Zna se šta je "princu Rima" na prvom mestu: "Skudeto sa Romom, pa titula svetskog prvaka"

Toti je bio deo "zlatne" generacije Azura koja je pokorila svet na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine. Danas kaže, mada je to već više puta isticao, da mu je "skudeto" sa voljenim klubom ipak bio važniji u karijeri. 

"Nisam samo osvojio titulu u Seriji A, osvojio sam je sa mojim dresom, jer je Romin dres duboko urezan ispod moje kože", rekao je Toti u podkastu "Fenomeni" gde mu je sagovornik bio nekadašnji reprezentativni saborac Luka Toni.

Nadovezao se na osvojeni "skudeto" i važnost tog trofeja u poređenju sa mundijalskom krunom.

"Osvojiti prvenstvo kao kapiten, kao simbol Rome i kao romanista, je neuporedivo sa bilo čim. Osvajanje "skudeta" i Mundijala su dva sna koji svaki igrač želi u karijeri. Neko će reći da sam lud, ali iskreno, "skudeto" mi je mnogo važniji od osvajanja svetskog prvenstva".

Prisetio se i nekih svojih najpoznatijih ispada, kao što su pljuvanje Kristijana Pulsena na EP 2004, napada na Marija Balotelija i Frančeska Kolonesea.

"Još uvek nisam ni svestan da sam to uradio (pljunuo Puolsena). Sramota me je, to je bio užasan gest koji igrač nikada ne bi trebalo da prihvati, jer je potpuno nedostojanstven".

Mnogi pamte kako je šutnuo Balotelija tokom finala Kupa Italije protiv Intera i kako je u još jednom meču sa "neroazurima" izgubio kontrolu u dulu sa Kolonezeom.

"Stvar sa Balotelijem se kuvala već neko vreme. Bio je mlad i fenomenalan, ali i tako arogantan i drzak. Jednostavno sam osetio da bih ga tog dana, da mi se pruži prilika, poslao na tribine. Kasnije sam razgovarao sa njim i izvinio se, na kraju smo se smejali tome. Što se tiče Kolonezea, rekao mi je da Kristijan nije moj pravi sin, i u tom trenutku sam jednostavno izgubio kontrolu".

Toti je priznao da mu je trenutak kada je završio karijeru bio vrlo traumatičan... 

"Osećao sam se kao da me ništa ne drži. Fudbaleri su robovi navike, svaki dan radimo istu stvar, a ja sam bio jednostavno izgubljen. Nisam znao šta da radim sa sobom. Plakao sam svaki dan tri nedelje. Bio sam uplašen, bio sam hladam prema svima... Ponovo sam pročitao svoje oproštajno pismo koje sam čitao na dan kada sam digrao poslednji meči, i plakao. Bio sam uveren da ću igrati oproštajnu utakmicu, ali posle emocija tog dana na Olimpiku, shvatio sam da ne može biti drugog oproštaja od fudbala i od Rome. Bilo je to kao da dete tog dana napušta majku".