"Do 2030. će veštačka inteligencija možda zameniti trenere"

Sa svojim timom, kao i uvek, pokušaće da stigne do završnog turnira, a tamo proba da napadne pehar koji je podigao 2013. godine.

Ali, osim same košarke i novog izdanja elitnog takmičenja, Barcokas je pričao i o drugim temama, vezanih za društvene pojave, odnos prema deci i veštačku inteligenciju. Najpre, o Evroligi.

"Postoje iščekivanje, optimizam i osećaj odgovornosti. Biti u Olimpijakosu je uvek velika odgovornost. Evoliga je svake godine sve teža. Takmičenje je izmaklo kontroli. Nema lake noći. Polako, evropska košarka sa više timova, više putovanja i neumoljivim rasporedom sve više se kreće ka NBA ligi. Javno mnjenje i sve što prati evropsku košarku bi trebalo tome da se prilagodi. Svi bi trebalo da shvate da su pobeda i poraz deo programa, a često gubitak čak i sa velikim razlikama. Svi će gubiti i svi će pobeđivati", rekao je Barcokas u intervju grčkom "Sport24".

"Želimo da igramo košarku na koju smo navikli. Hoćemo da igramo brže, a dolazak Vorda i Hola će nam pomoći u tome. To su dva igrača koje karakteriše velika brzina na pozicijama koje pokrivaju. Ako možemo da osvojimo više lopti, uradićemo to. Ovo se ne dešava preko noći, jer ne želimo da ovo pobegne od brze košarke. Nemojte brzati, biti neorganizovani, a posebno ne sebični. Želimo da igramo zajedno, ali želimo da igramo brže".

EPA-EFE/RYAN LIM

Barcokas, osim košarkaških, vodi računa i o ljudskim vrednostima igrača.

"Ne mislim da je to samo do mene. Većina trenera tako radi. Košarka se igra deset meseci u godini i to je dug period za igrača čija je motivacija sumnjiva. Svi smo ljudi. Moramo da se zapitamo u kakvom raspoloženju neko svakodnevno dolazi na teren da bude u službi tima. Čak i da se stavi ispod njegovog nivoa. Zato što svi imamo jak ego. Onda je pitanje kako će se nositi s tim za godinu ili deset meseci. To je veoma važno".

Zato naglašava značaj upoznavanja ličnosti.

"Imam velike sumnje u to šta znači loš karakter. Mnogo puta sam čuo za igrača koji je bio problematičan dok smo skupljali informacije o njemu, a onda bi u se u Olimpijakosu ispostavilo da je najbolji dečak. Samo mu je bilo potrebno pravo okruženje da se oseća bezbedno i mirno. Nisam socijalni radnik, niti sudija da bih sudio ljudima kao ličnostima i karakterima. Želim da igraju za tim. Čak i ako se jednog dana svađamo sa igračima i trenerima, sledećeg dana zaboravimo na to i nastavljamo zajedno".

Srđan Stevanović/Starsport

Novinar ga je pitao kakva će biti 2030. godina u evropskoj košarci, ali je usledio još zanimljiviji odgovor.

"Pre svega, ne znam da li će biti trenera ili će ih zameniti veštačka inteligencija, ako ne bude potrebe za trenerima. Veoma je rizično praviti predviđanja za pet godina od sada. Ovde ne možete praviti predviđanja ni za godinu dana unapred. Rekao bih za sebe da se prilagođavam podacima koji postoje i pratiću razvoj košarke. Idem na sledeći korak, gledam šta je potrebno u pogledu popunjavanja tima. Na primer, gledam da li nam je potreban još jedan trener, još jedan fizioterapeut, tri lekara, još jedan skaut u Americi. Hajde da vidimo šta nam je svima potrebno da bismo Olimpijakos učinili boljim".

Zatim je proširio temu na uticaj porodice, pa i nasilje koje je sve češće.

"Verujem da je stvarnost, u koju smo svi previše uključeni putem društvenih mreža, potpuno virtuelna. Virtuelna stvarnost nema nikakve veze sa realnosti. Ono što zapravo vidim je ljubav i prihvatanje Olimpijakosa do te mere da više ne mogu da izađem napolje“.

"Roditelji su krivi, a ne deca. Deca koja se bave aktima nasilja ili bilo čim drugim u suštini pokušavaju da odvrate pažnju svojim roditeljima. Dete koje ima potrebnu ljubav i interesovanje okoline neće raditi ekstremne stvari. Naravno, podrazumeva se da je obrazovano, čita knjiga i ide u školu. Neće raditi ekstremne stvari. Takve stvari se dešavaju kada dete pokaže da mu je nešto potrebno, a da mu nije dato“.