Timinator i snovi ostali u šljaci

Sve što je došlo posle bilo je za priču. Zato i počinjem tako, dragi prijatelji, jer i posle ovog tunela dolazi svetlo na kraju.

Istina, kroz vrtlog svega što se dogodilo u Parizu u poslednjih 24 sata, teško je videti tu svetlost kako se probija kroz naslage oblaka nezadovoljstva, tuge, ljutnje na prirodu, na boga, na organizatore na ceo Rolan Garos.

O organizatorima neću mnogo. Dovoljno je reči, završnica turnira je košmar. I tačka. Ko je za to kriv? Zna se. Toliko kiše a još nijednog krova.

Takav je ovo turnir, decenijama je ista priča. U ovoj crvenoj šljaci ostali su pogaženi mnogi snovi, Pita Samprasa, Džona Mekinroa, Stefana Edberga, Borisa Bekera, mnogih koji nikada nisu uspeli da osvoje Kup musketara. Krv i znoj često nisu dovoljni za slavlje u Parizu i prolaz kroz Trijumfalnu kapiju. Treba, o treba imati i mnogo, mnogo sreće.

Novak je ovde pobedio jednom, i hvala mu na tome. Te 2016. godine uradio je orgomnu stvar, vezao sva četiri turnira za takozvani „Đoker slem“. Ispisao istoriju. Bio je i sada na pragu toga, igrao je dobro sve dok neka viša sila nije umešala prste u celu priču.

Da li je bio spreman na nju? Nije, ali ko je od nas uopšte verovao da će se desiti što se desilo i da će gospodin vetar igrati veliku ulogu u pogledu toga koga će poslati na megdan neprikosnovenom gazdi pariske šljake, Rafaelu Nadalu.

Vetar je bila i reč koja nije silazila sa usana kako poraženog, tako i pobednika. Dominik Tim, taj simpatični austrijski fajter iz Lihtenvirta, mestašca od 2.800 stanovnika, priznao je i sam posle velikog dvodnevnog okršaja sa Novakom da je posle svega imao i sreće. Da, sreće.

Za momke koji su osim sa protivnikom vodili veliku borbu i sa prirodom, najmanje što se može je čestitati im na svemu. Da, nije to bio grandiozan tenis, nije to ustvari bio kvalitet igre kakva se očekivao u polufinalu, ali svaki pokušaj strategije bio je obesmišljen po vetru koji je naročito u petak odredio tok prve polovine meča. Migel je sve uvrtložio, u svoju crnu auru uskovitlao je sve, i igrače i organizatore i publiku koja je imala poprilično nervozne, nelogične reakcije, tako da nikada niste mogli da zaključite uz koga su, zašto je tako i šta je sledeće što će uraditi.

Utisak je da je ovo bio šizfren meč, pun neočekivanih obrta, sinusoida, nelogičnih, nerezonskih poteza oba igrača. Srcem protiv vetra. Znanjem, takođe, ali i snagom.

Nije iznenađenje da mladi Dominik Tim udara znatno jače po lopticu i kad servira i kad igra one svoje ubitačne forhende sa mnogo spina. Deluje kao da udara maljem, Novaku je mnogo puta izbijao dah iz pluća terajući ga na udarac više, Novak je često bio na petama, uhvaćen u raskoraku, u disbalansu. Nije to bio njegov dan, nije to bilo na nivou njegove najbolje igre.

„Kakva strategija može da bude po vetru, ovo su možda bili i najgori uslovi pod kojim sam igrao“, priznao je Đoković posle meča, kada je analizirao šta se sve događalo u meču sa Timom.

Dominika su prozvali Timinatorom i ne bez razloga. Ne zato što dolazi iz zemlje porekla Arnolda Švarcenegera, već pre svega zbog upornosti, snage i čvrstine sa kojom ovaj momak ulazi u svaki okršaj.

Uostalom, Novak je od njega već gubio u Parizu, setite se četvrtfinala pre dve godine kada je bilo za 3:0 za Austrijanca. Treći set 6:0, ali taj Novak i ovaj Novak kojeg gledamo u poslednjih 12 meseci su nebo i zemlja. Uostalom, znate ko je na vrhu ATP liste i ko će još dugo da vlada.

Pokušao je Novak u tom magnovenju da pronađe neke netipična rešenja za njega, možda ni sam ne zna zbog čega je tako često srljao na mrežu, da mi se ponekad činilo da gledam svog dečačkog idola Stefana Edberga, ili Borisa Bekera, koji je odsutnim pogledom po završetku meča, kraj Šatrijea pokušavao verovatno i sam da odgonetne šta je to njegov bivši učenik želeo da uradi u ovom meču. Mnogima nije bilo jasno zašto nije igrao svoju tipičnu igru.

Istina, ti voleji su nekad davali rezultat, ali najčešće ne. Čak 71 izlazak na mrežu, pa ne znam da li je toliko nakupio od početka cele godine u svim mečevima! Znam samo da faktor iznenađenja, ako je tako bilo zamišljeno, nije uspeo, jer je Austrijanac dobio 51 odsto poena u tim situacijama.

Posle svega, čini se da je najveći pobednik u svemu Rafael Nadal. Imao je ceo dan da se odmori, dok je Tim morao da igra nekoliko dana zaredom.

Španac je na pragu svog 18. Grend slema, 12. u Parizu i svima je valjda i dalje jasno da je njegova zastava i dalje na vrhu, da je ovo njegova „terra sacra“ i da je on ovde kralj.

Ako je Melburn kraljevstvo Novaka Đokovića sa sedam titula, onda je Pariz carstvo Španca. Smeši mu se 12. titula, ali znamo da Dominika Tima neće potceniti. Taj trn u peti koji je osetio u Barseloni, verovatno je još negde prisutan u Rafinim mislima.

A što se Novaka tiče, vreme je da zaboravi Novak slem i krene u novu priču. Prošle godine, nekako baš u ovo vreme, kada sam razgovarao sa Novakovim bivšim trenerom Nikijem Pilićem, složili smo se u oceni da je ondašnja Đokovićeva izava data u afektu, da ne zna da li će igrati na travi, bila nepotrebna jer nema razloga da na njoj ne igra.

Dakle, zaboraviti na Pariz, oduvati ostatke crvene prašine sa patika i reketa, obući belo i krenuti na Vimbldon.

Trava je lek za ovakve glavobolje. Uostalom, tri grend slema za godinu dana su u Noletovom u džepu. Pa ljudi, malo li je?

Zoran Kecman