Italijansko ostrvo izgleda kao raj na zemlji: Mnogi nisu ni čuli za njega FOTO

Nema naselja, nema puteva. Nema struje ni signala za mobilni telefon, a nema ni pristaništa za trajekte. Do ovog prelepog, surovog komadića zemlje usred Tirenskog mora može se stići samo malim čamcem sa Ponze, ostrva udaljenog svega osam kilometara.

Ostrvo nepoznato mnogima

Palmarola se nalazi zapadno od Rima, dovoljno blizu da se do nje stigne na jednodnevni izlet, a ipak dovoljno daleko da gužve, saobraćaj i rimska vreva deluju kao neka druga stvarnost.

Dok su rimski forumi i trgovi prepuni turista, Palmarola je daleko od uobičajenih ruta – mnogi za nju nikada nisu ni čuli, piše CNN.

I upravo u tome leži njena privlačnost. Na Palmarolu ljudi ne dolaze zbog udobnosti, već zbog njenog izostanka. Ostrvo se strmo uzdiže iz mora u obliku vulkanskih litica, prošaranih morskim pećinama, tunelima i uskim uvalama. Postoji samo jedna plaža, mreža pešačkih staza koje vode u unutrašnjost i poneki diskretan trag modernog sveta.

Shutterstock/Giongi

Do Palmarole se ne dolazi usput. Iz Rima se obično vozom stiže do luke Ancio, zatim trajektom do Ponze, a potom se dogovarate sa ribarima ili vlasnicima privatnih čamaca koji vas prevoze do ostrva i nazad. Kako nema stalnih stanovnika, Palmarola je mesto koje više oblikuju vreme, geologija i godišnja doba nego turizam.

Moguće je iznajmiti i sobu

Na ostrvu postoji samo jedan restoran, O’Francese, koji služi svežu ribu i iznajmljuje mali broj skromnih soba – uklesanih u stare ribarske pećine u liticama. Smeštaj se rezerviše mesecima unapred, a puni pansion košta od 150 evra po noćenju.

Maria Andreini (44), IT stručnjakinja iz Treviza koja radi na daljinu, svako leto dolazi na Palmarolu sa suprugom Mariom, bankarskim menadžerom, i njihovim petnaestogodišnjim sinom Patricijem.

Shutterstock/LifeCollectionPhotography

"Ovde ima toliko toga, a istovremeno tako malo. Dane provodimo tako što ronimo i sunčamo se na plaži ispred restorana, prekrivenoj ružičastim koralnim oblicima. Noću ležimo na pesku i gledamo zvezde ili šetamo s bakljama. U zoru nas vlasnici bude i vode na uspon do najvišeg vrha ostrva kako bismo gledali izlazak sunca. Prizor oduzima dah", rekla je

Ruševine, staze i osećaj "iskonskog"

Staze sa plaže vode ka unutrašnjosti, sve do ruševina srednjovekovnog manastira i ostataka praistorijskog naselja.

"Za večeru jedemo ribu tek izvučenu iz mreže. Čitavu sedmicu imamo osećaj kao da živimo neko iskonsko iskustvo brodolomaca – pomalo kao porodica Kremenko na odmoru", kaže Andreini i svima savetuje da uz opremu za plažu ponesu i dobre planinarske cipele.

Kaže da je mnogo putovala, uključujući i Maldive, ali Palmarolu smatra neuporedivom. Pejzaž opisuje kao "očaravajući".

Shutterstock/LifeCollectionPhotography

"A to je ovde, u mojoj Italiji. Teško je poverovati da imamo ovakvo mesto."

Osim glavne plaže, ostrvo se najbolje upoznaje s mora – gumenim čamcem. Litice se pretvaraju u stene, prolaze, tunele i pećine, a bistro more privlači ronioce na dah, kajakaše i ronioce s bocama. Na kopnu će posetioci najverovatnije sresti samo divlje koze koje se skrivaju među niskim palmama po kojima je ostrvo i dobilo ime.

"To je putovanje u praistoriju – u vreme kada su se ovde okupljali pećinski ljudi u potrazi za crnim opsidijanom", objašnjava za CNN lokalni istoričar Silverio Kapone.

"Opsidijan je i danas vidljiv u crnim prugama litica, a nekada se koristio za izradu oružja i alata. Pejzaž se od tada vrlo malo promenio."

Kapone živi na Ponzi i često ide na Palmarolu, ponekad čak ostavljajući svog sina tinejdžera da tamo s prijateljima provede vikend kampujući u divljini. Kaže da je ostrvo oduvek bilo uglavnom nenaseljeno.

"Palmarola je oduvek bila pusto ostrvo i upravo to je čini posebnom. Stari Rimljani su je koristili kao stratešku osmatračnicu za carsku flotu, ali je nikada nisu kolonizovali."

Sveti Silverije i procesija brodovima

Vlasništvo nad ostrvom datira iz 18. veka, kada su porodice iz Napulja, poslate da nasele Ponzu, dobile dozvolu da Palmarolu podele među sobom. I danas je ostrvo u privatnom vlasništvu, podeljeno na parcele koje drže porodice sa Ponze.

U liticama se nalaze male pećine pretvorene u jednostavna skloništa – neka obojena u belo i plavo. Ribari su ih nekada koristili kao zaklon tokom oluja, a mnogi vlasnici ih i danas drže opremljenima za slučaj da se zbog lošeg vremena ne mogu vratiti na Ponzu.

Na vrhu jedne morske stene nalazi se mala bela kapela posvećena svetom Silveriju. Silverije, papa iz 6. veka, bio je prognan na Palmarolu, gde se veruje da je i preminuo.

Shutterstock/LifeCollectionPhotography

Svake godine u junu, na praznik svetog Silverija, ribari brodovima plove od Ponze do Palmarole, nose cveće u kapelu i u procesiji prevoze drveni kip sveca. Učesnici se smenjuju penjući se strmim kamenim stepenicama do najviše niše, gde se nalazi oltar, kako bi se molili i u tišini "obavili" svoj zavet.

"To je sveti ritual. Molimo mu se svakog dana", kaže Kapone.

"Mnogi muškarci sa Ponze, poput mene, nose njegovo ime. On je naš zaštitnik i verujemo da njegov duh i dalje prebiva u vodama Palmarole."

Lokalne legende govore i o mornarima koje je zahvatila oluja, a koji su se zavetovali svecu i bili spaseni.

"Prema predanju, ukazanje sveca koji se izdigao iz mora spasilo ih je – vodio ih je bezbedno nazad do Palmarole, gde su nedeljama preživljavali u pećinama", zaključuje Kapone.