Ljudi su bili na mesecu - II deo

7. Zašto nema kratera usled rada raketnog motora mesečevog modula

Ispod desetak centimetara prašine nalazi se veoma čvrst kameni omotač Meseca kroz koji je vrlo teško prodreti da bi se formirao krater. To je uspevalo samo meteoritima koji su velikom brzinom, bez ikakvog usporavanja (na Mesecu ne postoji atmosfera) bombardovali površinu Meseca. To je proces koji traje i sada. Astronauti su imali mnogo problema da prodru kroz kameni omotač Meseca, čak i pomoću posebnih titanijumskih burgija. Tokom spuštanja, usled rada raketnog motora sletajućeg stepena Mesečevog modula oblak prašine je dostizao visinu samog modula. Tako su astronauti „Apola 14”, na primer, sleteli na slepo, jer zbog oblaka prašine nisu mogli da vide tlo. Prašina se onda lagano slegla dole, ali su njena rasutost i ogoljeno tlo ispod modula zabeleženi na snimcima astronauta.

8. Ko je snimio poletanje modula s astronautima sa Meseca

Edvard Findel (Edward Fendell) sedeo je u Hjustonu, u Kontroli leta i upravljao daljinskim komandama kamerom koja je bila montirana na mesečevom džipu. Poletanje uzletnog stepena LM-a snimljeno je samo tokom tri poslednje mesečeve misije „Apolo” kada su astronauti “Apola-15“, „Apola-16“ i „Apola-17“ koristili mesečeve džipove da bi istraživali udaljenije oblasti od LM-a. Pre povratka u kabinu LM-a oni su parkirali mesečev džip na bezbedno rastojanje od LM-a. Na džipu je ostavljena kamera kojom je daljinskim komandama upravljao Findel iz Hjustona.

Za poletanje uzletnog stepan LM-a vezana je još jedna „sumnja“. Gde je usijani mlaz čestica iz raketnog motora? Da li je korišćen veliki kran koji je pomoću sajle podizao gornji stepen, dok je „eksplozija“ lansiranja simulirana pomoću dva mala barutna punjenja postavljena na donjem stepenu? Ovu „teoriju“ smo pronašli u jednom, verovali ili ne, ruskom časopisu („Duel“). Prilikom paljenja motora uzletnog stepena, na snimcima se na trenutak vidi slabašan mlaz usijanih čestica i mnoštvo delova izolacije donjeg stepana koji se koristi kao platforma za lansiranje gornjeg stepena LM-a. Na Mesecu vlada totalni vakuum, tako da tamo jednostavno nema atoma kiseonika koji su u uslovima čak i veoma razređene atmosfere koja vlada u okolini Zemlje, „nosioci“ usijanih čestica sagorelog goriva.   

9. Mesečev džip je toliko veliki da ne može biti
„upakovan“ uz telo LM-a

Kao što smo naveli, mesečev džip (Lunar Rover) je korišćen tokom tri poslednja spuštanja na Mesec. Pomoću njega, astronauti „Apola-15“ i „Apola-16“ prevalili su po 27 kilometara, dok su astronauti poslednje mesečeve misije „Apolo-17“ prokrstarili više od 35 kilometara. Kada se rasklopi, džip je dugačak 3,1 m, širok 2,1 m, a visok 1,1 m. Džip je napravljen od lakih materijala tako da masa samog džipa, verovali ili ne, iznosi svega 211 kg. S astronautima i pratećom opremom ukupna masa „rovera“ je 725 kg. On je tako projektovan da se može sklopiti u vidu velike kutije koja je tokom leta prema Mesecu priljubljena uz bok donjeg stepena LM-a. Četiri točka, dva sedišta i parabolična antena prečnika oko jedan metar sklopljeni su uz telo „rovera“. Posle sletanja na Mesec, astronauti prvo rasklapaju točkove, a onda pomoću sajli spuštaju prvo zadnji, pa prednji deo „rovera“.

10. Zašto nema zvezda na snimcima s Meseca

Ovo pitanje, u stvari treba da glasi: zašto nema zvezda na našem nebu kada je dan, ili zašto nema zvezda na snimcima napravljenim, na primer, sa spejs šatlova tokom njihovog kruženja oko Zemlje iznad njene osvetljene strane? 

Kao što smo naveli, astronauti su uvek boravili na Mesecu tokom njegovog dana, gde Sunce nemilosrdno sija. Kako nema atmosfere, vode i biljnog omotača, stepen ozračenosti i refleksija su veći nego na Zemlji tako da se najveći broj zvezda jednostavno ne vidi. S velikim trudom, astronauti su uspevali tokom svojih šetnji Mesecom da uoče samo najsjajnije zvezde koje su bile jedva vidljive. Na apsolutno crnom nebu Meseca jedino je Zemlja, reflektujući sunčevu svetlost, jasno vidljiva. Čak su i tokom orbitalnih letova kosmonauti i astronauti u prilici da obavljaju zvezdanu orijentaciju kosmičkih brodova samo iznad neosvetljene strane Zemlje, gde se zvezde vide kao na dlanu, jer su na dnevnoj strani samo najsjajnije zvezde vidljive.

Jednostavno, stepen osvetljenosti sa Sunca je toliko veliki da, i sada, kada je tehnologija daleko savršenija od one koja je korišćena za vreme programa „Apolo“, ni najosetljivje kamere i foto-aparati korišćeni na spejs šatlu ili ISS-u nisu u stanju da registruju zvezde na svetloj strani orbite oko Zemlje. Međutim, kada kosmički brod dospe iznad druge strane, one koja je u senci, otvara se „bezdan zvezda pun“, kako je to Ljermontov opisao. Hiljade zvezda se pojavi na nebu, a tamo gde je naša planeta zjapi ogromna crna rupa na kojoj se vide grozdovi svetlosti – gradovi u noći. 

Da, ljudi su bili na Mesecu. Bio je to, dozvolićete, jedan od najvećih uspeha u istoriji civilizacije, uspeh na kom nema apsolutno nikakvih mrlja, uspeh koji je obeležio jednu epohu – epohu čovekovih direktnih istraživanja drugih nebeskih tela.