Humska će da pamti

Sa tom vešću je proslavljeni jugoslovenski stručnjak otišao u legendu, jer zbog svega što je uradio za života kao trener mnogih klubova i reprezentacija, to svakako zaslužuje.

Najveći trag ostavio je, naravno, u Partizanu koji je vodio u više navrata, a prvi put preuzeo ulogu trenera crno-belih sa samo 27 godina.

Zapravo, njegova trenerska karijera počela je još dok je bio tinejdžer, kada je počeo kao pomoćni trener pionira, davne 1976. godine u svom Partizanu.

Šest godina je vodio različite kategorije nakon čega je prešao u OKK Beograd i tu sa juniorima stigao do titule prvaka Jugoslavije. U toj generaciji predvodio je igrače poput Zorana Sretenovića, Danka Cvjetićanina i Zorana Jovanovića.

U Partizanov rad prvog tima se uključio 1985. godine, najpre kao pomoćnik Vladislava Lučića, koji je smenjen 1986. godine i Vujošević je dobio priliku da debituje.

Iako mlad, odmah je uspostavio autoritet, najviše svojim trenerskim znanjem, a sve je rezultovalo osvajanjem šampionske titule pobedom u finalnoj seriji protiv Crvene zvezde.

Već u sezoni 1987/1988. je predvodio Partizan do fajnal-fora Kupa evropskih šampiona u belgijskom Ganu, gde su crno-beli zauzeli treće mesto.

Peđa Milosavljević/Starsport

Sledeće sezone je osvojen tada međunarodni Kup Radivoja Koraća, kao i Kup Jugoslavije, što je samo dalo nagoveštaj da se radi o nastajanju jednog od najvećih trenera u istoriji ovdašnje košarke.

Međutim, sezona nije donela očekivane rezultate i na kraju sezone se borila za ispadanje, ali je za mladog trenera ocenjeno prvo internacionalno iskustvo uspešnim.

Vratio se u Partizan gde je dobio kvalitet povratkom Žarka Paspalja iz NBA, ali je na kraju ostao "kratak" u finalu porazom od tada strašnog tima Splita.

Iako je ostao bez trofeja, udario je temelje Partizana koji je kasnije 1992. godine sa Željkom Obradovićem osvojio titulu prvaka Evrope, a Vujošević se 1989. otisnuo u Španiju i tamošnju Oksimesu.

Ali, dok je Partizan išao na krov Evrope, Vujošević je odlučio da prihvati ponudu Crvene zvezde i tim potezom mnoge iznenadio.

"Kada su se pojavili problemi sa odlaskom Paspalja, meni je Kićanović rekao da bi trebalo da ponudim ostavku. Ja sam to i uradio. Ljut sam otišao iz Partizana 1991. To što je klub posle toga sa Željkom Obradovićem postao šampion Evrope ne može naknadno da opravda njihovo ponašanje prema meni i nepoštovanje određenih dogovora.

Kada sam otišao u Zvezdu, najviše sam hteo da dobijemo Partizan. Iz neke želje za osvetom. Neke uspehe Partizana nisam gledao sa velikim oduševljenjem. Tako je to kad trener ode iz nekog kluba. Sada često u mojim intervjima stavljaju da ja navijam za Zvezdu. Ja to nikada nisam rekao. Samo sam rekao da ja kad nigde ne radim, navijam za crno-bele. A kad negde radim navijam, za klub gde radim. Ali urednicima je uvek atraktivno da nešto izmene. Tog momenta sam zaista navijao za klub u kome radim, a to je bila Zvezda. I želeo sam do dobijem Partizan sa velikom strašću", otkrio je u jednoj epizodi popularnog serijala "Sport kakav pamtimo".

Srdjan Stevanovic/Starsport

Sa Zvezdom je uspeo da stigne do finala plej-ofa domaćeg prvenstva, a tamo ga je sačekao Partizan sa Željkom Obradovićem gde su crno-beli odneli titulu, nakon čega je Vujošević napustio Zvezdu.

Potom odlazi u Italiju, gde je tokom šest godina vodio Brešu, Pistoju i Pezaro, ali u drugačijim uslovima i sa drastično različitim ambicijama od onih koje je imao u beogradskim "večitim".

Potom je otišao 1998. u Budućnost, gde je bio stručni konsultant Miroslavu Muti Nikoliću, a od 1999. preuzima Radnički Beograd i vodi ga u naredne dve sezone.

Sve to bilo je samo uvod u njegov povratak u Partizan i zlatnu eru crno-belog kluba.

U tandemu sa predsednikom Predragom Danilovićem je uspostavio apsolutnu dominaciju na jugoslovenskoj košarkaškoj sceni i stekao najveću popularnost među "grobarima".

Između 2001. i 2010. crno-beli su osvojili devet uzastopnih titula šampiona Srbije i Crne Gore (kasnije samo Srbije), četiri nacionalna kupa (2002, 2008, 2009, 2010) i četiri regionalne titule u ABA ligi (2007–2010).

Iznedrio je mnoge asove naše košarke tog perioda, a među mnogima se ističu Miloš Vujanić, Nenad Krstić, Vule Avdalović, Uroš Tripković, Luka Bogdanović, Kosta Perović, Boris Bakić, Novica Veličković, Uroš Tripković, Milenko Tepić, Dejan Milojević, Petar Božić...

Ali, dugo su izostajali rezultati u Evroligi, sve do 2010. godine i plasmana na fajnal-for Evrolige 2010. godine u Parizu, gde su sekunde delile Partizan od plasmana u finale u čuvenom polufinalu protiv Olimpijakosa, usled promašene trojke Miloša Teodosića i srećnog zakucavanja Džoša Čildresa.

Takođe, te sezone se desio i čuveni koš Dušana Kecmana u zagrebačkom finalu ABA lige na 0,6 sekundi do kraja, a sve je na kraju sezone rezultovalo osvajanjem nove titule prvaka države i osvajanjem trofeja "Aleksandar Gomeljski" za najboljeg trenera Evrope.

Tada je Vujošević postao najtrofejniji trener u istoriji kluba i od navijača dobio nadimak koji ga je pratio do kraja života – General.

Nakon toga je ponovo odlučio da se otisne u inostranstvo, ovog puta u CSKA iz Moskve, ali ni taj pokušaj nije bio uspešan.

Nije se snašao u situaciji kada je imao na raspolaganju veliki budžet i priliku da dovede i sarađuje sa najplaćenijim igračima Evrolige.

Kako su "Armejci" ispali već u prvoj fazi, rastanak je bio neminovan, uprkos potpisanom trogodišnjem ugovoru.

"Kada sam imao šansu da biram, odlučio sam da prihvatim ponudu CSKA. Tada sam mislio da stvaranje novog tima znači više vremena i strpljenja. Na žalost, proces adaptacije i upoznavanja sa timom bio je opterećen drugim problemima. Sezonu smo počeli bez nekoliko povrijeđenih igrača, a onda su se povrijedili i Holden i SiSkauskas, na našu nesreću. Pored toga što nam je odusustvo tih igrača donijelo još problema, morali smo da ih vratimo u formu, i adaptiramo na našu igru. Plus, dodajte i kompleksnost turneje po SAD, naš prvi poraz u Euroligi bio je direktna posledica svega toga", rekao je Vujošević svojevremeno:

"Neko zlonameran može da kaže da sam imao pare u CSKA, pa nisam ništa uradio. To je tačno, tu sam ja mnogo kriv. Trebao sam kad sam dobio taj ugovor da prekinem saradnju sa Crnom Gorom. Toliko sam to leto radio s njima, ostvarili su plasman na Evropsko prvenstvo. Mene je to dovelo do toga da ništa nisam ispratio kada je u pitanju priprema za Rusiju. 

Inače, najteže pripremam utakmicu u smislu da mnogo više spremam treninge. Nakon dva slobodna dana posle reprezentacije otišao sam tamo i praktično doneo dosta površnih i pogrešnih odluka. Moska je čudna, mene uhvatila depresija, ali u suštini kada je CSKA u pitanju to je moja greška”, priznao je Podgoričanin.

Srđan Stevanović/Starsport

Usledio je povratak u Partizan i novi trogodišnji mandat u kome je došlo do saradnje sa imenima koja su i danas prisutna na košarkaškoj sceni – od Bogdana Bogdanovića i Dragana Milosavljevića, preko Žofrija Lovernja i Davisa Bertansa, sve do Nikole Milutinova i Vladimira Lučića.

Iako rezultati više nisu bili na nivou iz prethodne decenije, njegovo prisustvo davalo je timu stabilnost i kontinuitet, a stigla je i osvojena titula prvaka države, te ABA trofej 2013. na završnom turniru u Laktašima.

Bio je poznat po disciplini i dalje, kao i svojim strogim metodama, a nedavno je jednu anegdotu ispričao i Vladimir Lučić.

“Znaš priču za kafanu "Tri kuma debela" kad sam izveo ekipu? To sam skoro pričao u nekom intervjuu. Mislim da smo se plasirali na Fajnal for Jadranske lige. I kao ajde idemo u kafanu u Zemunu, "Tri kuma debela". Gagić ima tamo neku kombinaciju da budemo samo mi. Nema šanse, Dule će provaliti. Ako je samo ekipa i neko sa strane ko tu treba da bude. I dan posle toga, Dule došao prilično oštro i malo, malo kazne za svaku grešku. I stavi nas na liniju da trčimo kamikaze. I kaže idu sad tri dužine. Jedan, dva, tri kuma debela”, uz osmeh se prisetio tih dana Lučić.

Poslednja dva kluba koja je vodio bili su Limož u Francuskoj u sezoni 2016/2017 i Kluž u Rumuniji od 2019. do 2021. godine.

Tokom sezone u francuskom prvenstvu, ekipa nije uspela da napravi iskorak ka vrhu tabele i završila je na 10.mestu. U Kupu Francuske stigli su do osmine finala, ali dalji plasman nije ostvaren.

U Rumuniji je osvojio titulu prvaka Rumunije i nacionalni kup 2021. godine, pokazujući da i dalje može da stvara šampione, po čemu će na kraju i ostati upamćen.

Radio je Vujošević i kao selektor, i to u četiri navrata. Najpre na klupi juniorske reprezentacije Jugoslavije koju je 1988. godine odveo do titule prvaka Evrope.

Na klupi Srbije i Crne Gore 2003. godine je nasledio Svetislava Pešića posle osvojene evropske i svetske titule. Ta epizoda se nije dobro završila jer je naišao na dosta otkaza ključnih igrača, pa i nediscipline zbog koje je naša reprezentacija zaustavljena u četvrtfinalu od kasnijeg šampiona Litvanije.

Selektor osamostaljene Crne Gore je bio od 2007. do 2010. i tada je etablirao na mapi košarkaške evrope plasmanom na Evropsko prvenstvo 2011. godine sa prvog mesta u kvalifikacionoj grupi. Ali, nije je tamo predvodio jer se posvetio poslu u CSKA iz Moskve.

Godine 2017. je imenovan za selektora Bosne i Hercegovine, ali sa kojom nije uspeo da se plasira na Svetsko prvenstvo