Praja

Čuveni Praja preminuo je u svojoj 73. godini života, a iza sebe imao bogatu košarkašku karijeru. 

Naravno da svi Praju najviše pamte i sećaju se dok je igrao za Partizan, gde je u tandemu sa Draganom Kićanovićem činio jedan od najboljih tandema u istoriji kluba. 

Dalipagić je rođen i odrastao u Mostaru, gde ga je na jednoj utakmici primetio Ranko Žeravica koji ga je 1971. godine doveo u Partizan. 

Međutim on tada nije postao igrač Partizana, već je odlučio da ode u Jugoplastiku, jer je bila bliža Mostaru, a za crno-bele će igrati kada budu zaigrali u najjačoj ligi u Jugoslaviji. 

Ali naredne godine Partizanov funkcioner Đorđe Čolović je obećao da Dalipagiću da se pravi tim za budućnost, pa je Dražen odlučio da dođe u crno-bele. 

To ga je koštalo šestomesečne suspenzije od strane Košarkaškog saveza BiH, zbog čega je Dalipagić propustio početak sezone. 

Svoju prvu zvaničnu utakmicu u dresu Partizana je igrao protiv Zadra i postigao je svega šest poena, da bi pred domaćim navijaćima debitovao protiv Lokomotive iz Zagreba je postigao 21 poen. 

Samo godinu dana kasnije u tim je stigao i Dragan Kićanović, dok je sa njim Dalipagić osvojio svoju prvu titulu u sezoni 1975/76. 

Sve do 1982. godine Praja je odigrao deset sezone u Partizanu, ukupno je odigrao 305 utakmica, i dan danas je sa prosekom od 33,7 poena najbolji strelac u istoriji crno-belih. 

Sa Partizanom je osvojio dve titule prvaka države kao i dva Kupa Radivoja Koraća. 

Posle karijere u Beogradu otišao je u Veneciju, potom Udine i Veronu. Tri puta je bio najbolji strelac tamošnjeg šampionata, dok je na utakmici protiv Virtusa kada je igrao za Veronu ubacio 70 poena. 

U sezoni 1982/83 nosio je dres Real Madirda, ali je za kraljevski klub igrao samo u Evroligi, da bi u svojoj na nagovor svog velikog prijatelja Zorana Moke Slavnića prešao u Crvenu zvezdu. 

Iako je imao 40 godina u sezoni 1990/91 u dresu crveno-belih uspeo je da ukupno postigne 321 poen. 

Praja je bio jedan od igrača iz Evrope za kojeg su se interesovali i pojedini NBA timovi. Ali je od nastupa za Boston Seltiksi u čijem kampu je bio najbolji igrač. 

Ipak je odlučio da odustane od NBA lige najviše zbog neslaganja sa FIBOM i zbog čega ne bi mogao da igra za reprezentaciju Jugoslavije. 

Što se tiče reprezentacije odigrao je 246 utakmica i sa nacionalnim timom je osvojio mnogo medalja. 

Zlato je osvojio na Olimpijadi u Moskvi 1980. godine, kao i na Svetskom prvenstvu u Manili, gde je proglašen za najboljeg igrača. 

Srebro je imao u Montrealu 1976. i na Svetskom u Portoriku i na prvenstvu Evrope 1981. godine. 

Treći je bio na Mundobasketu u Kolumbiji naredne godine. 

Nosio je zastavu Jugoslavije na Olimpijskim igrama 1984. godine u Los Anđelesu, a 1977. godine je poneo titlulu najboljeg igrača u Evropi. 

Godine 1978 postao je najbolji igrač Jugoslavije. 

Posle igračke karijere uplivao je u trenerske vode, gde je vodio italijansku Goricu, MZT Skoplje i Astra Banku iz Beograda. 

U januaru 2005. godine postao je član Kuće slavnih u Springfildu. 

Odlikovan je Ordenom Nemanje II stepena, a na inicijaticvu Pedra Fernandeza koji je bio trener Reala otvorena je kuća slavnih gde su postali članovi Ranko Žeravica, Borislav Stanković i Dražen Dalipagić.