Ledej o teškim trenucima: "Prvi put u životu sam se osetio nemoćnim"

Amerikanac je posle tri godine koliko je proveo u Beogradu, odlučio da se vratio u Milano i još jednom obuče dres Olimpije. 

Ledej je u intervjuu za sajt Eurohups naglasio da mu je bila potrebna promena posle gubitka oca koji mu je bio veliki oslonac u životu. 

Pomenuo si odlazak svog oca... Takođe, posle trijumfa u Barseloni, kada si stigao do ličnog rekorda od 33 poena, rekao si da je tvoj otac bio te večeri sa tobom. Očigledno je sve to uticalo na tebe.

“Jeste. Daću vam određenu perspektivu svega toga. Kada sam odlučio da želim da budem profesionalac, izabrao sam da živim ovaj život i opsednut sam košarkom. Opsednut sam rastom, kao i svim stvarima koje moram da uradim kako bih bio bolji zbog ekipe, da bih postao veliki. Hoću da uradim sve što treneri traže od mene, trudim se da budem najbolji što mogu, zbog sebe i kluba za koji igram, kako bismo pobeđivali. Ovo mi je osma godina u karijeri i igram Evroligu kod trenera koji su najzahtevniji već nekoliko godina. Ludo je sve to. Kada mi je otac preminuo, baš me je potreslo, iz temelja. Kada igraš košarku i dostigneš određeni nivo, određeni status, živiš život sa svim stvarima koje ovaj posao novi. Blagoslov je igrati u ovako velikim klubovima, raditi to što voliš. Ali, kada ti se tako nešto dogodi, odjednom, nema novca na svetu koji bi mogao da vrati vreme, da mi vrati oca. Nikakva slava to ne može da promeni“, priča Ledej i nastavlja:

“Igrao sam utakmicu, kada me je majka pozvala. Bili smo u Barseloni. Rekao sam sebi, voleo bih da odigram još jednu utakmicu, samo da znam da je moj otac dobro. Došao sam kući, a otac mi je bio priključen na aparate. Nismo stigli da razgovaramo. Nismo imali šansu da se nasmejemo zajedno po poslednji put. Ništa od toga. Bio je na aparatima i borio se. Pokušali smo sve da bismo ga vratili. A, nismo zapravo mogli ništa. Svi su me gledali, jer valjda zato što sam tako veliki momak, treba da nosim sav teret takvih trenutaka. Nije lako kada dolaziš iz Dalasa. Svi te gledaju, a znaš da ništa ne možeš“.

U dahu je nastavio...

“Prvi put u životu sam se osetio nemoćnim. Baš me je potreslo to što se desilo, nateralo da razmislim o svemu, pa i o košarci, životu. Počeo sam da razmišljam zašto uopšte igram košarku, da li uopšte želim da igram košarku. A, volim košarku, to je ceo moj život. Nikada ranije nisam razmišljao tako. Nikada me nisu obuzele takve, crne misli. Nikada se ranije nisam nosio sa takvim emocijama. Tokom cele godine moja porodica se nosila sa različitim problemima i sve to može da utiče na tebe kao igrača, udari na tvoju psihu. Odlazak mog oca me je jako pogodila. Dotakao sam dno. A, ja sam neko ko uvek radi sve što drugi neće. Takav je moj mentalitet, ratnički. Takvog su me podigli moj deda, otac, stričevi... Mnogo je stvari o kojima nisam stigao da razgovaram sa svojim ocem. Kada sam dotakao dno, shvatio sam da moram da gradim sve ispočetka, da nemam više kud. Nisam mogao dalje od toga“.,,

Ledej nije krio da je u tim trenucima razmišljao i da ostavi košarku. 

“Misli sa kojim sam se borio bile su jako loše... Ne želim ih nikome. Nemam neprijatelje u životu, a i da ih imam, nikada im ne bih poželeo borbu koju sam vodio. Košarka mi je ceo svet, kao i mojoj porodici. Svi je vole. Svi su opsednuti košarkom otkako sam počeo da je igram u srednoj školi. Kada si dobar igrač, to se prvo pokaže u tvojoj glavi. Daleko si od kuće, od porodice. Ne viđah ih stalno. U Evropi sam, a porodica mi je u SAD. I onda ti se desi ovako nešto i pitaš se – čemu sve to. Sve utakmice, sve povrede, sve... Naravno, plaćen si. Pripremaš glavu i telo za sve to. Da li želiš da prestaneš. Da li želiš porodicu? Ja sam neko ko voli porodicu, odrastao je u velikoj porodici. Posle svega, stvarno sam dotakao dno. Posle svega, morao sam da se borim, da prođem nove prepreke u životu. Da sve krenem ispočetka, kao kada gradite kuću koja vam je izgorela. Bukvalno sam krenuo od nule. Nema ništa ispod tebe“.

Andrea Gilardi / imago sportfotodienst / Profimedia

Šta te je podstaklo da se vratiš košarci, da razmišljaš o igri i pobegneš od mračnih misli.

“Bilo je to pre nego što sam se vratio u Beograd, da završim sezonu. Imali smo veliku porodičnu večeru. Bilo je jako emotivno, nikada me nisu videli takvog. Mnogo sam plakao. Mama mi je bila moj stub, moj oslonac. Svi u porodici su došli dali mi podršku, pričali sa mnom. To je jako važna stvar i tako je bilo uvek u mojim velikim životnim događajima, kada sam prvi put napuštao Dalas, kada sam otišao na koledž, pa u Evropu... Svi su mi govorili da ja to mogu, da sam ja kao stena. Tako je bilo i kada je moj otac bio nakačen na aparate. Svi su gledali u mene i čekali reakciju. Pričali smo“, kaže Ledej i nastavlja:

“Oduvek sam bio blagosloven jer mogu da igram košarku. Raduješ se malim stvarima. Na primer, bili smo na gostovanjima cele nedelje. Tri utakmice na strani, Nemačka, Litvanija, pa Sardinija. Bili smo van kuće, putovali, probudio sam se i shvatio da sam doživeo nešto neverovatno. Bio sam spokojan. Naučio sam važnu lekciju. I mnogo sam zahvalan. Te male stvari su me vratile posle svega. Naučiš da budeš sa obe noge na zemlji, da budeš zahvalan zbog malih stvari. To je sve. To je putovanje. Proces. Kada sam hteo da završim sezonu, samo sam želeo da krenem sa rekonstrukcijom sebe. Hteo sam novi početak, sa svim što jesam. I dalje sam ratnik. I dalje želim da budem najbolji, da osvojim Evroligu, to mi je ultimativni cilj. Želim da budem deo šampionskog tima, da iskusim to“.