Piksi sa devet života i Srbija bez zrna sreće

Kalendarski prelazak u 2025. godinu najbolje je vreme da se osvrne "preko ramena" i napravi procena gde je ko napredovao ili nazadovao u odnosu na godinu na izmaku.

A kao što to obično biva, osim poneke sede i bore više, zaista se mnogo toga desilo i promenilo u prethodnih 12 meseci u srpskom fudbalu.

B92.sport i njegovi čitaoci imali su retku privilegiju da već u uvodnim danima 2024. godine dobiju direktne odgovore od selektora Dragana Stojkovića Piksija, a samim tim i očekivanja koja je imao od, pre svega, Evropskog prvenstva u Nemačkoj.

I ona, najblaže rečeno, nisu ispunjena. Iako je grupa bila sve samo ne laka i iako je ponovo falio jedan gol, a možda i "samo" poziv sudiji iz VAR sobe. Neoboriva je činjenica da su "Orlovi" još jednom sami sebi pucali u noge.

Opet su na teži način naučili da je za velika takmičenja potrebno mnogo više od pukog individualnog kvaliteta i imena. Ono što srpski fudbaleri, pa ni navijači, nikada nisu imali jeste "glava", odnosno, mentalitet za velika takmičenja i da se na njima odigra najbolje, jer je tada zaista i najpotrebnije.

Srđan Stevanović/Starsport

I to je suština svega. Nije smeo da se desi Tadićev ispad posle utakmice sa Engleskom, ali nije ni Piksijev eksperiment sa njim na klupi protiv prvog favorita turnira.

Niti bi bilo koja reprezentacija istrpela onoliko promašaja najboljeg strelca kao što jeste Srbija sa Mitrovićem protiv Slovenije (četiri zicera).

O nonšalantnosti Mijata Gaćinovića i Sergeja Milinković-Savića u istom susretu, tik po ulasku sa klupe, suvišno je i govoriti.

Na kraju je sve stalo u meč odluke protiv Danske, gde je Stojković u prvom poluvremenu sa petoricom defanzivaca "molio Boga" da ne primimo gol, a onda je u drugom sa četiri napadača i JEDNIM veznim igračem jurišao kao "muva bez glave" po gol za prolaz. I na kraju rekao, eto, vidite koliko nam je falilo.

Falilo je mnogo više. Znanja, stručnosti, iskustva, mudrosti. I zato ni sreća nije htela da nas pogleda. Sa razlogom. U celokupnom paketu, Srbija nije zaslužila ništa više od ranog odlaska kući iz Nemačke. Tačka.

Ali, baš tada, dok smo u nokaut fazi uživali u čarolijama Lamina Jamala, Nika Vilijamsa i drugih majstora budućih šampiona Evrope, ni najveći optimisti nisu verovali da će drugi deo 2024. godine biti toliko drugačiji u odnosu na prvih šest meseci. Sigurni smo, nije ni Dragan Stojković Piksi.

Zapravo, u jednom trenutku već je bio viđen i otkaz Stojkoviću. Ma šta viđen, na pojedinim portalima uveliko i "ozvaničen". Dok smo ga sa lica mesta iz Nemačke pratili pokislog i pognute glave, na telefonima su nam stizali "puševi" da je njegov otkaz završena stvar.

Revolucija je zahvatila srpsku javnost, kao u Francuskoj krajem 18. veka. Međutim, kao i mnogo puta do sada, Stojković je i ovu "giljotinu" izbegao. Kako? Ostaće misterija do novog intervjua sa njim.

Čak iako su mu igrači redom otkazivali poslušnost, kapiten Tadić se oprostio od nacionalnog dresa (ove godine je postao rekorder po broju nastupa – 105), a ostali odbijali da se odazivu na pozive... No, umesto otkaza, Stojković je dobio novi ugovor i potpuno poverenje čelnika FSS.

Dobio je i salvu zvižduka u septembru, na stadionu "Rajko Mitić" kada je zakoračio na teren pred meč protiv Španije. Ali, desilo se nešto što baš niko nije očekivao.

Srbija bez 14 igrača koji su igrali na EP, a među njima i bez Tadića, Mitrovića, Vlahovića, SMS-a, odolela je "crvenoj furiji". I ne samo to, nego će se još dugo prepričavati promašaj Luke Jovića koji je mogao da nokautira najbolju reprezentaciju Evrope.

Odjednom, sve se promenilo. Tih 90 minuta je bilo dovoljno da u svim mogućim anketama promeni rezultate i Piksi preokrene javnost na svoju stranu. Iako je umorna Srbija sa skraćenom rotacijom lako pala u Danskoj (0:2).

Usledio je meč protiv Švajcarske, koja nam je toliko bila dužna, a i samog Stojkovića ostavljana "na ivici života". Sigurno se sećate one slike iz Katara kada naš selektor u neverici sedi na klupi, kao da se bori za dah.

Printscreen/X

E, pa Švajcarci, došlo je vreme za naplatu. Malu, ali slatku. Prepun stadion "Dubočica" u Leskovcu je svedočio drugom najvećem trijumfu koji je Srbija ostvarila pod vođstvom Dragana Stojkovića – 2:0.

Autogol Elvedija, pa fudbalska magija Mitrovića i onda odbranjen penal Predraga Rajkovića. Bilo je sve što je dovoljno da "nova Srbija" pokaže koliko može i da bi se forma tek tempira za put na Mundijal 2026.

Poraz u Kordobi od Španije (0:3) bio je očekivan, ali su se zubi ponovo pokazali protiv "sajdžija". Izbegnut je poraz u Cirihu (1:1) uz promašen penal Mitrovića i nekoliko dobrih šansi za povratnika Dušana Vlahovića. Spas je doneo Aleksa Terzić.

Čudne li sudbine, ali je opet sve stalo u meč sa Danskom. Baš kao i pet meseci ranije, Srbija je morala da pobedi Skandinavce, ovog puta na domaćem terenu. I opet nije uspela.

Ali, ovog puta je odigrala takav meč da je apsolutno zaslužila aplauze, jer je po procenama mnogih bio to najbolji meč od kako je Dragan Stojković na kormilu nacionalnog tima. Pravo je čudo kako lopta nije htela u gol. Samo da jeste ušla jedna, Srbija bi opstala u elitnoj diviziji i igrača četvrtfinale Lige nacija, ali bi i postala nosilac na žrebu za Svetsko prvenstvo u SAD, Kanadi i Meksiku.

Ovako, morala je u "drugi šešir, gde ponovo 13. decembra nije imala ni zrno sreće. Kuglice su nas opet odvele na megdan Engleskoj, ali i Albaniji, Letoniji i Andori. Na SP će najbolji u grupi, dok će drugoplasirani u baraž.

Dakle, kada se podvuče crta, Srbija može da kaže da joj je jedan gol protiv Danske nedostajao za mnogo veću radost. Ali, iz ove perspektive, svi bismo birali da je taj jedan gol pao u Leskovcu, nego u Minhenu. Ako ni zbog čega drugog, onda zarad budućnosti.

Videli smo da ona postoji, ali samo pod uslovom da selektor Stojković nešto nauči na svojim greškama, nova generacija "Orlova" bude znatno pametnija, a svi zajedno svojim postupcima privučemo više fortune na svoju stranu.

Potrebna nam je, bez nje ne umemo.

Srđan Stevanović/Starsport