Poslednji čas bez učitelja – za večnost i lepe dane VIDEO

Pod senkom velikog praznika, činilo se kao da je ceo grad utihnuo, ali na Novom Beogradu bila je reka ljudi. 

Više od 20.000 duša slilo se u Beogradsku arenu, sa istom potrebom: da kažu zbogom Dušku Vujoševiću, bivšem treneru Partizana, koji nas je napustio 8. aprila u 68. godini.

• Poslednja ruža natopljena suzama
• Marinković: "Period sa Vujoševićem najbolji u mojoj karijeri"
• Hezonja emotivno o Vujoševiću: "Neustrašiv – svi smo hteli da nam bude trener"
• Tuga i suze u Areni – Partizan i "grobari" se oprostili od Duška Vujoševića VIDEO
  
   

Red za knjigu žalosti ispred svernog ulaza, ispred "lopte" samo je rastao, kako se meč košarkaša Partizana i Žalgirisa približavao.

Ljudi sa ružama u rukama, suzama u očima i željom da poslednje zbogom kažu čoveku koji je bio i biće sinonim za Partizan, strpljivo su čekali, jer ono "hvala" moralo je da se napiše, da ostane, da se ne zaboravi. 

Jer generacije navijača Partizana su odrasle bodreći i gledajući Vujoševićev Partizan, koji je gotovo uvek bio sinonim borbe i dokaz da čuda jesu moguće, ako veruješ i ako daš sve od sebe da ih stvoriš.

I nije otišao samo trener. Otišao je čovek koji je košarku pretvarao u životnu lekciju, koji je od igre pravio karakter.

Tačno 20.006 ljudi ispratilo je čoveka koji je bio mnogo više od košarkaškog znalca.

Neko odgore je to tako udesio, poslednja utakmica na klupi Partizana bila mu je protiv Žalgirisa 4. aprila 2014. godine, a sada je ga je njegov Partizan ispratio na večni počinak baš protiv litvanske ekipe.

Srdjan Stevanovic/Starsport

Vujošević kroz KK Partizan nije pravio samo igrače pravio je ljude, koje je učio kako da razmišljaju, kako da se bore, kako da podnesu i pobede i poraze, kako da vole klub, ne do granice, nego preko nje.

Pod njegovim patronatom odgajane su generacije, i domaćih i stranih igrača. Malo ko je ostao isti kakav je došao, a njegov uticaj imao je veće domete od parketa i tribina.

Njegova vezanost za Partizan bila je posebna priča. Nije to bila samo ljubav, više neka vrsta posvećenosti koja ide do krajnjih granica.

Bila je stanje postojanja. Fanatična, ponekad teška, nekima neshvaćena, ali uvek iskrena.

U njoj je bilo svega. I pedagogije i umetnosti, i discipline i pobune, i autoriteta i prkosa.

Zato i ne čudi što je malo ko ostao ravnodušan, kada je u Areni pušten film o njemu.

Slike, rečenice, trenuci za pamćenje i najveći deo Partizanove istorije... Sve je nekako pogodilo pravo tamo gde treba, da nema oka koje nije zasuzilo.

Voleli ga ili ne, svako ko je hteo, od Vujoševića je mogao mnogo da nauči.

O košarci, životu, o borbi, dobrim knjigama, granicama, preterivanju, borbi kao ključnoj životnoj stvari, ali i o fanatičnoj privrženosti i lojalnosti, poštovanju, makijavelizmu...

Srdjan Stevanovic/Starsport

O tome koliko je važno da stojiš iza onoga u šta veruješ i koliko ta privrženost može da bude i snaga i teret.

Zbog svega toga Arena je ovog petka Arena bila puna, ne samo ljudi, nego svega što je ostavio iza sebe.

A toga, očigledno, nije bilo malo.

Kadar po kadar, život je stao na velikom platnu. Na mnogim obrazima suze su klizile bez stida, natopljene tugom, ali ponosom što su bili savremenici Duška Vujoševića, njegovog lika i dela.

A kada se završilo njegovim izborom, stihom iz pesme Gabi Novak, kada je sve stalo u jednu rečenicu, njegov glas "Pamtim samo sretne dane", svima je stala knedla u grlu.

"Pusti tu pesmu, neka prati ovu priču. Smejaćemo se mi još", prolomio se Vujoševićev glas celom Arenom.

I tada više niko nije izdržao. Jer možda je to i bila njegova poslednja lekcija - da se, uprkos svemu, pamti ono lepo. 

I da se veličina čoveka ne meri samo titulama, već tragom koji ostavi u drugima.

A taj trag na Veliki petak, u Areni, bio je beskrajan.

Poslednji čas ljubavi održan bez učitelja, koji je verovatno krajičkom oko sa nebeskog svoda, sa šeretskim osmehom, ispratio i bio ponosan na to kako su njegove ruže procvetale.