika za to je zimski prelazni rok, u kom bi trebalo očekivati da se dogode određene promene kojima bi se eliminisali hronični problemi.

Jedan od njih sasvim sigurno nije Milošević i uprkos njegovim rečima posle utakmice sa Napretkom uprava Partizana ne bi smela da dozvoli da izgubi još jednog, potencijalno, velikog trenera, jer je nekadašnji golgeter dokazao da ima sve atribute modernog menadžera, ali je za dostizanje punih mogućnosti neophodno da postoje uslovi.

I to je na upravi. Da se izbori za mogućnost da svom strategu omogući kvalitetan radni prostor, a on je već dokazao, za svojih osam meseci trenerskog staža, da može da uradi mnogo i da je pred njim dobra karijera u tom poslu. Ukoliko ga prva velika prepreka ne spreči u tome.

Spasoje Veselinović