Dva meča, dve slike i mnogo odgovora: Šta smo zapravo videli od novog Partizana?

Dve utakmice, dve pobede, gotovo 200 postignutih poena, svega 126 primljenih i, mnogo važnije od samog učinka – dovoljno materijala da se počne naslućivati kakav bi Partizan Đoana Penjaroje mogao da bude kada utakmice zaista dobiju takmičarsku težinu.

Crno-beli su prvo u Hali "Aleksandar Nikolić" deklasirali Fuenlabradu 98:55, a zatim na Kalemegdanu, pred oko 2.500 gledalaca, savladali i Bešiktaš 89:71.

Rezultati su ubedljivi. Ali rezultat je u pripremama najmanje važan deo priče. Mnogo je interesantnije ono što se krije iza njega.

Partizan ne izgleda kao skup individualaca

Posle turbulentnog leta i velikog broja promena u sastavu, jedno od prvih pitanja bilo je koliko će novom timu biti potrebno da pronađe zajednički jezik.

Odgovor sa OpenAira je – manje nego što se očekivalo.

Naravno, bilo bi neozbiljno tvrditi da je Partizan već formirana ekipa. Nije. Sezona nije počela, utakmice Evrolige su potpuno drugačiji svet, a Penjaroja još uvek traži najbolje kombinacije. Međutim, ono što je bilo primetno u Beogradu jeste jasna ideja kako bi ovaj tim trebalo da igra.

Lopta se kreće, igrači bez lopte se pomeraju, a napad ne zavisi od toga da jedan čovek preuzme utakmicu i rešava sve situacije.

To je možda i najveća razlika u odnosu na ono što smo gledali prethodne sezone.

Partizan želi da igra brzo, ali ne po svaku cenu. Želi tranziciju kada se za nju otvori prostor, ali isto tako ima dovoljno strpljenja da kroz nekoliko dodavanja dođe do dobre pozicije. I što je posebno važno – vidi se namera da se širina koristi kao oružje.

Protiv Fuenlabrade to nije bilo teško demonstrirati. Razlika u kvalitetu bila je ogromna, pa je Partizan već posle 20 minuta imao 51:19. Prvu četvrtinu dobio je 26:9, a utakmica je praktično bila rešena pre velikog odmora.

Bešiktaš je već bio mnogo bolji test. I tu je slika postala zanimljivija.

Karlik Džons je i dalje srce ekipe

Ako postoji jedna stvar koja se posle OpenAira može reći sa priličnom sigurnošću, onda je to da će Karlik Džons ponovo imati ogromnu odgovornost. Ali ne nužno onu koja se meri samo brojem poena.

Protiv Bešiktaša je postigao 22 poena i bio najbolji strelac utakmice, ali je njegov značaj bio još veći u načinu na koji je kontrolisao ritam.

Kada je trebalo ubrzati – ubrzao je. Kada je trebalo smiriti napad – imao je rešenje. Kada se Bešiktaš približio – nije paničio.

A upravo je to ono što je Partizanu potrebno od glavnog organizatora igre.

Andrija Sokovic/Starsport

Džons nije bek koji mora da postigne 25 poena da bi bio najbolji igrač ekipe. Njegova najveća vrednost je sposobnost da promeni tok utakmice. Protiv Bešiktaša je u prvom poluvremenu već imao 13 poena, a u nastavku je dodao još devet, kada je Partizan počeo definitivno da preuzima kontrolu.

I tu se pojavljuje jedna zanimljiva stvar.

Partizan više ne mora da čeka da Džons "poludi" kako bi pobedio.

Pajola donosi ono što je nedostajalo

Dusan Milenkovic / ATA Images / Profimedia

Alesandro Pajola je možda igrač oko kojeg će se tokom sezone voditi najmanje buke, a mogao bi da bude jedan od najvažnijih delova slagalice.

Njegov doprinos ne mora uvek da se vidi kroz statistiku.

Protiv Bešiktaša je postigao osam poena, ali njegova uloga je mnogo šira. On donosi agresivnost, pritisak na loptu, disciplinu i ono što treneri posebno vole – sigurnost u donošenju odluka.

Uz Džonsa, Partizan dobija mogućnost da na terenu ima dva igrača sposobna da organizuju napad, ali na različite načine.

To je važno za ekipu koja želi da igra u visokom ritmu.

Pajola može da bude produžena ruka trenera na parketu, dok Džons dobija slobodu da bude ono što najbolje jeste – kreator i igrač koji napada prostor.

Dubina rostera je možda najveća prednost

Jedna od stvari koja je najviše upadala u oči tokom turnira jeste broj igrača koji mogu da doprinesu.

Protiv Fuenlabrade je Partizan već u prvoj četvrtini počeo da rotira gotovo kompletan sastav, a do kraja je čak deset igrača imalo najmanje četiri poena. Vilis je prednjačio sa 16, Lovernj je dodao 15, Tanasković 14, Džekiri 11, a Nakić devet.

Protiv Bešiktaša je, kada je bilo potrebno, iskočio Džons. Stivens je ubacio 11, Lakić i Tanasković po devet, a Pajola osam.

To je možda i najzdravija stvar koju je Partizan pokazao.

Ne mora svake večeri isti igrač da bude najbolji.

To je posebno važno u Evroligi, gde će se igrati dva meča nedeljno, gde će biti povreda, putovanja, različitih match-upova i utakmica u kojima određeni igrači jednostavno neće imati svoj dan.

Ako Penjaroja uspe da održi ovakvu raspodelu odgovornosti, Partizan bi mogao da bude mnogo neugodniji nego ekipa koja zavisi od jedne ili dve napadačke opcije.

Odbrana je bila još bolji znak

Napad će u pripremama uvek izgledati lepše nego odbrana. Šutevi ulaze, noge su sveže, protivnici još nisu pripremljeni za skauting na način na koji će biti tokom sezone.

Zato je možda važnije što je Partizan u dve utakmice primio ukupno 126 poena. Protiv Fuenlabrade samo 55.

Naravno, ne treba iz toga izvlačiti prevelike zaključke. Španski tim je bio značajno slabiji rival, a Bešiktaš je ipak pokazao da može da kazni greške. Ali kod Partizana se vidi želja da se odbrana igra kao tim.

Pritisak na loptu, pomoć sa strane, brža rotacija i pokušaj da se protivniku oduzme prvi pas i lako rešenje – sve je to bilo prisutno.

A kada se tome doda činjenica da Penjaroja raspolaže sa dosta igrača koji mogu fizički da odgovore na različite pozicije, dobija se potencijalno vrlo zanimljiva odbrambena ekipa.

Lovernj kao iskustvo, Tanasković kao energija

Luka Milosavljevic/STARSPORT

Posebno je interesantna kombinacija iskustva i energije u reketu.

Žofri Lovernj je protiv Fuenlabrade pokazao koliko može da znači igrač koji zna da pročita situaciju, zauzme poziciju i kazni protivnika bez mnogo komplikovanja. Francuz je završio utakmicu sa 15 poena.

Sa druge strane, Nikola Tanasković je tokom oba meča pokazao da bi mogao da bude veoma važan deo rotacije.

Protiv Fuenlabrade je imao 14 poena, a protiv Bešiktaša devet.

Njegova energija, fizička igra i spremnost da napadne prostor daju Penjaroji ono što je potrebno ekipi koja želi da bude čvrsta i u kontaktu.

Takvi igrači možda neće biti prvi izbor za naslovnice, ali upravo oni često prave razliku kada dođu utakmice u kojima se igra na jednu loptu.

Ipak, postoje pitanja

Dve pobede ne znače da je sve rešeno. Daleko od toga.

Partizan tek treba da vidi kako će ovaj sistem izgledati protiv ekipa koje imaju elitne bekove, ozbiljnu centarsku liniju i mogućnost da 40 minuta kažnjavaju svaku grešku.

Treba videti i kako će izgledati kada Džons ne može da kontroliše utakmicu. Kako će reagovati kada protivnik preuzme pritisak preko celog terena? Ko će preuzeti odgovornost u završnici? Kako će Penjaroja rasporediti minute kada svi budu zdravi? I, možda najvažnije, kako će izgledati kada utakmica bude imala težinu?

Na OpenAiru toga nije bilo. Ali je zato bilo nečega drugog – prvog utiska. A on je prilično dobar.

Od Fuenlabrade do Bešiktaša – veliki korak

Možda je upravo redosled protivnika najbolje pokazao razvoj priče.

Fuenlabrada je bila utakmica u kojoj je Partizan mogao da pokaže sve ono što želi da radi bez velikog pritiska. Bešiktaš je već zahtevao odgovor.

I odgovor je stigao.

Partizan je protiv ekipe Dušana Alimpijevića imao problema u prvom poluvremenu, Bešiktaš je bio blizu, a na odmor se otišlo sa 43:38. Onda je u nastavku domaći tim podigao nivo odbrane, Lakić pogodio važnu trojku, Partizan prvi put otišao na dvocifrenu prednost i od tog trenutka više nije ispustio kontrolu.

To je možda najvažniji detalj čitavog turnira.

Nije problem kada protivnik napravi seriju. Problem je kada ne znaš kako da je zaustaviš. Partizan je pokazao da ima odgovor.

Prerano je za prognoze, ali ne i za optimizam

Ne treba od OpenAira praviti nešto što nije. Ovo nije Evroliga. Nije ni ABA liga.

Rezultati iz priprema neće donositi bodove, a ono što je izgledalo dobro u septembru može potpuno drugačije izgledati u oktobru.

Ali pripreme služe upravo tome da pokažu da li postoji osnova na kojoj može da se gradi. A kod novog Partizana ta osnova postoji.

Postoji plejmejker koji zna kako da kontroliše utakmicu. Postoji drugi bek koji donosi odbranu i disciplinu. Postoji širina. Postoji fizička snaga. Postoje različite opcije u napadu. Postoji iskustvo. I, možda najvažnije, postoji utisak da Penjaroja već uspeva da uvede svoje principe.

OpenAir je zato završen sa mnogo više od dve pobede. Partizan je dobio prve odgovore na pitanja koja su se postavljala tokom leta. Nije dobio sve. I ne treba još da ih dobije.

Ali ako je cilj bio da navijačima pokaže da ovaj tim ima smisla, onda je zadatak u Beogradu uspešno završen.

Od Pionira do Kalemegdana, novi Partizan je poslao istu poruku: neće se tražiti jedan čovek koji će rešavati sve probleme. Tražiće se tim koji će ih rešavati zajedno.

A tek kada dođu prave utakmice, videćemo koliko ta ideja zaista vredi.