Zoran Gajić: "Gradićemo naš sportski muzej u Surčinu"

Gajić je u razgovoru za "Novosti", govorio o aktuelnim temama, a jedna od njih je Evrospka nedelja sporta u Srbiji.

Ministar je nedavno izneo zabrinjavajuće podatke o zdravlju i fizičkoj (ne) aktivnosti najmlađe populacije. Šta država namerava da uradi?

"Tada sam, pomalo šaljivo, naglasio da smo mi u stvari odavno već u Evropskoj uniji. Jer, delimo sa njima zajednički problem. On se zove akinezija: prilično zapostavljena fizička aktivnost, ukočenost ili neaktivnost određenog ili grupe mišića. Da bismo krenuli napred i sa ponosom ostali nacija prepoznatljiva po sportu, moraćemo da potenciramo fizičko vaspitanje kod najmlađe populacije sve do završetka rasta osobe. Drugi segment u ovoj, svojevrsnoj strategiji, jeste bavljenje vrhunskim sportom, samim tim i osvajanje medalja, a treći je rekreativno bavljenje sportom."

Koliko je, u stvari, školski sport u Srbiji važan segment i koliko država, odnosno ministarstvo, mogu da urade na tom polju?

"Kada pričam sa mnogim ljudima o sistemu obrazovanja u Srbiji, uporno ponavljam jednu možda i bitniju stvar, a to je vaspitanje. Školski sport je izuzetno važan segment u našem društvu. Jednostavno je, reč sport u stvari znači - pobeda! Vodeći računa o pravilnom obrazovanju, ići ćemo još brže napred ukoliko vratimo u realnost pojam vaspitanja", rekao je Gajić za "Novosti".

Sa kakvim ste se izazovima, možda i problemima, susreli kada ste postali ministar sporta?

"Pre svega, u Ministarstvo sporta sam došao sa velikim iskustvom. Imao sam sreću da i tajming bude dobar. Iskustvo sa sportskog terena, pa i rukovođenje Odbojkaškim savezom Srbije mi je izuzetno značilo. Osećam veliku odgovornost kao ministar sporta, jer usko sarađujem sa čak 85 sportskih saveza i pet važnih sistema u okviru fizičke kulture i vaspitanja onih najmlađih. Osim toga, akademsko iskustvo koje sam stekao kao predavač na četiri fakulteta, a posebno ono koje imam sa klupe odbojkaškog trenera su bili veoma dragoceni. Potpuno su mi poznati problemi srpskog sporta. Od infrastrukture, preko kontakta sa ljudima, do finansiranja. Detaljno sam upućen u proces poboljšanja sportske infrastrukture, a sa ponosom tvrdim da sportskim savezima nikada u istoriji nije bilo bolje što se tiče finansiranja svih njihovih potreba. Problema imamo sa klubovima, a 174 lokalne samouprave bi trebalo da naprave najkvalitetniju strategiju razvoja sporta u svojim sredinama. Na lokalu imamo ozbiljne probleme u finansiranju sporta!"

U javnosti, pa i sa samog državnog vrha se sve češće čuju primedbe da dva najveća kluba samo vade pare "iz državnog ćupa". Kakva je po vama sudbina Partizana i Crvene zvezde?

"Da tu odmah budemo jasni... Radi se samo o četiri kluba u ovoj državi. To su fudbalski i košarkaški klubovi Crvena zvezda i Partizan. Njima ide najviše novca! Svi ostali, pa čak i u njihovim sportskim društvima su u dramatično teškoj situaciji, osim časnog izuzetka džudo kluba Crvena zvezda koji na krilima entuzijasta ima uslove i rezultate koji su sjajni. Ovaj moj zaključak je potpuno jasan, ali vrlo nepravedan prema ostalim klubovima. Gledam interese srpskog sporta i zanima me apsolutno svaki klub u ovoj državi. Uvek naglašavam da je nepošteno da se priča o malim ili velikim klubovima. Za mene je veliki klub Student u kojem je rastao Ivan Miljković. Za mene je veliki klub u Bileći gde je stasala Tijana Bošković, Borac iz Čačka koji je iznedrio Dragana Kićanovića i Željka Obradovića. To su za mene veliki klubovi. I treba naglasiti da je u individualnim sportovima situacija sa finansiranjem, logično, prilično lakša."

Deo karijere ste proveli u Rusiji. Danas su sportisti iz ove zemlje (i ne samo oni) skrajnuti pod uticajem politike?

"To je čist politički udarac. Pričamo o Rusiji, velikoj zemlji u svakom pogledu. Svi vodeći naučnici iz oblasti sporta, još od doba SSSR pa do danas su svoja znanja preneli na Zapad. Ovo što se dešava sa sportistima iz Rusije tumačim na vrlo simboličan, pa i emotivan način. Od davnina su ratovi zaustavljani dok se ne održe Olimpijske igre, a danas čovečanstvo srlja u propast zbog onoga što se kreira u nečijim glavama. Lično sam žrtva sportskog embarga. Kao trener Vojvodine sam bio pun entuzijazma, nisam želeo da izađem iz dvorane "Spens". Zbog zločinačke agresije na moju zemlju bio sam primoran da odem i van nje sam radio 24 godine."

Dušan Milenković/Starsport

Da li mislite da su neki naši sportisti na poslednjim Olimpijskim igrama u Parizu (bokseri, džudisti i rvači) bili na neki način "žrtve" ovakvog odnosa prema ruskim sportistima?

"Gledao sam uživo bokserski meč Natalije Šardine. Pokradena je! I vidi se da je to nekakav sistemski odnos prema ljudima rođenim u Rusiji. Uprkos tome što imamo svoje ljude u raznim svetskim sportskim federacijama."

Vi ste čovek odbojke. Kako komentarišete činjenicu da je muška odbojka na velikoj prekretnici u Srbiji? Da li je to istina i da li postoji razlog da se upali neka vrsta alarma?

"Problem postoji i to već dugo. Nažalost, stvar je jednostavna kod nas u Srbiji. Dečaci hoće da treniraju košarku, a devojčice odbojku. To je već dugo izbor dece i roditelja. Dakle, malo je dečaka koji hoće na odbojku. Generacija, Atanasijevića, Kovačevića i Jovovića je, nažalost, možda i poslednja koja je bila sjajna i trofejna. Odbojkaški savez Srbije pokušava u 43 grada akcijom "Moj prvi smeč" da animira 4.000 dečaka, osnovaca, da se upoznaju sa lepotom ovog sporta. Ipak, svestan sam da to nije dovoljno."

Da li će Srbija uraditi nešto više na planu organizacije ili izgradnje sportskih muzeja?

"U okviru predstojećeg "Ekspa 2027" predložiću da se u tom grandioznom projektu i kompleksu pojavi i Muzej srpskog sporta. Mislim da je dobijanje organizacije "Ekspa 2027" veći uspeh nego da smo osvojili zlatnu medalju u košarci na poslednjim Olimpijskim igrama. Zapamtite, mi smo jedina zemlja na svetu uz SSSR koja ima olimpijske šampione u fudbalu, košarci, odbojci, vaterpolu i rukometu... Plašim se samo da će nam biti mala cela ona površina za "Ekspo" da pokažemo čime se sve ponosimo u istoriji našeg sporta. Ogromna bi to građevina bila, jer je ogromna istorija našeg sporta. Korist bi bila i vaspitna. Neka deca koja pate od akinezije budu inspirisana trofejima naših sportista. Gledam iz posebnog ugla i na obavezu služenja vojnog roka. U tih 75 dana vojne obuke je mnogo bitniji segment patriotskog vaspitanja mladih ljudi."

Kako danas, dva meseca posle završetka Olimpijskih i mesec dana po završetku Paraolimpijskih igara u Parizu doživljavate nastup, kao i broj medalja?

"Nekoliko detalja je tu bitno. Prvo, premije za osvojene medalje su posebna priča i tu zahvaljujem i predsedniku i Vladi Srbije. To je poštovanje ljudi koji se bave sportom, ali još važnije, poziv mladima da se njime bave. U Parizu smo želeli deset medalja, maštali o 13, bili zadovoljni sa sedam ili osam, ispalo je pet. Svi su se borili, bilo je i nepravdi. Specifičnu težinu imaju Novakova i medalja košarkaša. Vaterpolisti su nas izuzetno obradovali, kao i Zorana i Damir. A, Aleksandra je napravila rezultat u koji su mesecima pre Pariza ona i njeni iz tekvondo porodice verovali, rekli da ona sigurno osvaja medalju. To nije lako, jer je najteže osvojiti već osvojenu medalju."

Postoji li danas još jasnija strategija naših sportskih saveza i sportista prema savezima i sportistima tzv. Kosova?

"Srpski sport je u opasnosti ako ne sledi pravila Međunarodnog olimpijskog komiteta i svetskih sportskih federacija. Nažalost, onog momenta kada su dobili priznanje od pomenutih institucija, oni su dobili i legitimitet da se takmiče. Godinama smo sprovodili instrukcije kako da se na raznim borilištima odnosimo prema sportistima iz te lažne države. A, onda smo dobili upozorenje da će sve naše selekcije biti suspendovane ako tako nastavimo. Sport je bio prva linija u kojoj su želeli da prikažu sebe kao takozvanu državu", zaključio je ministar Gajić.