Spor u sef: Kako se teritorije vraćaju politici, a ljudi se vraćaju životu

Tekst prenosimo u celosti:&quot;Ako je 2026. godina &#39;pobede&#39;, onda smo već izgubili: vreme je da spor zaključamo u sef, a živote izvučemo iz rovova.Kraj 2025. dočekali smo sa starom, neprijatnom istinom: ratovi se ne zavr&scaron;avaju zato &scaron;to je neko &#39;u pravu&#39; pobedio, nego zato &scaron;to se dovoljno ljudi umori od cene pobede. U istoriji, od Vestfalskog mira do Dejtona i Belfasta, mir je uvek bio dogovor o pravilima, ne o emocijama.Pobeda je osećaj; mir je procedura. To je hladna rečenica, ali je najhumanija koju međunarodna politika ima. Kad se ratovi &#39;zavr&scaron;e&#39;, zavr&scaron;avaju se najče&scaron;će na tri načina: potpunim slomom jedne strane; pregovorima uz bolne ustupke; ili prekidom vatre koji traje decenijama, dok se veliki spor gura u budućnost. Koreja je pokazala taj treći put: primirje je zaustavilo smrt, a mir je ostao nezavr&scaron;en posao. Mnogi preziru takav ishod kao &#39;zamrzavanje&#39;. Ali istorija je surov učitelj: kad se ne može postići pravedan mir, postiže se održiv mir, a kad se ne može postići održiv mir, postiže se makar prekid smrti. Nije to cinično to je minimum humanosti.U svakom ratu postoji trenutak kada se pokaže da &#39;jo&scaron; malo&#39; ne znači jo&scaron; malo. Znači jo&scaron; jednu &scaron;kolu bez đaka, jo&scaron; jednu fabriku bez radnika, jo&scaron; jednu mapu bez ljudi. I tu se često pravi najveća gre&scaron;ka: lideri računaju sa teritorijama, a narodi sa grobovima. Zato diplomatska neutralnost ne sme da bude ravnodu&scaron;nost. Neutralno je stati uz život. Neutralno je reći: nijedna linija na karti nije vredna jedne generacije.Ima i četvrta lekcija, možda najvažnija za male države: mir ne prave samo veliki. Ponekad ga omogućavaju oni koji nude sto, prevodioca i strpljenje mesto gde se razgovara bez televizijskih reflektora i bez potrebe da neko izgleda kao pobednik. Zato predlog &#39;zavr&scaron;etka&#39; mora biti hladan kao kompas, a ljudski kao hleb. U međunarodnoj praksi postoji stara tehnika: sporno pitanje se ne re&scaron;ava odmah, već se pretvara u režim sa pravilima, garancijama i rokovima. Hong Kong je, pod formulom &#39;jedna zemlja - dva sistema&#39;, dobio vremenski okvir u kome se sistem čuva decenijama. Možemo raspravljati o svemu, ali ne i o činjenici da je vreme ponekad valuta mira: ono spu&scaron;ta temperaturu, smanjuje uloge i vraća politiku iz rovova u kancelarije. Primer pokazuje snagu vremena kao instrumenta, ali i cenu slabih garancija.Za&scaron;to onda ne bismo, tamo gde je status sporan, razmi&scaron;ljali u horizontu od 100 godina? Ne kao ciničan trik, nego kao diplomatski depozit: rat se zaustavlja odmah, a konačno pitanje seodlaže generaciji koja neće imati sveže rovove u glavi. To nije odustajanje od principa, to je odustajanje od pogre&scaron;ne metode. Principi bez života su samo lepo uređeni epitafi.Takav okvir mora da stoji na &scaron;est stubova. Prvi - hitan, verifikovan prekid vatre, sa jasnim linijama razdvajanja, razmenom zarobljenika i stalnim međunarodnim nadzorom. Drugi - demilitarizovana zona i zabrana stranih baza u &scaron;irokom pojasu, uz simetrične bezbednosne garancije i mehanizam &#39;brzog alarma&#39; kada dođe do incidenta. Treći - posebni režimi lokalne autonomije (jezik, obrazovanje, lokalna samouprava), uz strogu za&scaron;titu manjinskih prava, slobodu kretanja i otvorene puteve za porodice. Četvrti - komisija za imovinu i od&scaron;tetu, sa jasnim rokovima i arbitražom, da se sporovi ne vraćaju kao osvetnički mitovi. Peti - fond za obnovu i zajednički infrastrukturni projekti, uz fazno vezivanje ekonomskih olak&scaron;ica i ukidanja pojedinih restrikcija za merljive korake na terenu. &Scaron;esti - &#39;klauzula budućnosti&#39; konačni status se ne presuđuje danas, već se stavlja u &#39;sef vremena&#39;, sa periodičnim revizijama svakih deset godina i mogućno&scaron;ću da se, nakon sto godina, izjasni stanovni&scaron;tvo u proceduri koju garantuju međunarodne institucije.Ovo nije poziv da se zaboravi nepravda, već da se pravda vrati na mesto gde pripada: u sudnice, ne u rovove. Krivica je individualna, mir je kolektivan. Rat uvek obećava da će konačno re&scaron;iti pitanje identiteta, a onda identitet pretvori u statistiku. Mir radi obrnuto: identitet ostavlja narodima, a oružje skladi&scaron;tima. Najteže je priznati da su kompromisi često ružni na papiru, ali lepi u bolnicama. Operativni princip je jednostavan kao kućno pravilo: pre nego &scaron;to se podigne ton, udahnuti ti&scaron;inu i postaviti tri pitanja. Ko dobija vreme? Ko gubi živote? &Scaron;ta je dokaz da sutra može biti bezbednije nego danas? Ako na treće pitanje nema odgovora, onda nije strategija nego tvrdoglavost. A tvrdoglavost je najskuplja valuta u politici: tro&scaron;i živote, a kupuje samo aplauz. Neki će reći: sto godina je predugo. Ali rat je, po definiciji, krađa budućnosti, sto godina je samo vraćanje budućnosti u vlasni&scaron;tvo onih koji tek dolaze. A velikim liderima, bilo da sede u Va&scaron;ingtonu, Moskvi, Briselu ili Kijevu, zajedničko je jedno: istorija ih ne pamti po govorima, već po tome da li su umeli da stanu i da protivniku ostave rampu, a ne zid. U tome je razlika između državnika i igrača.Ako hoćemo poruku koja može da ode u sve ambasade, ona je jednostavna: neka svako zadrži dostojanstvo, ali neka niko vi&scaron;e ne zadrži rov. Mir ne traži da se svi složimo. Mir traži da preživimo dok se ne složimo i da u međuvremenu gradimo arhitekturu koja čuva čoveka, čak i kada se zastave ne slažu. Mir nije odsustvo rata, nego luksuz discipline: država ga kupuje istinom, plaća odgovorno&scaron;ću, a gubi onog dana kad poveruje da se istorija može prevariti bez računa.&quot;

Spor u sef: Kako se teritorije vraćaju politici, a ljudi se vraćaju životu

1 Komentari