Dule Nedeljković - Pre Paket aranžmana

Knjiga će izaći paralelno u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Duletova supruga kaže ''to je knjiga koja me je nasmejala i rasplakala, i knjiga koju nipošto ne sme da pročita naša kćerka i njegova majka''.

Beogradska priča zasnovana na istinitim događajima u vezi sa generacijom koja je možda bila najplodnija kada su u pitanju kultura i potkultura glavnog grada. Inače, Dule Glavonja je jedan od prvih beogradskih pankera i jedan od začetnika famoznog Ritma srca od kojeg je kasnije nastala Devedesetdvojka.

Bivši stjuart i radio voditelj, danas se bavi pisanjem i TV produkcijom. Ljudima je najpoznatiji po emisiji Zagrej stolicu koju je pre nekoliko godina vodio na radiju B92 sa Goricom Nešović, ali i po pisanju na VIP blogu B92.

''Ispisan brzom i sigurnom rukom, vispreno, inteligentno i duhovito pre svega, roman “Ponedeljak” Duleta Nedeljkovića literarni je prvenac koji više nego uspešno nastavlja i dopunjuje nezvaničnu i možda nikad zapisanu, ali zato ništa manje uzbudljivu svetsku tradiciju furiozno brzih, hiperdinamičnih rollercoaster romana.''

Vladimir Arsenijević

"Ponedeljak", Duleta Nedeljkovića spada među najluđe, najsmešnije ali i najemotivnije romane koje sam u poslednje vreme pročitala. Kao da je autor doveden na ovaj svet sa specijalnom misijom da nam ispriča ovu bizarnu i divnu priču...''

Biljana Srbljanović

Kako je uopšte došlo do knjige ''Ponedeljak''?
''Ponedeljak'' je nastao od dve knjige. U stvari, sve je to inicirano na blogu B92 gde sam ja jedno vreme pisao kao VIP. Jedna priča je '' Gde ste, pankeri ''. To je po Kojinoj čuvenoj opasci, kojom je stalno nas prozivao, on je kao, ne znam šta, a mi smo pankeri, pa kao, gde ste, pankeri...To je kraj sedamdesetih i početak osamdesetih. A druga knjiga je Ponedeljak, to je priča o četrdesetogodišnjaku koji je ispustio svoj život, i malo se traži, u nekoj je konfuziji, u nekom svom ludilu, i na kraju je pronašao sebe.To sve traje jedan dan, a to je nekad u životu mnogo dugačko, a nekad mnogo kratko. E, sad, kad smo se Vlada Arsenijević ( urednik u VBZ) dogovarali, njemu je palo na pamet da te priče spojimo u jednu knjigu. Uglavnom, sve je to nastalo od bloga. Međutim, Biljana Srbljanović sa kojom sam ja ''vojevao'' na tom blogu- dok je to još imalo nekog smisla- me je u tom nekom periodu pitala da li mi je to knjiga. Ja sam rekao da nije, jer ja ne znam da pišem. Rekla mi je da samo nastavim da pišem, a ona će da udari zareze tamo gde treba... I kad sam ja na kraju to napisao, ona je pročitala, oduševljena, prosledila je Vlajsi. Vlajsa me je zvao, i to je to. To je ozbiljna knjiga o nečijem potpunom lomu, u nečijem životu, u nečijoj glavi, u ovo vreme sadašnje. I govori o tome da svaka izgubljena životna priča ima svoj zarez, i da ne treba definitivno stavljati tačku na svoj život ni u jednom trenutku. Uvek možeš da se izvučeš. To je moja priča. O ljubavima, o ludilu, o drogama i alkoholu, o tučama , svemu... Priča o mojoj generaciji, gde su bili i homoseksualci i narkomani...Ja sam te ljude imao za prijatelje i nikad ih se nisam odrekao, i uspeo sam da budem sa dosta njih do njihovog kraja...Mi smo bili samoubilački nastrojeni, jer niko tada nije znao da nam objasni da je to opasno što se dešava. A to opet ima veze sa onom čuvenom 81' godinom, kad se u gradu pojavila užasno velika količina nečega što je moglo da se šmrče, i što te je dovodilo do jednog stanja da postaneš lični heroj. A to je heroin. Svi su se bili ''isprimali'' na to, tada je napravljen masakr među mojom generacijom... Mi smo jedna desetkovana generacija, kad vidim slike iz moje osnovne i srednje škole, malo nas je živih ostalo. Ta heroinska faza, to je bio najstrašniji momenat u Beogradu. Pametnim ljudima je uvek dosadno,a heroin je droga koja ''radi'' mozak, a uništava telo... ''Ponedeljak'' nije nikakva edukativna knjiga, to je priča o jednom vremenu.

Ti si bio jedan od prvih pankera u gradu?
To je bila neka 78-79' godina, mnogo pre Paket aranžmana. Mi smo počeli da pravimo grupe, bilo nas je sa svih strana grada, iz svih slojeva društva.Nekom je ćale bio mašin-bravar, a nekome general. I tu je dolazilo do susreta drušvenih klasa. Prva ozbiljna pank grupa u Beogradu je bila Urbana gerila. Oni su, na primer, postali poznati jer su prvi gostovali van Beograda. Tu su bili: Vlajsa, Rosa, Pegla i Cane. Posle je tu došao Loka Nešović. Onda, Radost Evrope, Krvna zrnca, Humani genocid... Radost Evrope je bila najveća atrakcija svojevremeno, sviralo se desetak koncerata za redom, iz večeri u veče u Dadovu. To je bila super energija, mi smo bili ozbiljni klinci, svašta smo znali, pratili... Svi smo bili neki anarho-liberali ili komunisti.Imali smo u glavi tu neku levu opciju: tolerancija, jednakost. Znali smo za problem Nato –pakta, i takve stvari...

Cela ta ekipa, svi su danas ''face''?
Pa, jeste, zato što su bili i tada ''face''... Ta ekipa je bila zdrava, mi smo se izvukli iz ''šminkerskih'' šema...Nismo se drogirali, nismo to voleli. Nama je bio pojam da budemo u bendu...Uvek smo prezirali siledžije, imali smo često sukobe sa pitomcima vojnih gimnazija...Svi ostali su bili strejt, a mi smo bili pametni. Mi smo ipak kreirali neku svest, i sve što danas postoji od neke potkulture, nastajalo je tamo u parkiću kod Moskve, u SKC-u...Ti si u jednom trenutku na dva kvadratna metra imao jednog Koju, Milana, jednog Uroša Đurića, Caneta, Srđana Dragojevića, Rosu, Ćirila, Vlajsu... To su sve ljudi koji su se pametno družili, svi su dolazaili sa nekom idejom.

A pankerke?
Nisu za priču (smeh)... Sećam se moje tadašnje drugarice Gage, ona je baš bila prva pankerka,ona je bila iz neke Borče, Ovče, ili tako nešto... Pa, onda neka Jasna, pa Goca... Pankerke se više pominju iz konteksta onog grafita '' Bolje kurac u ruci, nego pička sa Akademije''. A tu su bile i one kreativne ribe sa Dedinja, čuvena Bezideja, sestre Mijatović, Marina Švabić, pa Lola, Grdana...To je već bio gotivniji fazon.

Ti si bio deo Ritma srca, preteče radija B92? Da li ti je žao što nisi ostao na devedesetdvojci?
Pa, ja sam otišao sa B92 kad je u stvari i osnovan, kad je napravljena fuzija sa Indeksom. Ali, vraćao sam se par puta, radio sam sa Lunom Lu noćni program , pa posle sa Goricom jutarnji program i Zagrej stolicu... Ali, meni je najvažniji bio taj Ritam srca, to je bilo jedno fenomenalno vreme, jedna stravična energija preneta sa ulica... I tu je srećom postojao jedan Veran Matić koji je znao da nas usmeri i obuzda. Mi smo živeli jedan čudestan život tada popularnih klinaca. To je bila druga polovina osamdesetih. Nije mi žao što sam tada otišao, jer da sam ja ostao, sve bi na B92 bilo drugačije. A, i verovatno ne bih bio sada lično dobar ni sa kim , kao što se ispostavilo da mnogo njih koji su odlazili kasnije, nemaju nikakav odnos sa sadašnjom ekipom B92. Ne možeš ti da porediš moj karakter sa karakterom jednog Verana ili Čalije. To su ljudi koji imaju svoj put, svoj cilj i jako su strpljivi, za razliku od mene koji ne zna šta će u sledećih 15 minuta da uradi.

Pre par godina, bila je jako popularna emisija Zagrej stolicu koja je išla subotom prepodne? Ti i Gorica Nešović u tandemu.
- Uradili smo Gorica i ja 150 emisija zajedno. To je bilo sjajno zezanje. Mi smo tada uveli tu SMS komunikaciju sa slušaocima. Gorica i ja smo prijatelji i kumovi, to je bilo krajnje familijarno, mi smo preteča rijaliti programa i mi smo prvi posle Haurda Šterna i Džona Pila, koji su u Srbiji radili tako nešto... Najviše smo se smejali kad je gost bio ludi Srđan Miletić, pa onda Tika Stanić koji je neprikosnovena legenda. Najviše me je tada iznenadila Olja Bećković koja je potpuna opozicija sebe na ekranu... I ostali su bili zabavni, na primer, Velja Pavlović. Pa, Biljana i Alisa su nam jednom bile zajedno pred Novu godinu... Kad su nam bile Cece iz Peščanika, tada sam tek saznao da je Svetlana Lukić bila jedna od boljih rukometašica u tadašnjoj Jugoslaviji.

U jednom periodu svog života radio si kao stjuart.
Radio sam to nekih dvadesetak godina. Kao što danas svi klinci rade po bankama, ceo grad je tada imao letačku dozvolu. To je bilo 88-89 godine. To je bilo ''ludilo'' iskustvo. Prvo smo krenuli iz zezanja, na šest meseci, kao ajmo, dobre su ribe... Onda je krenulo sa DC-10, interkontinentalni saobraćaj. Jedne nedelje u Sidneju, druge nedelje u Los Anđelesu... Pa mi se to osladilo. To je bio posao kakvog sam ga ja stvorio za sebe. Neki ljudi ga rade strejt, neki ga rade ludački. Ja sam ga zloupotrebljavao najstrašnije. Prvo, putujući na kvarno na sva gostovanja Zvezde po Evropi. Da ti ne pričam koliko sam puta ulazio u neke zemlje Šengena bez vize, to je moja lična pobeda nad imperijalistima. Nikad me niko nije provalio. U London sam ulazio bez vize, u Atinu bez vize... Sve na osmeh i ''dobar dan''. Tu je bilo jako lepe koristi, a najmanje materijalne...Ta putovanja ništa ne može da mi nadoknadi. Sada imam status penzionera JAT-a.

Zna se za tebe da si često ranije išao na Zvezdine utakmice. Da li se ''prošabanisala'' ekipa na Severu?
Ne znam, ne znam...Mislim da nije, pošto poznajem obojicu vođa, i Gagu i Šaviju... Mada, klinci su sada luđi.U stvari, i naša generacija je bila luda, ali je imala mnogo manje publiciteta,mnogo manje smo sranja imali van stadiona,demonstracije i te stvari... Klincima se sada pridaje prevelika važnost, i zato se sada oni kurče... Mislim, ima na severu i mnogo finih i normalnih ljudi, ali ima i ''šabana''...Ali, ne možes da shvatiš kakvih je ''džukela'' bilo u moje vreme... Kakvi su po tebi beogradski klinci danas?

Dolaze neke nove generacije, dolaze novi klinci... Jeste, mnogo je ljudi došlo sa svojim lošim navikama, ali ipak, mislim da postoje klinci koji će da dignu ovaj grad. Ne možeš da kažes da je Beograd šabanski grad kad vidiš 15 hiljada ljudi na Leni Kravicu, i ne zna se ko je lepši od koga. Ili sad na Beer festu, na Partibrejkersima... Ja sam bio frapiran lepotom publike! Nema više brkatih rokera iz Inđije, nego su fina, čista deca koja vole tu muziku. Tako, da nemam ja problem sa tim...I ja sam bio džiber, nismo ,bre, mi bili zlatni... Ovi su bar pametni, pa se ne ''gudraju'' kao moja generacija. Jeste, imaju ovi danas jednu dozu agresije, ali to je zato što ne mogu da kanališu očaj... Ali, imaš i veliki broj klinaca koji su totalno ok.

Bio si popularan na VIP blogu B92. Zašto si ga napustio?
Ja gotivim Internet , i meni je ta vrsta komunikacije strašno draga. Nesto sto su bile nekad kafane, sad je Internet. A VIP blog... Sve je krenulo kao zezanje. Posle je bilo je nekih problema polu-lične prirode.Bilo je u jednom momentu dosta napada i na mene, i na Biljanu Srbljanović, dosta vređanja...Došlo je do zle krvi, i sve je bilo preterano, i mi smo (Biljana, Kusovac i ja ) rešili smo da se sklonimo. Došlo je do toga da se tri najčitanija blogera povuku. Na kraju su sankcionisani ljudi koji nisu trebali, a ostali su tamo neki ljudi koji su potpuno nebitni.

Kakvi su ti dalji planovi?
Pišem još jednu knjigu, to je jedno moje putešestvije po Africi. I nadam se da ću da nastavim da se bavim TV produkcijom čime se trenutno bavim. I da me niko ne dira, da me niko ne cima, da me niko ništa ne pita... Da ne misle da sam mnogo pametan, i da me puste da živim svoj pitomi život sa svojom ženom i svojim detetom.

Šta čitaš?
Čitam Den Simonsa. Čitao sam skoro ''Kvaku 22'', pa ''Devojka s pomorandžom''...''Komo'' od Srđana Valjarevića, koji me je baš prijatno iznenadio, potpuno genijalna knjiga. I sad ću da pročitam Goričinu i Jeličinu knjigu koju objavljuju za Samizdat B92.