Nokturno za Šardija

Nema spavanja, dragi moji. Navijajte alarme, proverite budilnike, spremite se. Dosta su se naša teniska čula uspavljivala, bez igre, bez adrenalina koji je samo tenis u stanju da podiže.

Kako god bilo, prošli smo kroz šumu neizvesnosti, sumnji, odlaganja, strahovanja da će Melburna ove godine biti. Oblak neizvesnosti nije još sasvim ispario na melburnškom suncu, taj kovid narativ je neizbežan i sveprisutan, ali nadajmo se da ćemo ga zaseniti igrom.

Uostalom, zbog čega smo svi tu, na okupu, na jednom mestu? Mi koji odavde, sa pristojne distance sve to gledamo, i igrači koji su u epicentru zbivanja. Da bi se igralo, zar ne? Što bi se ono reklo, „neka igre počnu“. Bio je krajnji čas.

Australijan open se nekad igrao u decembru, potom smo na njega navikli da bude prvi u sezoni, u januaru, sad imamo ovaj februarski presedan.

Ipak, i tako je bolje, nego da ga nema.

I odakle početi, pitam se, kada je toliko nerešenih rebusa i jednačina kada je reč o tome šta možemo da očekujemo?

Ne verujem da mnogi neće platiti ceh zatvorenosti u četiri zida tokom dve nedelje karantina. Platili bi ga ionako, samo će sada biti drugačije.

Oni koji izgube u prvom kolu, dobiće to nemalo, utešno obeštećenje od 100.000 zelembaća. Nekima je, bar zbog toga, vredelo sve to trpeti.

Neki drugi, oni koji svojim značajem dodiruju sfere teniskog raja, imaju sasvim druge aspiracije. Njima novac, kao nagrada, nije primarna stvar. Sekundarna je.

Novak Đoković, na primer. Momak koji je rekordnih osam puta osvajao Norman Bruks trofej, kreće u pohod na deveti. Da pobegne još jedan korak dalje nekim budućim goničima rekorda. Jer, Australija je njegova teritorija, kao što je Pariz Rafin, a Vimbldon Rodžerov. Piši istoriju dok još možeš, kao da sam sebi kaže.

Čitao sam kolumnu bivšeg australijskog tenisera Sema Grota, koji uoči početka turnira postavlja opravdano pitanje – da li smo dosegli tu tačku da svetski tenis stagnira zbog tolike dominacije „velike trojke“?

Đoković, Nadal i Federer, kog ove godine neće biti u Melburn parku, napravili su zaista nešto grandiozno za njih i svetski tenis, ali, kako Sem kaže, možda su ostavili niz generacija osakaćenim. Ko će nastaviti priču? Pošto su svojim teniskim genijima, udarili neizbrisiv žig na stranicu istorije sporta.

Novak Đoković je, sticajem okolnosti, nedavno pričao baš o tome, o toj grupi mladih koja kao plima, polako nadolazi.

„Imamo uspešnu generaciju mladih igrača koja pokazuje hrabrost i smelost, spremnost da prihvate najveći izazov, da se suoče sa nama trojicom. Nekoliko njih nam je vrlo blizu. Imaju ogroman potencijal“, rekao je Novak.

Nije teško zaključiti na koga misli. Cicipas, Zverev, Medvedev, Šapovalov, Rubljov, Beretini, pa i Dominik Tim, iako on više nije tako mlad. On je bio strpljiv i iskoristio je čas kada je Novak, sticajem okolnosti, završio kako je završio u Njujorku.

Šta imamo u ovih pet minuta do ponoći u Melburnu?

Novaka, za kog nije moglo da bude idealnijeg testa od toga da se na ATP kupu proveri protiv dvojice junoša.

Denis Šapovalov, pa Aleksander Zverev. I zanimljivo, oba se nalaze u njegovoj polovini žreba, što znači da je sasvim moguće novo viđenje na terenu sa barem nekim od njih.

Šta je pokazao Novak? Da među njima, ma koliko god da su oni talentovani i gladni uspeha, postoji još ta fina, tanka linija, koja ih razgraničava. I jedan i drugi su odlično servirali protiv broja jedan, igrali odličan tenis, ali nisu ga pobedili.

Novaku nije potrebna bolja injekcija samopouzdanja od toga da je proverio gde stoji protiv jednog sjajnog levaka i servera iz Nemačke, koji je prepisivao recept Medvedeva iz Sinsinatija 2019. godine, kada je i druge servise ka Novaku slao na oko 220 na sat.

„Retern je moja zverka, moje oružje“, kao da im je poručio na terenu.

Pogled na sam žreb kaže da ga ne čeka nimalo lak put, ali malo kada je Đoković na turnirima velike četvorke i imao lagan prolaz. Za njega je, možda čak i bolje kada ima jake testove, jedan za drugim, to ga tera da iz sebe izvlači maksimum, da pronađe ono magijsko, najbolje u svojoj igri.

Žeremi Šardi je, koliko vidim, od mnogih već prežaljen. Ali verujte, Novak tako ne razmišlja. On odlično poznaje Francuza i zna da mora da ga pobedi, jer nema nijedne pobede unapred.

U tenisu, ma koliko da ste favorit, posao ne može da se završi sam od sebe. Niti može neko drugi da vam ga završi, kao u timskim sportovima, kada saigrač postigne gol i vi zajednički pobedite.

Šardija svakako boli glava kada pogleda spisak okršaja sa Novakom i vidi skor od 13:0. Trinaest puta, od toga samo jednom u Australiji, u drugom kolu 2009. godine, tražio je recept i nije ga našao. Šta čovek da pomisli, čemu da se nada?

Organizatori su rešili da Novak svoju misiju započne u večernjem terminu (ne pre 10.00 po našem vremenu), kada će, bez dileme, biti prohladno, uz onaj neobično oštar večernji vetar koji izbija odnekud sa juga, ma koliko da zna da bude toplo tokom dana.

„Kakvi god da su uslovi na terenu, ja se na njemu odlično snalazim, osećam se komforno“, priznao je Novak da u njegovom plesu sa Rod Lejver arenom ima nešto posebno.

Novak nas je godinama unazad navikao da na terenu komponuje besprekornu muziku, on je neki moderni teniski Mocart.

Veče je, pa će krenuti u svom opusu 2021. od nokturna za Žeremija Šardija (ponedeljak, 10.30). Nema razloga da kompozicija bude neskladna, jer je pokazao da je, kako je sam rekao „već upalio motore“ na pun pogon.

Ono što me je, moram priznati, obradovalo, jeste nešto što se dogodilo na Novakom obraćanju medijima uoči početka turnira.

Znate te mine i minice, koje mu često postavljaju kroz pitanja, pa je tako, jedan kolega ničim izazvan, „ubacio crva“, čisto da proveri Novakov refleks.

„Kirijos i ja omiljeni u Australiji? Stvarno?“, nasmejao se Novak u neverici šaljući pritom rezantan volej pravo s mreže.

Pogodio je samu liniju. Bum, tras, nema ništa od dodatnog „kirjosovanja“, ako ste se nadali. „Poštujem ga na terenu, van toga me zanima“. Kratko i jasno.

To što je Kirjos već počeo da implodira, valjda isfrustriran bolovima u kolenu, to je već njegova stvar.

Nećeš da igraš, odbijaš da nastaviš meč? Bez obzira koliko si u pravu, to ne ide!

Šta da je sudija rekao: OK Nik, gem, set i meč za protivnika, pokupio pinkle, ustao iz stolice i krenuo ka izlazu sa terena? Jer, mirne duše je mogao. Da jednostavno više ne sluša pridike i uvrede.

Da li bi to nešto promenilo? Ne, ali bi bila jasna poruka svima, gde su linije koje se ne smeju prekoračiti.

Mogu Australijanci prosipati tone farbe, ribrendirati imidž Nika Kirjosa do mile volje, proglašavati ga nekim ko je „čuvar savesti“ u ovim kovidnim vremenima, prikazivati ga onim što on nije... Ne vredi.

Iz njega će uvek izbiti ona vulkanska priroda, onaj neuktorivi niz negativnosti koje počinje da ispoljava u seriji.

Možete ga, dakle, predstavljati kao jagnje, ali on će i dalje biti vuk u jagnjećoj koži.

I Novaka to i ne treba da zanima, ima on preča posla u Australiji.

Disciplinu preskoka preko Nikovih prepona, neka ostavi drugima.