Gladbaške ovce

U Bensbergu sam ušao u autobus za Bergiš Gladbah. Sedeo sam na prednjem sedištu, iza vozača, bolje bi bilo da napišem iza vozačice, jer je za volanom bila dama. Sunčevi zraci su se poigravali na licima sa bilborda – vozim se nemačkom unutrašnjošću usred predizborne kampanje. Put vodi nizbrdicom ka gradu. Na jednoj od stanica prepoznajem fabričke kapije firme Kriger, koja se sedamdesetih nametnula svetu svojim instant napicima, a ove je gore list.

Dragoslav Dedović/DW

Kamena šindra

Skoro sve kuće pored puta su dvospratnice pokrivene mrkom šindrom. Krovna šindra od argilošista – tamnog kamena koji se lako uzdužno cepa – sve do danas je čest izbor ljudi koji pokrivaju kuće. U vreme građevinskog buma, pre Prvog svetskog rata, to je na zapadu Nemačke, gde ovog materijala ima u izobilju, bio gotovo jedini način pokrivanja novoizgrađenih kuća. U pobrđu nisu tako napravljeni samo krovovi, već ponekad i cela pročelja.

Zapravo se vozimo kroz Bergišes land – Beršku zemlju, koja svoje ime duguje Vojvodstvu Berg. Posle viševekovnog postojanja likvidirano je nakon pada Napoleona 1815. Ali su tu teritoriju i narod i geografi i dalje zvali Bergišes land. Tako i grad smešten na desetak kilometara istočno od Rajne, s ponosom ističe ime Bergiš Gladbah.

Brdski položeni potok

Izlazim iz autobusa u samom centru. Pešačka zona je na nekoliko koraka od autobuskog stajališta. Da stranac slučajno ne bi zaboravio gde se nalazi, na početku ulice  istaknuto je stilizovano ime varoši.

Godine 1853. je varoš od 5.000 duša dobila status grada pod imenom Gladbah. Deset godina kasnije pruski vladari su učinili obaveznim delom imena i reč Bergiš, jer je postojao još jedan Gladbah – Menhengladbah. Ljubitelji fudbala i kladionica odmah će prepoznati grad u kojem igra Borusija iz Menhengladbaha. Ali šta zapravo znači Gladbah?

„Glad“ je u dijalektu nazvanom „plat“ ono što je u nemačkom „gelegt“ – položen. Brdski potok (bah) koji se u dolini pretvarao u močvaru još je u srednjem veku položen u drugo, iskopano korito prema Rajni – pa je Gladbah zapravo „položeni potok“. Ukroćena vodena snaga pogodovala je gradnji vodenica. To je bilo prvo privredno čudo u kraju.  

Godine 1895. gradski statističari su zabeležili da se broj stanovnika toko četiri decenije udvostručio. Posle Drugog svetskog rata je porastao na 40.000, a posle još četiri decenije premašio je broj od 100.000.

Dragoslav Dedović/DW

Lavrentije iz Gladbaha

Oko 44 odsto građana su katolici, 21 odsto protestanti, ostali nisu povezani ni sa jednom od crkava ili spadaju u manje verske zajedniceGladbah.

U centru je katolička crkva posvećena rimskom svecu koji je umro kao hrišćanski mučenik u trećem veku nove ere. Srpska pravoslavna crkva ga slavi kao Svetog Lavrentija, za hrvatske katolike je on Sveti Lovro, dok ovde, u Bergiš Gladbahu Laurentius. Brojne crkve u Nemačkoj su nazvane po njemu jer je nemački kralj Oton I Veliki na dan Svetog Arhiđakona Lavrentija, 10. avgusta 955. pobedio Mađare na Leškom polju.

Lavrentiju posvećena crkva se smestila ispod gradskog brega, nasred glavnog trga. Hronike kažu da je tu bila bogomolja još u 13. veku. Ovu crkvu su gradili od 1845. do 1907. Neoromanična bazilika je upravo renovirana.

Tog sam prepodneva jedini posetilac. Primećujem vizantijske stilske elemente. Biblija na pultu pored ulaza otvorena je na Jevanđelju po Luki, na mestu kada čovek po imenu Simeon u Jerusalimu uzima bebu Isusa na ruke i kaže da Gospod može da ga otpusti iz života: „Jer videše oči moje Spasenje tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda“.

Razmišljam o Simeonu izlazeći iz crkve. On je zaista jedinstvena pojava. Ko još može da kaže za sebe da je držao u naručju svog Boga – dok je Gospod bio beba.

Dragoslav Dedović/DW

Većnica i smokva

Na glavnom trgu koji nosi ime po prvom posleratnom kancelaru Zapadne Nemačke Konradu Adenaueru, nalazi se još jedna građevina koja dominira prostorom. To je Većnica. Završena je 1906. Glavna zgrada je napravljena u nemačkom renesansnom stilu, a dva krila u domaćem stilu sa bondručkim spratovima.

Iza Većnice, uz zid levog krila otkrivam drvo smokve. Iznenadim se kao da sam video vanzemaljca. Ova smokva mora da je nešto posebno, jer je pored nje istaknuta tabla sa pesmom koja slavi smokvino drvo u ovom brdovitom kraju.

Najlepša zgrada na trgu se zove Lav od Berga. Naravno, taj lav je iz vojvodskog grba.

Najpre je sredinom 19. veka tu nastala gostionica, početkom prošlog veka dograđena je i pretvorena u prvu većnicu, a posle toga u „Građansku kuću“, sa kulturnim sadržajima.

Osam decenija kasnije dograđen je moderan deo za pozorište. Zanimljivo je da je ovu crvenu građevinu projektovao Gotfrid Beme, isti onaj ahenski arhitekta koji je u Bensbergu spojio stare kamene zidine zamka sa betonom nove većnice – pa su tu građevinu žitelji nazvali „majmunska stena“. U Gladbahu je nova građevina nalepljena za staru s većim smislom za harmoniju.

Na ulazu u taj deo kompleksa  vidim karnevalsko društvo, pa se setim da se nalazim blizu Rajne koja je istinska kičma nemačkog karnevalskog identiteta. I ovim ljudima su njihovo kostimiranje i „zasedanja" karnevalskih udruženja očito izuzetno važni.

Dragoslav Dedović/DW

Stari čarobnjak

Sećam se da sam baš na ovom mestu bio pre dve decenije krajem leta. Na trgu su bile tezge, stigao sam slučajno na pijačni dan. Odnekud iskrsavaju slike velikih bundeva koje je prodavao neki seljak. Ko zna da li je još živ.

Nešto dalje, u pešačkoj zoni, nailazim na skulpturu ispod koje piše da je u bronzi predstavljen „Veštac Kebes“. Docnije sam saznao da je reč o Jakobu Altenratu. U lokalnom dijalektu se to ime pretvara u Kebes. Ali „veštac“? Na vašarima je nastupao kao mađioničar, pa je tako zaslužio nadimak.

Jakob je rođen šezdesetih godina devetnaestog veka u Bensbergu. Život je proveo u Gladbahu kao trgovac otpadom i starudijama svih vrsta. Ali je najpoznatiji bio po pomalo neotesanom ponašanju i oštrom jeziku. Ljudi su ga voleli.

On je još za života postao gradska legenda. Napravio je svoj muzej u kojem je izložio uglavnom bezvredne predmete, tvrdeći da se radi o spartanskim mačevima, Muhamedovoj burmutnici, lobanji vuka koji je pojeo Crvenkapicu. Veštac Kebes je sa čarobnjačkom veštinom od starog pravio novo, pletući neodoljive priče oko predmeta inače osuđenih na zaborav.

Dragoslav Dedović/DW

Priča o papiru

Bergiš Gladbah je stotinama godina koristio vodenice za proizvodnju papira. U vreme industrijalizacije, početkom 19. veka, diseldorfski pravnik Johen Vilhelm Canders čija je žena bila iz Gladbaha, odlučio je da osnuje fabriku papira. Ona će u narednih vek i po postati nerazdvojni deo uspešne gradske priče.

Njegov najstariji sin Karl Rihard je putovao po gradovima koji su imali velike fabrike papira – od Beča do Hamburga. Obišao je pogone u Belgiji i Holandiji. Preuzeo je posao nakon očeve smrti i do kraja 19. veka zajedno sa majkom Marijom napravio moćno preduzeće.

Sedamdesetih godina devetnaestog veka izgrađena je Vila Canders koju je od fabrike delio samo park. Trospratna građevina u stilu francuske renesanse, sa dva markantna rizalita, zaista je bila reprezentativna – statusni simbol moćne porodice. Posle smrti udovice poslednjeg vlasnika, vilu je 1932. preuzeo grad. Služila je najpre gradskim institucijama, renovirali su je i pretvorili u umetnički muzej 1980.

Povezanost grada sa papirom do danas se očituje u tome što je u njemu još uvek sedište nekoliko značajnih izdavačkih kuća. Ali i jedan bronzini kip pred vilom.

Vajar Verner Francen napravio je Skulpturu 1982, četiri veka od početka proizvodnje papira u ovom kraju. Svako ko zna ponešto o istoriji proizvodnje papira shvatiće umetnikovu poruku: Majstor izvlači kalup sa sitom iz bureta da bi od sloja vlakana napravio list papira. Mada su Kinezi kao pronalazači papira koristili koru duda ili bambus, u Evropi su sirovine bile stare krpe od pamuka i lana.

Dragoslav Dedović/DW

Tamna strana

Većina mesta na svetu ima i svoju tamnu stranu. To znaju svi koji su gledali kultnu seriju Tvin Piks. Iz idile sto đavola vire. Samo što turistički vodiči baš i ne vole tu tamnu stranu. Na primer, okupljenim ljudima koji su prevalili hiljade kilometara da se dive jedinstvenom mostu u Rondi, nerado se priča da su za vreme građanskog rata u Španiji sa tog mosta bacali protivnike u ambis. U Evropi je iza svakog ćoška po jedna takva priča.

Dragoslav Dedović/DW

Bergiš Gladbah nije izuzetak. Ko hoće, može da otkrije malu tablu u centru, koja je postavljena juna 2023. Posvećena je žrtvi desničarskog nasilja Patriši Rajt. Februara 1996. Patriša je na železničkoj stanici u Hagenu nosila bedž sa antifašističkom porukom – nacisti napolje! Prišao joj je Tomas Lemke, ekstremni desničar i poznati siledžija. Pravio se da je levičar i u razgovoru saznao adresu u Gladbahu gde je živela Patriša. Posetio ju je, silovao i ubio – na obdukciji je izbrojan 91 ubod nožem. Lemke je usmrtio još dva čoveka pre nego što je uhvaćen i osuđen na doživotni zatvor.

Patriša je dobila spomen-ploču u svom gradu. Mogao bi se navesti i „Slučaj Bergiš Gladbah": na osnovu racije u gradu podignuta je optužnica protiv 80 ljudi širom Nemačke za seksualno zlostavljanje dece.

Pitanje je samo da li smo, kada čujemo ove antiturističke fakte, u stanju da razdvojimo monstrume od većine normalnih ljudi u gradu, dok šetamo njegovim ulicama, kao ja sada. Ili će nas proganjati pitanje da li se iza idiličnih fasada, kao svugde na svetu, krije nečiji lični pakao.

Idem polako prema železničkoj stanici. Pored jedne fontane poređane su bronzane figure lokalnih slikara, pisaca, pesnika. Tu je i jedan spomenik seljanki, kao znak  da ovdašnji ljudi znaju ko ih hrani. Nedaleko su i dve bronzane ovce.

Njima sam se, ni sam ne znam zašto, obradovao. Lokalne novine su pre nekoliko godina dobijale pisma besnih građana, jer su ovce bile uklonjene zbog gradilišta ispred nove banke u pešačkoj zoni. Delo koje je stvorila umetnica Hajde Doberkau, zvala se „Seljanka sa ovcama". Seljanka je ostala dokona. Banka je posle završetka radova morala da vrati ovce na postolje od kamena. Tako je priča o ljubavi ovdašnjih građana prema pastirici i njenim ovcama ipak imala srećan kraj.