Šta je stvarno HAARP?

Merenja promene temperature, vlažnosti, atmosferskog pritiska, vetra, padavina, atmosferskih čestica, jedan je od načina da se prati i predvidi klima. Razvoj nauke i tehnologije je vrlo važan i u ovom životnom segmentu, te smo svedoci raznih istraživanja koja ukazuju na promenu klime ali vrlo često u šumi drugih informacija, iste retko dopru do ljudi a i kada do njih dođu ljudi iz često neobjašnjivih razloga budu sumnjičavi.

Jedan od najpopularnijih istraživačkih projekata u trenucima kritičnih posledica klimatskih dešavanja, a ovih dana i kod nas, je projekat pod nazivom HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program). Visoko frekventni aktivni istraživački program polarne svetlosti je udruženi projekat različitih partnera: industrije, američkog ministarstva odbrane i brojnih univerziteta (Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, Tehnološkog instituta u Masačusetsu, Univerziteta u Aljasci, Stenford, Dartmout, Tulsi, Masačusets, Klemson, Pen Stejt, Merilend i Kornel Univerziteta). Od 1990. pa sve do 2007. godine, studenti i uglavnom stručnjaci iz oblasti fizike plazme pokušavali su da istraže i razumeju kako radi vrlo složeni deo više atmosfere, koji se naziva jonosfera (koja se nalazi na otprilike 80 kilometara od zemljine površine). Ovo su pre svega radili da bi shvatili šta se dešava u jonosferi kada postoji neki snažan događaji na Suncu tipa solarni blesak ili geomagnetna oluja, za koje su mislili da izazivaju poremećaje u radu satelita i drugih komunikacijskih sredstava.

Budući da je Zemlja sve više bivala premrežena elektičnim i sistemima mobline telefonije, smatralo se da je veća mogućnost da snažna solarna oluja može da izazove brojne smetnje u budućnosti, te je ideja bila da se utvrdi kako jonosfera utiče na promene koje se dešavaju na Suncu.

Naučnici su posebno bili zainteresovani za oblast jonosfere zbog njene sposobnosti da utiče na radio signale, ali i za Van Alenov pojas koji se nalazi iznad jonosfere i deo je magnetosfere, budući da radijacija u tom pojasu može da ugrozi rad satelita, objasnio je Denis Papadopulos, profesor fizike na Univerzitetu u Merilendu. Kako bi sve to uspeli da prate, naučnici su napravili laboratoriju u Gakoni, na Aljasci i pored kućica sa raznim dijagnostičkim instrumentima, instalirali niz od 180 visoko frekventnih antena koje zajedno mogu da emituju 3600 kilovati radio talasa na frekvencijama od 2,8 do 10 megaherca (što je visoko frekventni rang) što omogućava izuzetno osetljivim instrumentima da izmere fizičke procese koji se dešavaju u tom pojasu. Ovaj istraživački kampus na Aljasci je dok je bio aktivan bio otvoren i za radoznale posetioce a mnoge fotografije i objašnjenja kako napraviti HAARP-ovu antenu idalje ljubiteljima nauke omogućavaju da i sami naprave jednu ukoliko žele.

Ova tehnologija je bila zanimljiva i pripadnicima ministarstva odbrane Sjedinjenih američkih država, zbog šire upotrebe iste i to kada je su u pitanju komunikacijske inovacije. Ono gde je ova nova tehnologija mogla biti upotrebljena se odnosi na komunikacije u izuzetno dubokim delovima mora ili zemlje, konkretno u slučaju komunikacije sa podmornicama ali i detektovanju objekata duboko ispod zemlje. Daleko od toga da je ova tehnologija dovoljno moćna da utiče na promene u klimi, izazivanju zemljotresa ili promeni raspoloženja ljudi. Nerazumevanje tehnologije i nepoznavanje nauke o klimi dovele su do potpuno pogrešnih tumačenja upotrebe ove tehnologije.

foto: Aleksandar Saviæ, CPN

HAARP emituje jako nisku frekvenciju radijacije te tako ne može uticati na mentalno ili zdravstveno stanje ljudi. Ispitavanja su pokazala da jonosferske oluje prouzrokovane radom Sunca nisu dovoljno jake da utiču na klimu u drugim pojasevima atmosfere, te samim tim ne postoje ni teoretske šanse da HAARP konstrukcija inače nebrojano slabija utiče na promenu lokalnog ili klimatskog pojasa većeg regiona.

Pitajte naučnika o kataklizmičnom uticaju HAARP tehnologije i on će vam se ili smejati ili se naprosto jako iznervirati: „ Verovanje u takve biblijske apokaliptične priče je posledica neznanja“, kaže Umran Inan, profesor elektičnog inženjerstva sa Stenford Univerziteta čija je istraživačka grupa radila na HAARP projektu. Studenti i istraživači na Aljasci ali ni pripadnici vojnih industrija još uvek nemaju te super moći da usmere radio talase na više delove naše atmosfere te kreiraju štit od neprijateljskog satelita ili da prouzrokuju katastrofalne zemljotrese ili poplave a svakako ne da putemHAARP tehnologije upravljaju umovima miliona ljudi.

Klimatski sistem planete Zemlje je mnogo složeniji od onoga što ljudi obično misle a naučnici nastavljaju potragu za skrivenim tajnama načina funkcionisanja istog kako bi lakše mogli da uvere donosioce odluka, kreatore politika i širu javnost o važnosti ovog fenomena za sve ljude i druge brojne oblike života na Zemlji.