Zlikovac

Svakoj dobroj priči je potreban zlikovac, neko protiv koga će narod ustati, pobuniti se.

Svi ti "nenormalni" gradovi poput Njujorka (pa i Beograda) su obogaćeni saobraćajnim gužvama, preksupim kirijama i nepodnošljivim vrućinama koje donose betonske džungle.

Narod je često besan. Na odluke političara, nepravdu, bezobrazluk u saobraćaju, nekulturne komšije i poraze svog omiljenog tima.

Ovo poslednje, nekako, izaziva najveće izlive besa i takva je situacija trenutno u Njujorku. Kao što su svojevremeno mrzeli Toma Brejdija, Sidnija Krozbija, Majkla Džordana, Redžija Milera i Trea Janga sada mrze Viktora Vembanjamu.

Navijači Njujork Niksa vole da mrze, vole da uđu pod kožu svom protivniku i da toliko vremena posvete toj osobi da ona prosto mora da uzvrati pažnju.

Nekoliko puta sam kroz tekstove provlačio paralelu Njujork Niksa i Partizana, a i ovoga puta možemo povezati ponašanje Njujorčana sa navijačima "večitih" rivala.

Psovke, uvrede, pesme, povici. Sve što je ovdašnjoj publici poznato, praktikuje se u i oko Medison Skver Gardena. Čak smo videli i tuču na ulicama Njujorka gde su navijači Sparsa prebijeni samo jer su nosili dres tima iz Teksasa.

• Apokalipsa

Zvuči poznato?

Ono što je bio glavni izvor besa u noći između ponedeljka i utorka jeste košarkaška utakmica Njujork Niksa i San Antonio Sparsa, gde su sudije dopustile dosta grubu igru Viktoru Vembanjami i njegovim saigračima, ali igračima Niksa baš i nisu.

Antagonista cele priče je francuski centar Viktor Vembanjama. Dok je postizao koševe, pravio faulove (nesportske i obične) sa tribina je dobijao uvrede i zvižduke.

"Kapiram da sam postao zlikovac ovde, ali ne verujem da sam blizu nivoa na kom je bio Tre Jang", poručio je Vembanjama posle utakmice jasno stavivši do znanja da je svestan situacije u kojoj se nalazi.

I Džoker je znao da ga smatraju zlikovcem u sukobu sa Betmenom. I bio je nasmejan, baš kao što je Vembanjama. 

Njujork Niksi su Trea Janga doslovno smatrali neprijateljem, a i plejmejker tada Atlanta Hoksa je znao kako da im odgovori i čak ih izbacio iz plej-ofa 2021. godine.

Sada su Niksi u finalu prvi put posle 27 godina, stekli su vođstvo od 2-0 i imaju priliku da posle 53 godine ponovo postanu NBA šampioni i neće se toga tek tako odreći, ma koliko da je posao težak. Ma koliko da im sudjiski kriterijum ne prija.

Mentalitet ratnika je takav. Oni su bili u hali kada je ekipa bila među najlošijima u ligi, kada su glavni igrači bili ljudi koji danas nemaju mesto u NBA.

Verovali su da će im se nešto dobro dogoditi i kada su čelnici tima donosili katastrofalne odluke i konstantno saplitali ekipu. I napokon su dočekali da taj tim bude u prilici da osvoji titulu.

Baš kada je trofej na dohvat ruke, pojavio se jedan Viktor Vembanjama koji sapliće, udara, povlači i baca na parket bez prekora sudija, a povrh svega toga igra perfektnu odbranu i "pakuje" ogroman broj poena.

Nije lako biti zlikovac. Pogotovo u Medison Skver Gardenu. Nije dovoljno samo da igrate prljavo, već i da budete opasni na terenu, a Vembi je baš to. 

Poprimio je odlike vanzemaljca i došao da "potamani" svoje protivnike. Prvi deo cilja je ispunio. Jedan brejk je vraćen, a Sparsi žele da vrate i drugi.

Ipak, Njujork se takođe nešto pita. Žoze Alvarado je poručio da se Vembanjama izvukao u trećoj utakmici i da će skupo platiti ukoliko bude nastavio tako da se ponaša.

Ovo je mentalitet koji navijači poseduju. Ratnička krv. Glavni igrači poput Džejlena Bransona i Karla Entonija Taunsa odbili su da potvrde da su im sudije odmogle i okrivili sami sebe za poraz u trećoj utakmici.

Tako se rađaju heroji. Kao što kaže onaj naš čuveni film "Nebeska udica" – "Da li znaš kako se postaje šampion? Tako što izađeš na teren kada je najteže... I pobediš!".

Tanjug/AP Photo/Ross D. Franklin

To je ta želja koju su navijači pokušali da probude u svojim miljenicima, a čak je i Vembanjama primetio te stvari rekavši da je osetio kao da igraju pet protiv šest.

Ili ako pitamo navijače Njujork Niksa, šest protiv osam.

Videlo se jasno da je ovo put koji Vembanjama voli. I on je neko ko dolazi učen postulatima evropske košarke i neprijateljsko okruženje može da ga nahrani.

Ne postoji ništa bolje nego pobediti na gostujućem terenu i utišati publiku koja te vređa čitavih 48 minuta. Sparsi su to uspeli jednom i sada su sve oči uprte u njih.

Borili su se kako su znali i umeli i izbegli su metlu. Udarili su Njujork Nikse u usta kada su bili na ivici ponora. Uneli su i malo straha u njihove redove jer je to upravo ono najbolje što zlikovci rade.

Tako je i Lucifer uspeo da se izdigne ne birajući sredstva, sve dok ga Arhangel Mihailo nije zaustavio.

AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

U utakmici broj tri smo videli da su Sparsi šutirali tek 35,3 odsto za tri poena, ali oni svakako nisu tim koji od toga živi i mogli ste da vidite u našim video analizama kako je ovo finale teklo.

Ako isključimo prljave poteze francuskog centra, videćemo da je košarku igrao na izuzetno visokom nivou iako mu je ovo prvo finale, čak prvi plej-of u NBA karijeri.

Već smo pričali o tome da smo samo dva puta u istoriji NBA lige videli da domaćin izgubi prve dve utakmice na svom terenu.

Prvi put je to bio tim Finiks Sansa sa Čarlsom Barklijem i to protiv velikog Majkla Džordana i Čikago Bulsa 1993. godine, a drugi put je to učinio Orlando Medžik predvođen Šekilom O'Nilom 1995. godine, dok je na drugoj strani bio Hakim Olajdžuvon i Hjuston Roketsi.

"S razlogom sam rekao mojim igračima da je ovo serija od sedam utakmica. San Antonio je sjajan tim. Imaju odličnog trenera i neverovatno talentovane igrače. Vembanjama je istorijski dobar. Moramo da idemo korak po korak, posed po posed, utakmicu po utakmicu. To je jedini način", objasnio je Majk Braun.

Nije samo trener Niksa imao ovakve izjave. Mikal Bridžis je podsetio na 2021. godinu i činjenicu da su njegovi Finiks Sansi poveli 2-0 u finalu protiv Milvoki Baksa, pa izgubili posle šest mečeva NBA finala.

"Stalno ponavljamo jedni drugima da igramo kao da je 0-0. I posle ovog poraza igramo kao da je 0-0", objasnio je Džejlen Branson.

I to je najbolji način. Pogotovo kada naspram sebe imate zlikovca Vembanjamu koji je, realno gledano, najbolji igrač u seriji i daje šansu Sparsima da se vrate u život.

Gregory Shamus / Getty images / Profimedia

Pogledajmo samo 2024. godinu i finale između Boston Seltiksa i Dalas Maveriksa. Boston je dobio prve dve utakmice na svom terenu, poveo sa 3-0 trijumfom u Dalasu da bi Dončić povukao ekipu do 3-1 i onda sledi "gentlemans sweep" i pobeda Seltiksa 4-1.

3-0 je mnogo bolje nego 2-1 čak iako je utakmica broj četiri na vašem terenu. Da li je Dončić tada bio toliko bolji igrač od ostalih koliko je danas Vembanjama? Čisto sumnjam. Ali i da jeste, Boston je bio superiorniji sastav od ovih Niksa ma koliko čudesan njihov plej-of juriš bio.

Vembanjama ima 29 poena u proseku uz 47/32/83 procente, uz 9,7 skokova, 3,3 asistencije i 3,3 blokade po utakmici. Prekinuli su niz Niksa od 13 uzastopnih pobeda.

Iako su se koristili prljavim trikovima, momentum polako ide na njihovu stranu. Sada je pritisak na Niksima. Ako izgube i bude 2-2, biće u velikom problemu.

Već smo pričali o 2021. godini kada su Baksi okrenuli zaostatak od 2-0 protiv Finiks Sansa, dok je prethodna dva puta nakon 2-0 u seriji za neku ekipu viđena metla.

Hjuston Roketsi 1995. godine protiv Orlanda, odnosno San Antonio Sparsi protiv Klivlend Kavalirsa 2007. godine.

BOB STRONG / AFP / Profimedia

Interesantno je bilo i 1977. godine kada su Portland Trejlblejzersi osvojili svoju jedinu šampionsku titulu.

Najbliža istorijska paralela ovogodišnjim San Antonio Spursima upravo su ti Portland Trejlblejzersi predvođeni Bilom Voltonom, starijom verzijom Nikole Jokića.

Oni su ujedno i jedini tim u istoriji NBA lige koji je bio mlađi od ovih Sparsa, a uspeo je da stigne do velikog finala.

I oni su se našli u zaostatku od 0-2 u seriji, doduše nakon dva meča u gostima, ali su potom vezali četiri uzastopne pobede i osvojili šampionsku titulu.

Glavni razlog za taj preokret bio je Bil Volton, koji je tada imao samo 24 godine. Igrao je svoju treću NBA sezonu i prvi plej-of u karijeri, a iz utakmice u utakmicu dokazivao je da je upravo on, a ne Džulijus Irving, najbolji igrač te finalne serije.

Volton je u finalu prosečno beležio 19 poena, 19 skokova, 5 asistencija i 3,7 blokada po utakmici, osvojio nagradu za MVP finala, a već naredne sezone, sa 25 godina, postao je i MVP regularnog dela prvenstva.

Nije teško povući paralele između Viktora Vembanjame i Bila Voltona. Pre nego što su ga povrede usporile, Volton je bio jedinstven centar svoje generacije.

Mogao je da postiže poene, igra vrhunsku odbranu i razigrava saigrače na nivou kakav se retko viđa kod visokih igrača.

Njegov stil igre bio je drugačiji od Vembanjaminog, jako sličan (ako ne i preslikan) stilu Nikole Jokića, ali je uticaj koji je imao na svoj tim u tako ranoj fazi karijere bio veoma sličan.

I upravo to bi trebalo da zabrine Njujork Nikse.

Naime, jedina dva prethodna slučaja u kojima je najbolji igrač serije uspeo da pobedi u trećoj utakmici nakon zaostatka od 0-2, kada je Janis Adetokumbo igrao protiv Finiksa i kada je Bil Volton igrao protiv Filadelfije, završila su se osvajanjem šampionske titule i MVP priznanja za finale.

Ako Vembanjama uspe da vrati Sparse u seriju pobedom u trećem meču, istorija pokazuje da bi to mogao da bude prvi korak ka jednom od najvećih preokreta u istoriji NBA finala.