Poslednji intervju Franka Barezija: "Izgubio sam roditelje, a Milan mi je spasao život"

Legendarni kapiten "rosonera" i nekadašnji vođa reprezentacije Italije preminuo je u 66. godini života.

Svoj poslednji veliki intervju dao je za "Gazetu delo Sport" u februaru 2025. godine.

Iako je jednom rekao da nijedan dan ne prođe a da supruzi ne kaže "volim te", najveća ljubav njegovog života bio je Milan.

Zajedno su proveli više od pola veka, uz kratke rastanke koji su samo potvrdili da jedno bez drugog ne mogu.

"Sa deset godina već sam navijao za Milan"

Sve je počelo neuspelom probom. Pozvali su ga na testiranje – nije prošao.

Pozvali su ga ponovo, a drugi put više niko nije mogao da odbije Franka Barezija. Ostalo je istorija.

Govoreći o svojim počecima, Barezi se prisetio prvih emocija prema klubu.

"Sećam se da sam bio navijač Milana još kao desetogodišnjak. Kada sam sa 14 godina prvi put stigao u Milanelo, imao sam osećaj kao da ulazim u raj".

Na pitanje šta je Milan predstavljao u njegovom životu, odgovor je bio iskren i emotivan.

"Bio je moj spas. Izgubio sam majku i oca dok sam još bio tinejdžer. Milan me je prihvatio i dao smisao mom životu".

Priznao je da nije bilo lako napustiti rodni Travaljato i preseliti se u veliki grad.

"Bila su to teška vremena. Odlazak iz sela u Milano nije bio jednostavan, razlika se tada mnogo više osećala nego danas. U takvoj situaciji morate da budete mentalno jaki".

Tugu je, kaže, pretvorio u snagu.

"Bol sam pretvorio u bes i odlučnost. Tako sam živeo i igrao tokom cele karijere".

Barezi je čitavu igračku karijeru proveo u istom gradu i istom dresu.

"Priču koju smo Milan i ja ispisali teško je ponoviti. Takvih odnosa ima veoma malo. Milan je mom životu dao smisao, a zajedno smo se vratili pobedama, posebno u eri Ariga Sakija".

Na pitanje šta mu je ostalo posle svega, odgovorio je jednom rečju: "Zahvalnost".

Nadimak koji je nosio od mladosti

EPA/ANSA

Jedan od njegovih najpoznatijih nadimaka bio je "Piscinin" ("Mališa" na milanskom dijalektu), koji mu je dao klupski maser Paolo Marikonti.

"Taj nadimak me podseća na čoveka koji mi je mnogo značio. Dao mi ga je dok sam još bio klinac koji je trenirao sa prvim timom. Bio sam najmlađi u svlačionici".

Iako su godinama kružile priče o ponudama drugih klubova, posebno dok je Milan igrao u Seriji B, Barezi tvrdi da odlazak nikada nije bio realna opcija.

"Kao igrač – nikada. Nije bilo trenutka kada sam ozbiljno razmišljao o odlasku. Ostanak u Milanu bio je životni izbor".

Jedini prekid dogodio se 2002. godine, kada je kratko radio kao tehnički direktor Fulama.

"To je praktično trajalo samo mesec dana. Već krajem avgusta bio sam nazad u Milanu. Shvatio sam da to nije mesto za mene. Veza sa Milanom nikada nije bila prekinuta".

Po završetku igračke karijere ostao je u klubu, gde je kroz Fondaciju Milan učestvovao u brojnim humanitarnim projektima.

"U Keniji i Maroku upoznao sam pravo siromaštvo. U Libanu sam igrao fudbal na ulici sa decom. Ta iskustva su me upotpunila kao čoveka".

Dodao je da je tokom cele karijere uvek razmišljao o timu, a ne o sebi.

"Moje misli su uvek bile usmerene ka ekipi i klubu, nikada ka meni samom. Na kraju mi se sve to vratilo. Imao sam sreću da upoznam prave ljude u pravom trenutku".

Berluskoni i Rivera ostavili najveći trag

EPA

Silvio Berluskoni imao je posebno mesto u njegovom životu.

"Bio mi je kao otac i ostvario je moje snove. Povlačenje dresa sa brojem šest nakon završetka karijere bilo je nešto ogromno".

Sa velikim poštovanjem govorio je i o Đaniju Riveri.

"Bio je moj prvi kapiten. Kao dečak sam ga gledao dok sam skupljao lopte na stadionu. U početku mi je bilo teško da mu se obraćam sa 'ti', delovao mi je nedostižno. Ali upravo me je on mnogo štitio, kao i Aldo Bigon".

Na kraju intervjua, upitan kako bi voleo da ga ljudi pamte, Barezi je odgovorio:

"To će pokazati vreme. Trudio sam se da uvek budem iskren čovek i da imam hrabrosti, onako kako su Milan i njegovi navijači zaslužili. Milan je, na kraju, bio moja druga porodica".