Dr Dušan Potkonjak – Priča o psihodrami

Mnogi pokušavaju da napreduju u tom smeru baš na psihodrami. Dr Dušan Potkonjak ( 61) je psihijatar koji je psihodramu prvi doneo na prostore bivše Jugoslavije. Još polovinom osamdesetih, cela stvar je počela da se zahuktava u Beogradu, a Potkonjak je 1988. formirao prvu edukativno- iskustvenu psihodramsku grupu . U toj grupi su se školovali skoro svi današnji beogradski psihodramski treneri.

Dušan Potkonjak već 15 godina radi u Londonu kao psihijatar specijalista, ali redovno dolazi u Beograd tri puta godišnje , gde svoje slobodno vreme koristi za psihodramski rad. On je psihoterapeut i trener Britanske Psihodramske Asocijacije i glavni trener Srpske Psihodramske Asocijacije SPA Moreno.

Tvorac psihodrame je psihijatar Jakob Levi Moreno. Rođen je u Bukureštu 1889. godine. Od 5 godine ziveo je u Beču. Studirao je filozofiju i završio je medicinu, a od 1919. do 1925. godine se u Beču intenzivno bavi spontanim improvizovanim pozorištem. U Njujork prelazi 1928. godine.

Moreno je kreirao psihodramu u sadašnjoj formi negde između 1930. i 1935. godine. Za početak, šta je u stvari psihodrama?
Psihodrama je spoj elemenata psihoterapije i elemenata umetnosti, spontanog pozorišta. To je akcioni metod grupne terapije za razliku od drugih terapija koje se zasnivaju na rečima, na verbalnom. U psihodrami pored verbalnog toka, postoji i onaj značajni, neverbalni tok. Moreno, čovek koji je stvorio psihodramu, insistirao je na tome da mi po rođenju prvo komuniciramo neverbalno, da komuniciramo izrazom lica , osmehom, plačom, pogledom, mahanjem ruku i nogu. Govor dolazi kasnije. Ako na psihodrami istražujemo neki svoj događaj iz života, na primer, neki ljudski susret: osim reči, tu može da bude neki jak pokret tela, neka promena izraza lica, može da dođe do blagog dodira po obrazu. Takvi pokreti i dodiri mogu da pokrenu naše nesvesno, i da asociraju na nešto važno iz naših života. Neverbalno to može da se dogodi pre nego samo asocijacijom rečima. U psihodramskoj grupnoj seansi se prati grupni tok, spontana komunikacija između članova grupe. Cilj je da se poveca spontanost i kreativnsot u grupi. Kasnije članovi grupe koji su motivisani, na psihodramskoj sceni istražuju svoje životne događaje i važne međuljudske odnose. Član grupe čija se životna situacija istražuje, zove se protagonista i on bira članove grupe koji će igrati važne osobe. Na sceni protagonista menja uloge sa za njega važnim ličnostima iz života. Kada ste u ulozi druge osobe, a neko igra vas, često se dešava otkriće i povećava se empatija. Drama se nastavlja i iskustvo je emotivnije i intenzivnije nego kada članovi grupe samo sede u stolicama i pričaju. Na psihodramskoj sceni se odigravaju i istražuju i realni događaji, ali i naša fantazija i ono sto želimo da se desi,snovi...

Ko su ljudi koji dolaze na psihodramu?
Jedan deo su ljudi koji su u teškom psihičkom stanju, krizi, u teškoj depresiji. Ti ljudi su u kliničkoj grupi. Drugi deo su ljudi iz svakodnevnog života koji nisu u teškoj krizi. Ljudi sa svojim plusevima i minusima, radostima i tugama. To su ljudi koji dolaze na psihodramu da bi prvo poboljšali svoju unutrašnju komunikaciju. A drugi deo je rad na empatiji i komunikaciji sa drugima. Prvo u samoj grupi, a kasnije i u životu van grupe.

Posebna je edukativno iskustvena grupa ukojoj se učesnici školuju za psihodramskog terapeuta. Kao i ostale grupe i ta edukativna grupa je u prvoj fazi uglavnom terapijska a kasnije se studenti uključuju u edukaciju. Uče metod , analiziraju prethodnu seansu i kasnije postepeno počinju da vode delove seanse uz direktno prisustvo trenera. Najvažnije je da student prođe dovoljno lične terapije u grupi, jer to je neophodan uslov da bi kasnije postao terapeut. Svi učesnici grupe treba da znaju i poštuju osnovna pravila grupne psihoterapije. Da imaju dovoljno motivacije za napredovanje, da žele da otvoreno komuniciraju u grupi. Da imaju i dovoljan stepen dobronamernosti, znači, da ne budu destruktivni. Da poštuju diskreciju, da van grupe ne pričaju drugima o dešavanjima na grupi, naročito ne o intimi drugih. Da redovno dolaze na grupu. Zainteresovani za psihodramsku edukaciju mogu više da pročitaju na sajtu http://spamoreno.tripod.com.

Koje su najveće koristi koje ova terapija pruža?
Moreno se najviše bavio ljudskim susretom. Mogućnost da prevaziđemo svoj sebični ego okvir i uđemo u komunikaciju u pravcu međusobne empatije i intime sa drugom osobom. Da probamo da zamenimo uloge sa drugom osobom. Odjednom, kad smo u ulozi drugoga počinjemo da vidimo i doživljavamo kako se ta osoba oseća. A neko drugi može da igra nas, i onda možemo iz uloge drugog da posmatramo sebe. Nas tada igra neki drugi član grupe. Moguće je i ogledanje kada drugi članovi grupe igraju događaje iz našeg života, a mi posmatramo sa strane sopstvene reakcije i ponašanje. Tako možemo sebe da sagledamo na jedan novi način. Ovaj pristup je posebno razvijen u Playback teatru. To je spontana pozorišna forma koja je nastala iz psihodrame.U psihodramskoj grupi se oslobađa spontanost i kreativnost.

Kako ste se vi uključili u celu priču, i kako je sve to izgledalo na početku, u Beogradu i bivšoj Jugoslaviji?
Prvo sam o psihodrami mnogo čitao, i kad sam pročitao deo o zameni uloga, shvatio sam da to mnogo više pruža nego obična govorna terapija. Imao sam sreću da sam se u Londonu našao 1978. godine kao lekar na specijalizaciji psihijatrije na psihoterapijskom odseku čuvene bolnice Modsli. Tu je bio Malkolm Pajns, psihijatar i vodeći svetski grupni analitičar. Pajns je imao trening iz psihodrame kod Leftrija i vodio je i psihodramske grupe. Taj susret me je uveo u grupnu terapiju. Kasnije sam 1983. imao opet sreću da počnem trening kod Endrju Pauela. On je psihijatar, grupni analitičar i psihodramatičar. Onda sam nastavio kod Marše Karp i Kena Sprega u Internacionalnom Psihodramskom trening centru Holwell koji je tada bio najbolji psihodramski centar u Evropi.. I to je moja sreća, i time se ponosim, jer je Marša Karp kod koje sam diplomirao psihodramu 1991, direktno učila psihodramu od Jakoba Morena i Zerke Moreno. Od Marše sam najviše naučio - pored dubokog terapijskog - i taj umetnički pozorišni deo psihodrame. Tada psihodrama pored psihoterapijskog ostvaruje i jak umetnički pozorišni doživljaj, postaje terapijsko pozorište istine. Nazalost, neki treneri nisu razvili taj moćni umetnički pozorišni aspekt psihodrame i onda ni nisu mogli da ga prenesu svojim studentima. Deo treninga obavio sam i u Njujorku kod Džima Saksa takođe Morenovog učenika. Moreno je bio u Beogradu 60- tih i vodio je psihodramske seanse. Endrju Pauel je prvi put došao u Beograd 1985, i tada je držao prvu vikend radionicu iz psihodrame u Jugoslaviji. Kasnije se to nastavilo svake godine, a onda je nažalost počela jugoslovenska kriza. U Beograd su dolazili i drugi vodeći psihodramatičari iz sveta. Marša Karp, Ken Spreg, Majk Votson, Džon Kason, Rudi Nojgard, Suzi Tejlor. Poslednjih godina i Di Aderli, Jana Šegula, Alison Simons i drugi... Tada negde do kraja 1993. godine psihodrama nije bila komercijalna, i radilo se iz ljubavi. Osamdesetih smo verovali da će psihodrama biti humana kreativna revolucija u psihoterapiji u Beogradu. Stvari su se kasnije značajno promenile kada su se pojavili faktori: moć, novac i sebičnost. Ja sam 1988. počeo u Beogradu da vodim redovne treninge iz psihodrame 1x nedeljno. Iz te grupe su proizašli svi današnji terapeuti i treneri psihodrame u Beogradu. Poceo sam 1x mesečno u januaru 1991. da vodim psihodramu i u Zagrebu, ali stalo je u julu 1991. godine. Odlazio sam i u Skoplje. Kontinuitet vođenja treninga u Beogradu sam završio decembra 1993 , i u januaru 1994. otišao sam u London gde i sada radim. Ipak svake godine sam dolazio u Beograd i nastavljao sam da vodim psihodramske grupe. Od 2001. dolazim u Beograd 3x godisnje a od kraja 2002. redovno vodim novu grupu studenata u Beogradu.

Koliko psihodramskih škola postoji danas u Beogradu? Da li tu postoje neki problemi?
Kada smo krenuli sa drugom edukativnom grupom, početkom 1992. godine, asistenti su mi bili Vladimir Milošević, Jasna Veljković a u oktobru 1992. je počela još jedna edukativna grupa i asistenti su mi bili, Zoran Đurić i Zoran Ilić. Tada je izgleda bilo više entuzijazma i u grupama je bilo po 30 studenata. Tu su nastale neke razlike između mene i mojih asistenata. Ja sam insistirao da oni kompletno završe školovanje za psihodramu u Londonu. Iz raznih razloga oni to nisu uspeli. Međutim, nastavili su da se bave psihodramom i stekli su veliko iskustvo. Druge razlike su bile u ceni. Ja sam insistirao da cena bude dostupna svima, da svako ko autentično želi da se školuje to može, a oni su hteli da cena bude komercijalna. I tako danas postoje tri asocijacije. Postoji Srpska Psihodramska Asocijacija SPA Moreno, koju ja vodim sa psihijatrom psihodramatičarem i psihoanalitičarem Slavkom Mačkićem i saradnicima psihijatrima grupnim analitičarima i psihoanalitičarima, Marijom Vezmar, Tijom Despotović i Ljiljom Milivojević. Druga škola je Institut za psihodramu koju vodi Vladimir Milošević, takođe sa Slavkom Mačkićem. I treća škola je Beogradski psihodramski centar koji vode Zoran Đurić, Zoran Ilić i Jasna Veljković. Dobra je vest da smo napokon počeli međusobno bolje da sarađujemo. Koje su najčešće kritike upućene psihodrami kao terapiji?
Nedovoljno obavestene stručnjake je često plašila psihodrama. Mislili su da je to nešto histerično, da je to umetnost, neko čudno pozorište, da to nema veze sa psihoterapijom. Moreno je psihodramu stvorio još dvadesetih godina prošlog veka, ali dugo je trebalo da psihodrama uđe u globalnu kliničku praksu. To je i danas problem. Jer ljudi kada čuju reč psihodrama imaju različite asocijacije. Neki prvo čuju reč psiho, to je kao psihoza, to je nešto strašno. Ili čuju drama, to je neko kreveljenje, to je neka histerija, i to nije za ozbiljne ljude. Tako se predrasude nastavljaju.

Koje psihodramske terapeute najviše cenite u svetu, a koje kod nas ?
U svetu je to još uvek Zerka Moreno, Morenova supruga koja danas ima 91 godinu, ali je zadržala mudrost i vitalnost. Pored nje tu je Marša Karp, onda Džim Saks i Adam Blatner u USA . Monika Žureti koja je u Argentini... Oni su takođe radili sa Morenom. Istakao bi Malkolma Pajnsa koji je vodeći grupni analiticar. Vodio je trening u Beogradu 2006. godine a i Jaloma koji je napisao najbolju knjigu iz grupne psihoterapije.

Kod nas bi na posebno mesto stavio Slavka Mačkića, a tu su i Vladimir Milošević, Zoran Đurić, Zoran Ilić i Jasna Veljković.

Mi smo najspontaniji kad smo deca. Zašto se spontanost kasnije gubi?
Veliki je pritisak porodice da se ponašamo ovako ili onako. Veliki je pritisak od strane društva da uđemo u neko takozvano dobitničko ponašanje. Naravno, tu je i stres, tu je i strah. Što je više straha, sve je manje spontanog ponašanja. Nažalost, neki ljudi nisu imali one željene prve važne odnose sa ljubavlju i podrškom. I to se kasnije odrazi na buduće važne međuljudske odnose i naše izbore. Dobra psihoterapija ima šansu da te buduće odnose popravi. Ljudi u razvoju preuzimaju kruće uloge, i negde zaboravljaju one spontane i kreativne uloge koje su nekada imali. I deo terapije, bilo koje, je da čovek ponovo dođe u kontakt sa svojom vitalnošću i nekom svojom spontanošću i kreativnošću i da napreduje ka intimi međuljudkih odnosa.

Zašto se ljudi plaše da budu iskreni i otvoreni?
U jednom običnom ljudskom susretu imamo onaj unutrašnji govor, i govor koji ispoljavamo. Govor koji ispoljavamo često je vrlo cenzurisan da bi bio prilagođen datoj situaciji i socijalnim zahtevima.. Na primer, na poslu, u nekim romantičnim susretima- često postoji strepnja kod sagovornika da ispolje autentično svoje emocije ili želje, jer bi to možda bilo manje prihvatljivo za tu socijalnu formu. Onda ljudi preuzimaju uloge koje nisu spontane, nisu njihove, autentične. I nekad te uloge igraju jako dugo. Da bi mi bili spontani, potrebno je i da osoba preko puta nas bude spontana, i da može sa nama da ''igra''. Za tango je potrebno dvoje.

Partnerski odnosi su česta tema na psihodrami. Kako iskazati emocije, problem u komunikaciji... Kako na tom polju psihodrama može da pomogne?
Stvari se značajno produbljuju kada se neki događaj iz partnerskih odnosa scenski odigrava. Kada jedan partner priča o svom bolu, ljubavi, razočaranju, i kad on na sceni odigra tu situaciju, emocije postaju daleko bliže. Osećamo drugu osobu, zamenimo uloge, i vidimo kako se druga osoba oseća. Takođe, možemo da vidimo i svoj manjak empatije, vidimo kako je neko nas povredio pa smo to suzbili, i kako smo svoju ljutinu progutali i nismo je ispoljili. A nekad je usijanje odnosa,svađe i argumenata toliko da ne možemo pravilno ni da mislimo, ni da osećamo i sagledamo... Onda je potrebno da tu situaciju zaustavimo, da neko igra nas, a neko tu drugu osobu, a da mi sa strane gledamo tu situaciju. Kao u ogledalu , miroring. Tu se često iznenadimo, ''jel moguće da je to takav odnos, jel moguće da sam tako postupio...''

Iz ''ogledala'' ljudi vide ono što u usijanju odnosa ne vide. Tako da je psihodrama idealna za partnerske odnose.

Vi već 15 godina živite u Londonu? Čime se sve bavite tamo? Da li ste se profesionalno potpuno ostvarili?
U Londonu, u "Goodmayes hospital" radim onu najtežu psihijatriju. Dobio sam posao kao iskusan psihijatar koji treba da preuzme najteže pacijente. Moj radni dan se sastoji iz ambulantnog pregleda ljudi koji su teškom stanju, koji imaju teške šizofrenije, teške manično- depresivne psihoze, teške depresije sa rizikom samoubistva kao i poremećaje ličnosti... Tu je veliki broj ljudi koji pored duševne bolesti imaju i zavisnost od droge. Ja njih viđam često i uspevam da uspostavim neophodan dobar ljudski kontakt. Psihodramom se sada bavim posle radnog vremena. Držim dve grupe za stručno osoblje, i jednom u dve nedelje imam otvorenu grupu za građanstvo, za obične ljude. Da bi čovek bio u formi u bilo čemu, potrebno je da svaki dan uvežbava i unapređuje svoj metod.

Kako vam danas izgleda Beograd iz pozicije čoveka koji često ovde dolazi, ali je ipak najviše u Londonu.?
Ono što je meni posebno tužno je što je ovde došlo do pada entuzijazma kod mladih ljudi u svim oblastima. U školama, na fakultetima, umetničkim akademijama, taj entuzijazam je tragično pao. Postojao je entuzijazam u psihijatriji i psihoterapiji. Moja generacija nije propuštala ni jednu seansu. Nekad ljudi koji su se bavili filmom su svaki dan sedeli u Kinoteci, studenti likovne akademije nisu propuštali ni jedan čas... Danas izgleda to više nije tako. Da li zbog nedostatka perspektive, siromaštva, korupcije ili ne znam zbog čega. Većina mladih ne može da nađe dobro plaćen posao koji voli. Takođe, pao je i osećaj profesionalizma. A ono što nije palo, to je želja za novcem i želja za moći, a to su najveće pretnje humanizmu. To mi je najtužnije u Srbiji...Daleko smo od zdravog autentičnog demokratskog društva.

I ako imate 61 godinu, u jako ste dobroj fizičkoj kondiciji...Trenirali ste boks, kik- boks? Otkud jedan psihijatar u takvim sportovima? Da li trenirate i dalje?
Kad sam bio dečko od svojih 13-14 godina, hteo sam da budem malo jači i da budem kadar stići i na strašnom mestu postojati, a ne samo uteći (smeh). Trenirao sam i karate. Imao sam i dva jako zanimljiva učitelja karatea. Jedan je Murakami, fanatik, asketa. On je imao takvu intuiciju da je zatvorenih očiju osećao kada napadač kreće na njega. Drugi trener u Londonu mi je bio Suzuki, koji je uspeo da prevaziđe klasični karate i da ga spoji sa zapadnim veštinama i da stvori jednu vrlo praktičnu verziju kik-boksa. Opet kao i u psihoterapiji bitno je da imate dobrog trenera i da postoje zdrave granice i poštovanje u odnosu trener - student. Kao što psihoterapija oslobađa dušu, tako i vežbanje ritmično, sa sparingom, oslobađa pokret i kasnije kada napredujemo u veštini napredujemo kompletno.. Ima mnogo puteva na kojima čovek može da napreduje. Može da napreduje kroz posao koji voli, kroz umetnost, sport ili neku drugu veštinu koju voli... Ima puno načina da se dođe do oslobođenja. Danas treniram dosta manje, ponekad laki kik-boks... uživam u plivanju.

Otac vam je bio takođe poznati lekar. Koliko ste bili opterećeni u životu, a koliko povlašćeni tom činjenicom?
Moj otac je bio posvećen student medicine. Bio je jedan od najboljih internista, ali je kod čuvenog pokojnog profesora Vujića polagao psihijatriju. Priča se da je bio jedan od najboljih koji je položio, i da ga je profesor Vujić odmah zvao da krene na psihijatriju. Međutim, otac se odlučio za internu medicinu, postao je profesor i imao je sjajan kontakt sa pacijentima. Takođe, bio je jako duhovit čovek. To su plusevi. Međutim, bio je diktator u porodici. Sećam se kada sam pokušavao da učim, on je jednom ušao u moju sobu i rekao: '' eto, kakva lepa soba, topla, osvetljena, da sam ja imao te uslove, ja bih bio nobelovac''. Priča o očevima traje i kad oni više nisu živi. Oni nam još stoje u glavi sa plusevima i minusima. Možda kasnije u životu sagledamo kompletnije i objektivnije naše roditelje.