Kad se Rafa naljuti na kišu...

E baš tako je i sada u Parizu, putnici za tenisku stratosferu, dom tenisa bogovskog kvaliteta, spremni su za finiš, za poletanje. Odbrojavanje, 5, 4, 3, 2,1...

Ko će se uzdići najviše, poletevši sa „četvrtfinalne piste“? Krenule su borbe u poslednjih osam, nema igrača koji nisu nosioci, od prvih sedam u muškom singlu, šestorica ih je među osam najboljih, „uljezi“ su samo Hačanov i Vavrinka.

Ha, „uljezi“! Odlična, odlična završnica.

I bukvalno, ovo je bilo nešto što su svi čekali, jaka završnica i sve, reklo bi se, vodi ka spektakularnom finalu. E sada, kom finalu, znate i sami.

Jutro sam krenuo novim obilaskom Monmartra, završio u muzeju sa postavkama retkih dela i skulptura Salvadora Dalija, i tako u tom nadrealističkom zanosu, spustivši se niz Rue Lepic, ka delu grada gde sam privremeno smešten, pokušao sam da zamislim kako bi moglo da izgleda to eventualno veliko finale između broja jedan i broja dva. Dva teniska kralja. Jednog koji gospodari ostatkom Grend slem carstva i drugog, koji brani svoje poslednje uporište.

Ne vredi, ne da se to tako lako, jer ako ćemo da budemo ozbiljni, ima još mnogo posla. Nepredviđene stvari mogu da se dogode. Da padne kiša, na primer.

A kiša je došla, onako divlje, sa okeana, spustila se u kasnim popodnevnim satima na Pariz. Taman kada su igrali na „Šatrijeu“ Rafael Nadal i Kei Nišikori i istovremeno, na „Lenglenu“ veliki švajcarski derbi, Federer vs Vavrinka.

Mislim da za mnoge nije bilo dileme šta pre gledati. Nišikori, posle toliko mečeva u pet setova i velikih borbi kroz koje je prošao, jednostavno, nije imao više energije. Šetnja za Rafu, surovo profesionalnih 6:1, 6:1, pa 4:2 i sudija je morao da siđe da stolice. Najavljena je oluja, meč mora da se prekine!

Meni u glavi oni nezaboravni taktovi pesme „Here comes the rain again“, grupe Eurythmics. Ali Rafa ukrstio obrvama, strelja sudiju pogledom, beči se, kao da kaže, što sada prekid, pustite da završim posao! Brzo ću, stvarno.

Ne vredi, supervizori i sudije uporni, pozivaju se na prognozu iz meteo centra, kažu mu samo što nije pljusnulo. Nisu ga slagali, 17:28 je bilo kada su se on i Kei zaputili ka svlačionici, Federer i Vavrinka su koji minut pre toga zbrisali, šteta, taj meč je imao onaj naboj i dinamiku prethodnog Vavrinkinog meča sa Cicipasom.

I onda, ta kiša. Pa dobro, šta da se radi, nekom i to odgovara.

Doduše, Novaku Đokoviću ne toliko kada je teren preterano vlažan. Taman mu je da onako polako, sitno sipi, tek da okvasi teren, uspori ga za servere, kakav je Aleksander Zverev koji će mu na crtu u sredu.

I tako dok se čekao nastavak, svako u nekom svom svetu. Snimih goluba kako koristi pljusak, tu u bašti iza pres centra, da se okupa. Svud okolo bare i baruštine, baš je žestoko pljuštalo nekih dvadesetak minuta.

Veselo i u medija centru. Počeh da pevušim jedan grčki hit od pre desetak godina, Antonisa Remosa, taman tu je bila koleginica Viki iz Atine da je podsetim na to, pa mi je ljubazno prevela deo refrena na engleski, a ja potom na srpski...Srce moje, ne brini, nećemo raskinuti, pevao je Antonis, inače srpskoj publici poprilično omiljen i poznat.

„Kardia mou min anisihis, den tha korisoume emis“...

I sada znam, zaljubljenike u tenis ne može da pobedi niti oluja niti bilo šta. Ma nema šanse da će odustati od gledanja meča, makar dreždili i čekali satima da se oblaci sklone, da grane sunce, fiksacija je teren, njegovo veličanstvo reket i loptica.

Tenis je pobedio u 18.30. Sunce se vratilo, oblaci otišli istočnije od Pariza, Rodžer, Rafa, Kei i Stan su se vratili u arene, na poprište bitke.

Rafa, još nabrijan da što pre završi posao, za ciglo desetak minuta je dokrajčio Nišikorija, stisnuo je „bik sa Majorke“, pesnicu u znak pobede, ma ide mu sve glatko, slatko, ostalo je valjda nešto od onih rođendanskih torti sa jagodama od ponedeljka, da zasladi i sve počasti.

I onda, sva energija i pažnja usmerila se ka „Lenglenu“, iznad kojeg je lebdelo u vazduhu pitanje, hoće li Rodžer izvaditi vizu za bogovski meč sa Rafom, tako dugo čekan ovde, punih osam godina, od tog finala 2011. godine?

I onda, 12 minuta posle Rafinog presecanja vrpce, tačno u 19:00, Rodžer se potpisuje na pobedu u meču sa Vavrinkom, grle se kao braća na mreži, Stan dobija ovacije za sve što je ove godine prikazao ovde, i zaslužio je.

Rodžer, kao staro vino. Ne da se veliki kralj tenisa, pokazuje neverovatnu strast i u 38. godini, uživa u svakom poenu, meču, opušten je i kao takav, opasan. Sme li neko da se kladi protiv tenisera tog kalibra, u bilo kom meču? Teško. Ako ništa drugo, uživaće onaj deo teniskog sveta koji voli da vidi i izlaske na mrežu, pa čak i na šljaci. Rodžere, hvala.

Nama ostaje da čekamo sredu i meč Novaka Đokovića, jedinog preostalog od napih tenisera. Dušan Lajović i Janko Tipsarević, nisu uspeli da se plasirau u polufinale u dublu, Nemci Kraviec i Mies pobedili su ih posle velike borbe u tri seta.

Šteta, bili su blizu velikog podviga, ako se zna da i ne igraju toliko u dublu, ali dobro, treba momcima čestitati na svemu što su uradili ovde.

Ništa, čekamo sredu, Novaka i Zvereva. U Melburnu sam širio optimizam, i ovog puta imam neke slične, dobre predosećaje kada je reč o Novaku, ali neka, bolje je da ne kažem ništa, pa da se svi posle lepo radujemo novoj tituli.

U svakom slučaju, imamo šta da čekamo, čemu da se nadamo.

Temperatura raste, nedelja se bliži.

Zoran Kecman