Sve je bilo kao san

Ko su najbolji centri svih vremena?

Bil Rasel ima 11 titula i jedan je od najboljih defanzivaca ikada, Vilt Čemberlen drži sve moguće rekorde, Šek je bio najdominantniji igrač ikada, Mozes Meloun je bio sila, Karim Abdul Džabar ima šest titula i najbolji je strelac u istoriji...

Ali, samo je jedan centar bio MVP, defanzivni igrač godine, NBA šampion i MVP finala u istoj sezoni.

Samo je jedan centar imao kvadrupl-dabl dva puta.

Samo je jedan od njih igrač sa najviše blokada u istoriji NBA lige.

Samo je jedan od njih najbolji two-way igrač u istoriji NBA lige. Hakim Olajdžuvon je rođen 21. januara 1963. godine kao Akim u Lagosu, drugom najvećem gradu Nigerije posle glavnog grada Abudže.

Zanimljivost je da je 21. januara 1963. godine, na isti dan kada i Hakim, rođen i nemački košarkaš Detlef Šrempf, koji će godinu dana posle njega ući u NBA ligu. Ali, daleko smo od tog dela.

Salim i Abike Olajdžuvon su Hakimovi roditelji – radnička klasa, pošteni ljudi sa čak osmoro dece, koji su imali svoj biznis i živeli solidno u poslu sa cementom i građevinskim materijalima.

Porodica Oladžuvon je iz etničke grupe Joruba, najveće u Nigeriji, koja sačinjava 21% stanovništva u Nigeriji i u Zapadnoj Africi ih ima više od 30 miliona. Osim u Nigeriji, etnička grupa Joruba zastupljena je i u Beninu, Togou, Sijera Leoneu, ali i na Kubi i u Brazilu.

Jedni su od najurbanizovanijih naroda – bavili su se trgovinom i bili su sjajni trgovci još početkom nove ere, a imali su i složene sisteme vladavine i bili su ispred svih grupacija u Africi. Prve velike gradove sagradili su još krajem petog i početkom šestog veka nove ere.

To je bitna stavka u njegovom odrastanju jer u Lagosu ima veliki broj različitih etničkih grupa i uvek se prave podele i neka deca imaju malo teže odrastanje i probleme u školi baš zbog toga.

Upravo je takve probleme imao i Hakim, koga su kinjili i govorili mu da je nazadan i ispod njih, zbog čega je on često bio tužan i uvek ističe kako nije imao lepo detinjstvo sa te strane, iako je mnogo voleo roditelje koji su ga naučili da bude vredan, marljiv i disciplinovan još od malih nogu.

Bilo je i do toga što su hrišćani činili veći deo škole gde je on išao, a on je bio musliman, što je kasnije isto spominjao. Najviše je voleo da igra fudbal i pošto je bio visok i imao veliki raspon ruku, a uz to još bio i veoma agilan, odlučio je da bude golman, što mu je mnogo pomoglo igrajući košarku kasnije.

Uvek je isticao da je naučio dobro da se kreće za svoju visinu, da visoko skače i da čita igru, baš zbog toga što je dugo bio fudbalski golman u rodnom mestu.

Košarku je prvi put zaigrao sa 15 godina, kada su ga zamolili da se pridruži timu, ali nije bio baš dobar od samog početka.

Međutim, jednu stvar je znao – čim je uhvatio loptu i počeo da igra, znao je da će košarka biti njegov život, što je više puta rekao i naglasio je da košarka jedinstven sport.

Iako su mnogi pisali da je košarku počeo da igra sa 17 godina, to nije bila istina, pošto je sa 17 godina već stigao u Sjedinjene Američke Države.

U Nigeriji ga je gledao dobar prijatelj trenera na Univerzitetu Hjuston i preporučio je Gaju Luisu da pozove Olajdžuvona na probu i da se uveri da je on odličan igrač.

Kada je stigao u SAD, promenio je ime iz Akim u Hakim da bi se lakše izgovaralo i bilo upadljivije. Ipak, nije dobio ponudu da igra, već da dođe i da pomaže trenerima Kuguarsa, ali ni tu priliku nije hteo da propusti i krenuo je iz Nigerija u Sjedinjene Američke Države.

Stigao je u Hjuston, stigao je u posetu univerziteta, ali kada je došao na aerodrom, tada 17-godišnjak iz Nigerije, niko ga nije ni sačekao, što je bilo sramota za jednu takvu cenjenu školu.

Na aerodromu se mladić snašao i pozvao univerzitet pitajući hoće li neko doći po njega jer on nema pojma da dođe do škole, ali su mu oni rekli da uzme taksi i da će oni biti tu.

Na kraju, kada su videli kako igra, ušao je u tim, ali je morao da presedi jednu sezonu zbog NCAA pravila i u svojoj drugoj sezoni igrao je 18 minuta u proseku, kao šesti čovek i pokretač igre sa klupe.

Bio je dobar defanzivac sa skoro tri blokade po meču, ali je imao samo 8,3 poena i 6,2 skokova i ofanzivna igra mu nije bila jača strana.

Tada su već na Hjustonu bili Klajd Dreksler i Majkl Jang, koji su igrali fantastično i bili su ubitačni poenterski duo. Hakim je tražio način kako da dobije više minuta, kako da bude bolji ofanzivni igrač i od trenera na Hjustonu je dobio najbolji mogući savet – zovi Mozesa Melouna i pitaj ga da sarađuješ sa njim.

Mozes je tada igrao za Hjuston Rokitse i bio je najbolji centar NBA lige uz Karima Abdul-Džabara, pa boljeg mentora Hakim nije mogao da dobije.

Olajdžuvon mu se divio i sam sebi je dao nadimak Mali Mozes, a smatrao ga je za najboljeg igrača u NBA ligi i bio je oduševljen što će sarađivati sa njim tokom leta.

Meloun je tokom leta u Hjustonu igrao utakmice sa još nekoliko NBA igrača i tako ostajao u formi, a onda im se pridružio i Hakim i tada mu se promenio život.

U svojoj drugoj sezoni na koledžu je prosto eksplodirao i sa saigračem i najboljim prijateljem Klajdom Drekslerom, uterivao je strah u kosti svakom timu.

Dobili su nadimak Phi Slama Jama jer su leteli po terenu – Dreksler je glajdovao (klizio) kroz vazduh svojim zakucavanjima, zbog čega je i dobio nadimak "Klajd d Glajd", Hakim je hvatao svaki lob pas i razvaljivao obruče, pa su svi obožavali da gledaju družinu koja leti po terenu.

U toj sezoni je Hakim imao 13,9 poena, 11,3 skokova i neverovatnih 5 blokada po meču u proseku i igrali su finale NCAA turnira, koje su izgubili polaganjem u poslednjoj sekundi.

Phi Slama Jama nisu uspeli da osvoje titule, a Klajd Dreksler je otišao u NBA ligu i Hakim je ostao usamljen, kao glavna zvezda Hjustona. U poslednjoj koledž sezonije još više digao brojke i imao 16,8 poena, 13,9 skokova i 5,6 blokada u proseku, ali je opet izgubio u finalu, ovog puta od Džordžtauna, koji je vodio njegov kasnije veliki rival Patrik Juing, kojem će se kasnije i osvetiti za taj poraz.

Hakim je zaradio nadimak San, u prvoj sezoni Phi Slama Jama, kada je tako poleteo i zakucao, da trener Gaj Luis nije mogao da veruje šta vidi i rekao je – ovo je kao san.

Mogao je da ostane još jednu sezonu na koledžu i još malo izbrusi svoju igru, ali nije želeo da propusti priliku da igra za Hjuston i u NBA ligi. Nije ga zanimao nijedan drugi tim.

Draft lutrija je izmišljena tek sledeće godine, kada je upravo Patrik Juing bio prvi pik od strane Njujork Niksa, a do tada se bacanjem novčića određivalo ko će dobiti prvog pika.

Bila je bitka između Hjustona i Portlanda i Hakim je imao dobar osećaj – Rokitsi su dobili prvog pika i bez ikakvog razmišljanja uzeli Oladžuvona kao prvog pika na najjačem draftu svih vremena.

Portland je izvukao Sema Bouvija i tako unazadio franšizu, pošto su propustili priliku da uzmu Majkla Džordana, Čarlsa Barklija, Džona Stoktona ili bilo koga drugog osim Sema Bouvija. A zamislite ovo – čelnici Portland Trejlblejzersa su silno želeli da dovedu stamenog centra Ralfa Sempsona iz redova Hjuston Roketsa.

Portland Trejlblejzersi su toliko želeli Ralfa Sempsona da su Hjustonu poslali ponudu koja je sadržala: Drugi pik sa aktuelnog drafta i Klajda "Glajda" Drekslera.

Tako bi Klajd Dreksler i Hakim Olajdžuvon ponovo igrali zajedno, a Hjuston bi sa drugog pika birao Majkla Džordana. Hakim, Dreksler i Džordan, ej!

Od 1990. do 1998. godine je svako finale odigrano imalo barem Drekslera, Olajdžuvona ili Džordana. Od 1991. do 1998. godine je svaka titula otišla barem jednom od njih trojice.

A zamislite da je Hjuston prihvatio, da je sve dogovoreno i da su sva trojica igrala zajedno? Ne možemo ni da zamislimo.

Ipak, od toga nije bilo ništa, a kolena su izdala Ralfa Sempsona i tornjevi blizanci nisu dugo trajali, ali dok su trajali – bilo je fenomenalno. Prvi pik sa drafta ikada rođen van Sjedinjenih Američkih Država je odmah zablistao u ruki sezoni i tornjevi blizanci su odmah popravili veoma slabu ekipu Hjustona, koja je par godina ranije igrala finale sa Mozesom Melounom.

Nije bio ruki godine Hakim jer je to bio Majkl Džordan, ali centar koji je beležio 20,6 poena, 11,9 skokova i 2,6 blokade u prvoj sezoni je jedini koji je uopšte dobio glasove pored njegovog letećeg visočanstva.

Hjuston je bilo daleko bolji, pošto je te sezone sa skora 29-53, došao do skora 48-34 i ušao u plej-of, ali je u prvoj rundi ispao od dosta jače Jute posle pet utakmica (2-3).

Naredna sezona, njegova druga u ligi, ne da je bila fenomenalna, nego je bila kao njegov nadimak – san.

Beležio je 23,5 poena, 11,5 skokova i 3,4 blokade u proseku, a Rokitsi su imali skor 51-31 i svi su se plašili tornjeva blizanaca, koji su razbijali svakog u reketu od prve do poslednje utakmice. Očistili su Sakramento Kingse u prvoj rundi (3-0), gde se Hakim nije ni oznojio, a protiv Denvera u drugoj rundi (4-2) se sa 29 poena, 12,5 skokova i 5 blokada po meču zagrejao za ono što sledi – finale Zapada protiv Los Anđeles Lejkersa.

Aktuelni šampion, sa sve Medžikom, Bajronom Skotom, Vortijem, Grinom, Karimom, Majklom Kuperom, Rembisom i ostalim pomoćnim osobljem, sve je pokušao protiv tornjeva blizanaca – nije mogao ništa.

Rokitsi su prelako pobedili Lejkerse i šokirali svet, a Olajdžuvon je sa 31 poenom, 11,2 skokova i 4 blokade u proseku prosto uništio Karima Abdul-Džabara, tada najboljeg igrača i najboljeg strelca svih vremena, iako mora da mu se oprosti jer je imao 38 godina.

U trećoj i četvrtoj utakmici im je ubacio ukupno 75 poena, a u poslednjoj utakmici, petoj u Los Anđelesu, dokusurio ih je Ralf Sempson kada je sa kapice pogodio šut za pobedu uz zvuk sirene i poslao Hjuston u NBA finale. San se tu završio, jer su u NBA finalu 1986. godine igrali protiv najboljeg tima svih vremena – MVP finala 1979. Denis Džonson, trostruki uzastopni MVP Leri Bird, MVP finala 1977. Bil Volton, najbolja četvorka lige Kevin Mekhejl, stameni centar Robert Periš Poglavica, sjajni šuteri Deni Ejndž, Skot Vedman, Sisting, Vinsent iz pomoćnog osoblja... bili su i više nego prejaki.

Olajdžuvon je u finalu imao 24,5 poena, 11,5 skokova i 4 blokade u proseku, a Seltiksi su pobedili 4-1 i Leri Bird je bio MVP finala. Bird je imao skoro tripl-dabl u proseku.

Hakima je malo i pojeo pritisak, a stari lisci Mekhejl, Periš i Volton su ga često uvlačili u probleme sa faulovima i terali da se nervira i dobija tehničke, ali i da gubi lopte, uzima teške šuteve i ostalo.

Jednostavno, sa 23 godine nije baš dorastao takvom nivou i takvom jednom timu. Iskreno, u tom trenutku niko ništa nije mogao Seltiksima. Delovalo je da će sada Hjuston biti odličan i dalje, ali krenuli su problemi Ralfa Sempsona i godine veoma lošeg Hjustona, koji u svom timu ima najboljeg centra lige i ne radi ništa.

Problemi sa kolenima Ralfa Sempsona krenuli su odmah sledeće godine, pa je propustio skoro celu sezonu, a Hakim je ušao u plej-of bez njega i prošao prvu rundu.

Na startu sezone 1987/88, Ralf Sempson trejdovan je u Golden Stejt Voriorse i tu je bio kraj tornjeva blizanaca posle samo dve zdrave sezone i u te dve zdrave sezone igrali su veliko NBA finale. Hakim je počeo da igra neverovatno i u regularnoj sezoni i u plej-ofu, koji i pored slabe ekipe nije propuštao jer je beležio oko 25 poena i oko 15 skokova, uz 4 blokade po meču.

U plej-ofu 1989. godine je protiv Sijetl Supersoniksa imao 37,8 poena i 16,9 skokova u proseku, a u četiri utakmice dao je 150 poena – i pored toga, ispao je Hjuston u prvoj rundi.

Sezona 1989/90 donela je Olajdžuvonu i zvanično zvanje najboljeg centra i jednog od najboljeg igrača lige, pošto je odbranio svoju titulu najboljeg skakača sa čak dva skoka više u proseku od drugoplasiranog Dejvida Robinsona i odbranio je titulu najboljeg blokera lige sa 4,6 blokade po meču.

Postao je prvi igrač u istoriji sa 14+ i 4,5+ blokada po utakmici tek treći posle Karima i Bila Voltona koji je bio najbolji u ligi i po skokovima i blokadama.

Te neverovatne sezone je uspeo i da postane tek četvrti igrač u istoriji sa kvadrupl-dablom na utakmici i prvi i jedini ikada, nešto što se nikada neće oboriti zasigurno, sa dva ostvarena kvadrupl-dabl meča.

Naredne sezone je konačno Hjuston bio dobar, pošto je imao skor 52-30, a Bil Kartrajt je umalo izbio oko Hakimu i morao je da propusti 16 utakmica, zbog čega nije bio kvalifikovan da po treći put zaredom bude najbolji skakač i najbolji bloker lige, pa je njegov najveći rival Dejvid Admiral Robinson odneo obe titule.

Lejkersi su ponovo očistili Hjuston u prvoj rundi plej-ofa, što je tada bilo veoma iznenađujuće i polako je počelo da se kuva u Hjustonu. I ne da se kuva, nego da se sve raspada. Hakim je hteo da ide.

Bio je nezadovoljan jer je po prvi put u karijeri propustio plej-of i bio je ljut na upravu Hjustona što mu je tim veoma loš i što godinama posle odlaska Ralfa Sempsona ne mogu da dovedu nijednog dobrog igrača da igra sa njim, pa je zatražio da bude trejdovan.

Na sve je to išlo i što je Hakim imao daleko manju platu od svih ostalih NBA zvezda, a bio je među najboljim igračima lige.

Njegov agent napao je vlasnika Čarlija Tomasa, koji je optužio Hakima da je namerno lažirao povredu kako ne bi igrao i tada su mediji preneli da je posle tih svađa i prepucavanja stvar oko trejda Olajdžuvona rešena i da Nigerijac odlazi iz Hjustona.

Sezona 1992/93 počinje, a Hakim je na izlaznim vratima i polako Hjuston može da zaključa dvoranu i da baci ključeve, ako Olajdžuvon ode.

Ipak, sve su izmirili – Čarli Tomas se izvinio Hakimu, dobio je platu koju je tražio, dobio je dobru ekipu i novog trenera koji će se fokusirati na njegovu igru i da sve ide preko njega, kako bi tim bio savršen.

Javno se izvinio i Hakim i rekao da je Hjuston njegova kuća i da nikada ne bi otišao jer je iz Nigerije došao u Hjuston i nikada nije otišao.

Dobro, ne baš nikada, ali ja volim da se pravim da se ona epizoda na kraju u Toronto Reptorsima nikada nije desila. Stigao je Rudi Tomljanovič i odlučio da upotrebi Hakimove veštine dodavanja lopte, koje do tada nije dovoljno koristio, po rečima igračke legende Hjustona i člana Kuće slavnih.

Digao je asistencije na 3,5 i više nisu mogli da ga udvajaju toliko i da šalju po trojicu na njega jer će izbaciti dodavanje nekom od usamljenih igrača na liniji za tri poena, a kada su tu Keni Smit, Vernon Maksvel i Robert Ori koji čekaju da odapnu trojku, velika je šansa da će vam pocepati mrežicu.

A, pošto više ne možete da udvajate najboljeg centra u ligi u igri 1 na 1, koji može da vas reši na niskom postu, da šutne šut unazad preko vas ili jednostavno normalan šut preko vas, uz to da lako dolazi i do slobodnih bacanja, Hakim je postao nezaustavljiv.

U prvoj sezoni Rudija Tomljanoviča imao je i najviše poena u proseku (26,1) i postigao je 55 poena na jednoj utakmici, što je bilo najviše u istoriji Hjuston Rokitsa.

Čarls Barkli je bio MVP sezone 1992/93, Hakim je završio na drugom mestu, ispao je u drugoj rundi plej-ofa posle sedam utakmica sa Sijetl Supersoniksima, a Ser Čarls je odveo Džordanove Bulse do šest utakmica u finalu, ali nije mogao protiv Majkla koji je ubacivao preko 40 poena u proseku.

Usledile su dve sezone, koje su jedne od najboljih u istoriji košarke. Razbijao je sve svoje protivnike na centru – Šeka, Mutomba, Juinga, a i Denisa Rodmana i Karla Melouna, četvorke koje su imale zadatak da ga čuvaju, ali mu nisu mogli ništa.

Dejvid Robinson bio mu je najveći protivnik i Admirala je posebno voleo da razbija, sećamo se svi onog Dream Shake-a protiv njega, kada ga je obrukao pred svima, stavivši ga na ringišpil.

U prvoj rundi se tada sastao sa najboljim drugarom Klajdom Drekslerom i Hakim je sa 35 poena razbio Trejlblejzerse, da bi u drugoj rundi usledio čuveni duel sa Finiks Sansima.

Preokrenuli su od 1-3 do 4-3 u drugoj rundi i izbacili Čarlsa Barklija i Kevina Džonsona, koji je igrao fenomenalno u toj seriji. Čak je i Barkli pravio probleme Hakimu, ali je Hjuston to nekako izvukao.

U finalu Zapada pobedili su Jutu Džez i u veliko finale otišli da igraju protiv Njujork Niksa, gde je bio njegov protivnik Patrik Juing, koji ga je dobio u finalu koledža sa Džordžtaunom i osveta je morala da usledi. Bilo je to čuvenih sedam utakmica, gde nijedan tim nije postigao 100 poena ni u jednoj utakmici, što se nikada u istoriji nije desilo, pa to govori kolika je borba bila.

Hakim je razbio Juinga i u odbrani i u napadu, a u svakoj utakmici je bio najbolji strelac kada se računaju obe ekipe.

Pet Rajli, koji je trenirao Nikse, a pre toga igrao finale Zapada sa Lejkersima protiv Hakima gde je rekao da mu nisu mogli ništa, stavio je malo Entonija Mejsona da ga čuva, koji je radio bolji posao nego Juing.

Svaka utakmica je bila napeta, svaka serija bila je napeta, a kada su Niksi poveli 3:2 i imali meč loptu u Medison Skver Gardenu, praktično su već proslavili titulu i mislili su da Hjuston nema šanse.

Na tuču i veliko umeće Hakima, Hjuston je pobedio tu utakmicu i to tako što je Olajdžuvon poleteo i blokirao šut iz kornera Džona Starksa za titulu. U sedmoj utakmici je Hakim imao 25 poena, 10 skokova, sedam asistencija i tri blokade i uništio je Juinga u odbrani, koji je imao katastrofalne procente protiv Hakima u celoj seriji, iako je bio poznat kao centar sa odličnim procentima.

Hakim je imao u proseku 26,9 poena na 50% iz igre, dok je Juing imao 18,9 poena na 36% iz igre!

Džon Starks se nije oporavio od one blokade i šutirao je 0/11 u sedmoj utakmici za tri poena, što je ubedljivo najgori performans ikada u finalima.

Hakim je tako doneo Hjustonu prvu titulu u profesionalnom sportu još od 1961. godine, kada su Ojlersi osvojili AFL.

Naredne sezone, bio je MVP. U sezoni kada je bio MVP, bio je i defanzivni igrač godine, a kada je kasnije osvojio titulu i postao MVP finala, postao je i ostao jedini igrač ikada koji je bio MVP, DPOY i MVP finala u istoj sezoni.

Takođe, postao je i prvi stranac ikada koji je bio MVP.

Imao je problema sa anemijom i propuštao je utakmice, imao je i malih problema sa povredom i Hjuston je bio loš. A onda je stigao Klajd Dreksler. Poslali su Otisa Torpa, jako bitnog igrača za prvu titulu i Hakimovog nezvaničnog tornja blizanca u reketu, i još nekoliko igrača i pikove, za vremešnog Klajda Drekslera, koji odavno nije bio na vrhuncu.

Phi Slama Jama je ponovo bio u Hjustonu, ovoga puta u NBA ligi u Hjuston Rokitsima i zavladala je euforija.

Ipak, Hjuston nije bio toliko dobar i završili su na šestom mestu na Zapadu. Ono što su oni uspeli, nije nikom u istoriji NBA lige i teško i da će to neko oboriti.

Jedini su tim koji je sa tako niskog mesta osvojio NBA titulu i imali su sedam uzastopnih pobeda na gostovanjima u plej-ofu, što takođe niko nikada nije uradio.

Klajd je bio velika pomoć Hakimu na tom drugom putu do titule, a odličan je bio i Robert Ori, koji je pogađao važne šuteve.

Nekako su preživeli Jutu posle pet utakmica u prvoj rundi, koja je bila odlična sa Melounom, Stoktonom, Hornasekom i ostalima i ne zaboravite da su bili treći nosilac u tom doigravanju.

Hakim je imao 35 poena u proseku protiv Jute! Protiv Finiks Sansa su opet nadoknadili 3-1 i opet su ih rasplakali velikim preokretom i posebno se pamti poljubac smrti Marija Elija, koji je u sedmoj utakmici pogodio trojku za pobedu i poslao Hjuston u finale Zapada.

Usledilo je finale Zapada sa najboljim timom lige San Antonio Sparsima, prošlogodišnjim MVP-em Dejvidom Robinsonom i najboljim strelcem ove sezone, čovekom koji je imao kvadrupl-dabl te sezone i ubacio 70 poena u poslednjoj utakmici Los Anđeles Klipersima.

Hakim je bio ljut jer su godinu dana pre toga dali MVP nagradu Robinsonu i smatrao je da ju je on zaslužio, a sada je rešio i da mu naplati.

Hjuston je dobio prve dve utakmice u Teksasu, a onda su se Sparsi vratili i izjednačili na 2:2, posle čega je Robinson rekao da Hakim nije toliko dobar i da je samo čovek i da ne može svaku utakmicu da ubacuje 40 poena.

Nije bilo potrebe da to kaže, pošto mu je u petoj utakmici Oladžuvon sasuo 42 poena u lice i zamalo imao tripl-dabl.

Za kraj, u šestoj utakmici ubacuje 39 poena, uz 17 skokova i šalje svoju ekipu u veliko finale.

U poslednje dve utakmice, odnos poena Hakima i Robinsona bio je 81-41. Tamo su ih čekali Šek i Peni Hardavej, koji su neočekivano dobili takvu metlu, koju O’Nil nikada nije mogao da prežali i čak je maltretirao Hakima posle tog finala i tražio revanš, da igraju 1 na 1 da bi kompleksaš Šek pokazao da Olajdžuvon nije toliko bolji.

Hakim je samo rekao da on igra 5 na 5 i da ga te gluposti ne interesuju, pa da svaki put može na parketu da se bori sa njim.

Kasnije je Šek i odustao od toga i rekao da je bio veoma mlad i napaljen, izvinio se Hakimu i priznao da mu je uvek bilo najteže da igra protiv njega i da mu je Olajdžuvon u stvari idol.

Hakim je spustio Šekov prosek za pet poena i 10% iz igre, dok je on kao opet MVP finala imao 33 poena, 10,3 skokova i 2,81 blokade na 53% iz igre. Nestvarno. Posle dve titule, stigao je Čarls Barkli koji je imao još jednu šansu za prsten, imali su skor 51-31, ali su ispali u finalu konferencije od Jute Džez, kada je Barkli ispao u rotaciji u odbrani i Džon Stokton pogodio trojku za pobedu i veliko NBA finale, pa tako nikada nismo dobili veliko finale Hakim vs Džordan.

Barkli je ranije govorio da su Rokitsi kao velika teksaška bubašvaba – zgazite je, čujete da je kvrcnula, mislite da je mrtva, ali kada dignete nogu, vidite da je samo otpuzala i opet se izvukla.

Ser Čarls zna to najbolje jer ih je Hjuston dva puta okretao od 1-3 i izbacivao ih dva puta zaredom posle sezone u kojoj su igrali finale.

Posle dve neuspešne sezone sa Barklijem i odlaska Klajda Drekslera u penziju, stigao je Skoti Pipen i Barkli i Pipen su se mrzeli, Skoti je smatrao da ga Tomljanovič uopšte ne koristi dovoljno u napadu. Sve mu je prilagodio Rudi, ali je Pipen bio loš i posle jedne sezone je trejdovan u Portland.

Hakimove brojke su pale na 16,4 poena po meču, još jednom se našao u All-NBA timu i to je bilo to od velikog Olajdžuvona. Nije želeo da produži ugovor sa Hjustonom, iako su mu nudili trogodišnji ugovor u 37. godini i po kom bi zaradio 18 miliona dolara bukvalno ni za šta, s obzirom da su Rokitsi krenuli u rekonstrukciju tima jer su svi otišli, a svog najboljeg igrača u istoriji franšize su želeli da nagrade za sve.

On je odlučio da ode ipak u Toronto Reptorse, gde je odigrao jednu sezonu, iako je potpisao trogodišnji ugovor na 18 miliona dolara.

Imao je samo sedam poena i šest skokova u proseku, povreda leđa ga je mučila i odlučio je da to kraj. Završio je karijeru kao igrač sa najviše blokada u istoriji NBA lige, što je i dan danas rekord sa 3.830 blokada.

Na kraju, Olajdžuvon je jedan od najboljih centara svih vremena i jedan od generalno najboljih igrača ikada.

Stalno se priča o njegovom napadu, ali zamislite ovo – Hakim je bio bolji defanzivac nego ofanzivac i možda je i najbolji defanzivni igrač svih vremena.

Mogao je da brani centre i krilne centre u reketu, sjajnom kretnjom je mogao da prati i krila i bekove i protiv njega niste mogli mnogo toga da uradite.

On je jedini igrač u istoriji NBA lige čija prstenja nisu zlatna. Kao musliman, ne sme da nosi zlato, pa su za njega posebno napravljeni od platine.

Kada je završio karijeru držao je privatne časove i svi su dolazili kod njega.

U igri nogama Kobija Brajanta možete videti Hakimovu školu i isticao je Kobi da je dosta naučio od njega, a i Lebron je trenirao sa njim i pokupio dosta fora.

Kasnije su svi dolazili kod Hakima, najviše Dvajt Hauard, ali on nikada nije mogao da pokaže na parketu onu ofanzivu koju ga je Hakim naučio. Defanziva i kretnja u odbrani su uvek bili tu.

Jao Ming je takođe mnogo napredovao zbog saradnje sa Hakimom. Ispratio je i Dejvida Šterna u penziju, pošto je prvo ime na draftu ikada koje je izgovorio Štern bio upravo Hakim, pa na njegovom poslednjem draftu je Olajdžuvonu pripala ta čast da izgovori ime poslednjeg pika.

U Kuću slavnih ušao je 2008. godine, a ispred dvorane Hjuston Rokitsa ima statuu i naravno broj mu je povučen iz upotrebe.

Kada bi sumirali njegovu karijeru, samo bi stavili citat iz naslova – Sve je bilo kao san.