Kecman o čuvenoj trojci koja je promenila istoriju: "Ni danas nisam svestan njenog značaja" VIDEO

U finalu 2010. godine, Partizan je u Zagrebu igrao protiv Cibone, a Kecman je u samoj završnici pogodio trojku sa gotovo celog terena za pobedu i titulu. Na semaforu je ostalo svega 0,6 sekundi.

Taj pogodak i dalje je jedna od prvih asocijacija na ABA ligu, a Kecman je bio jedan od gostiju gala svečanosti u Ljubljani povodom 25 godina postojanja regionalnog takmičenja, a uprvao je taj pogodatk proglašen za najnezaoboravniji potez u istoriji regionalnog takmičenja.

Na pitanje na koju utakmicu prvo pomisli kada se pomene ABA liga, odgovor je bio očekivan.

"Ja iskreno pomislim na utakmicu protiv Cibone 2010. godine i te titule koja je jako specifično osvojena u poslednjoj sekundi. To je nešto što je obeležilo moju karijeru i tih pet sezona koje sam igrao za Partizan u ABA ligi", rekao je Kecman u Ljubljani.

Iako je snimak čuvenog pogotka obišao svet i godinama se iznova emituje, Kecman priznaje da ga sam ne traži.

"Ne gledam ga, iskreno da vam kažem. Ne idem na Jutjub da ga ukucam, već kada gledam televiziju ili kada mi neko pošalje klip. Onda se uvek rado setim toga i probude se posebne emocije. Ali ne idem ja da ukucam da vidim kako sam dao koš."

Čuveni šut iz Zagreba i danas izaziva brojna pitanja, a jedno od najčešćih jeste šta je Kecmanu prolazilo kroz glavu u trenutku kada je dobio loptu.

"To je jedno od najčešće postavljanih pitanja i danas, kada me ljudi sretnu. Kako sam bio svestan da treba da uputim taj šut? Iz jedne utakmice u kojoj je trebalo da pobedimo u regularnom delu, sve se okrenulo za 180 stepeni. Pogledaš semafor i vidiš da ima 0,6 sekundi."

Kecman se prisetio i detalja koji mu je tada bio posebno važan – pravila prema kojem je šut mogao da bude upućen i sa svega 0,3 sekunde do kraja.

"Na početku sezone bilo je neko pravilo da lopta može da se uputi kada je 0,3 sekunde do kraja na semaforu. To mi je prošlo kroz glavu. Tako su se posložile stvari da je Aleksandar Rašić bio pod košem i da mi je dodao dobar i pravovremen pas, gde sam ja samo prihvatio loptu i odmah uputio šut".

Iako je za mnoge navijače taj pogodak jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji Partizana i regionalne košarke, sam Kecman kaže da možda nikada nije u potpunosti shvatio njegov značaj.

"Možda ja nisam svestan, jer evo, od 2010. godine to traje. Ljudi mi i dalje priđu, čestitaju mi i kažu: ‘Hvala za onu trojku’. Možda u tom trenutku nisam bio svestan značaja tog koša, možda čak ni posle utakmice nisam bio svestan njegovog značaja, ne samo za navijače Partizana već i za ABA ligu, koja sada proslavlja 25 godina postojanja. To je nešto što vidiš kroz ljude koji ti šalju poruke. Ja sa ličnog stanovišta nisam svestan".

Kecman se osvrnuo i na promene koje je ABA liga pretrpela tokom prethodnih 25 godina. Posebno je istakao ogroman broj utakmica koje danas igraju klubovi angažovani u evropskim takmičenjima.

"Intenzitet i broj utakmica koje igraju ekipe koje igraju Evroligu, Evrokup i FIBA Ligu šampiona sada su mnogo veći. U moje vreme to nije bilo toliko izraženo. Nažalost, sada smo svedoci čestih povreda igrača. Sada se mnogo brže i intenzivnije igra, igrači se spremaju na to".

Jedna od primetnih razlika u odnosu na period u kojem je Kecman nosio crno-beli dres jeste i veći broj stranih igrača u regionalnoj košarci.

"U Partizanu se godinama znalo, imali smo jednog ili dva stranca po sezoni, baza ekipe bili smo mi domaći igrači koji smo ostajali duži niz sezona, gde nam se dodavao neki kvalitetan stranac na kraju. Znali smo kakav je princip rada imao Dule Vujošević, koji je ‘gurao u vatru’ mlade igrače koji su to zasluživali teškim radom. Sada ima mnogo više stranaca u ABA ligi, ali je lepo kada vidite da imate igrače iz mlađih kategorija kada postanu nosioci ekipe".

Posebno mesto u Kecmanovoj karijeri zauzima saradnja sa Dušanom Vujoševićem. U Partizan je stigao 2002. godine, a rad sa iskusnim trenerom opisuje kao jedan od najvećih iskoraka u svojoj karijeri.

"Bez obzira što sam došao 2002. godine u Partizan, to je bio najveći iskorak u mojoj karijeri, rad sa njim. Trebalo mi je mnogo vremena da se adaptiram na njegov princip rada i vreme provedeno u sali. Trebalo mi je dva-tri meseca da se naviknem na to".

Kecman posebno pamti način na koji je Vujošević gradio ekipu, insistirajući na kolektivu i radu.

"Imam prelepe uspomene. Pod njegovim vođstvom sam zabeležio najbolje partije, a sve stavljam u kontekst ekipe. Tim je bio ispred svih, niko od nas nije želeo da se istakne. Ceo taj rad je iznedrio nekog pojedinca u nekoj utakmici ili sezoni. To nas je krasilo, bili smo posvećeni radu, a dobri i van terena".

Za kraj, Kecman je dobio i hipotetičko pitanje – da li bi čuvenu trojku protiv Cibone menjao za titulu Evrolige, da Džoš Čildres iste godine u Parizu nije uhvatio loptu nakon promašaja Miloša Teodosića u završnici polufinala Fajnal-fora.

Odgovor nije bio lak.

"Jako teško pitanje i težak odgovor. Titula Evrolige je kruna karijere svakog igrača, tako da sigurno i ja i svi moji saigrači bismo više voleli titulu Evrolige. Ipak, titula Evrolige je najviše što čovek može da osvoji", rekao je Dušan Kecman.