Stvar intelektualnog prestiža

Za početak, kako si došao na B92?
-Moj prvi susret sa radijom B92 je bio vezan za vreme kada sam bio pasionirani konzument. Oduvek sam voleo rok muziku i prosto mi je bilo neverovatno da stanica na kojoj ide muzika najbliža mom ličnom ukusu, istovremeno bude i stanica gde sam mogao da čujem najkvalitetnije informacije. Takođe, tu sam mogao da čujem aktere nekih javnih događaja koji ni na jednom drugom mediju nisu bili tada zastupljeni. Apsolutno nikog nisam poznavao ko ima bilo kakve veze sa devedesetdvojkom, do trenutka kada sam čuo reklamu za radio voditelja koja je glasila: „Budite ponos svog komšiluka, radite na radiju B92!“ To je bila '94. godina, bila je audicija, ja se prijavim, bude primljeno posle tri kruga nas 5. Danas smo iz tog kruga i dalje tu Zorana Minčić i ja. Raditi na B92 tada nije bio nikakav materijalni izazov, to je bila stvar intelektualnog prestiža.

Šta si sve radio tih prvih godina?
-Ja sam radio kao voditelj muzičkih emisija i raznih dnevnih programa. U to vreme muzika je bila veoma bitna stavka. Najviše sam sarađivao sa ljudima koji su legende i doajeni radija B92, pre svega tu mislim na Miška Bilbiju i Gordana Paunovića. To su ljudi koji su najviše uticali na formiranje mog muzičkog ukusa i oni su bili moji autoriteti. Uvek sam rado voleo da slušam šta oni imaju da kažu i šta oni vole da puste na radiju.

Šta si ti voleo da puštaš?
-Tada je u modi bio taj neki spoj tradicije panka i te neke žestine koja je došla iz hard roka, koja je bila spojena u ''grandžu''. Meni se taj neki milje sviđao, ali sam voleo i druge stvari kao novi američki rok s kraja osamdesetih i iz ranih devedesetih... Na primer, Husker Du, Dinosaur Jr, Buthole Surferse... Pa, onda iz Engleske - Tinderstics, Billy Bragg... Zatim, Nick Cave... To je nešto što su Gordan i Miško puštali i što se meni jako sviđalo.

Vremenom preko interneta ulaziš u informativu ...
-U vreme protesta 1996. godine radio B92 je pionirski pristupio internetu kao potpuno novom mediju. Mi smo tada startovali internet servis na engleskom jeziku. Ja sam bio u osnivačkom timu i mi smo svakodnevno pakovali vesti na engleskom jeziku. Tada smo prvi put bili linkovani na preko hiljadu raznih sajtova u svetu... Tako sam ja ušao u informativu i svakodnevno sam to radio. Kasnije je došlo do višestrukog zabranjivanja B92, a ja sam se u fazi radija B292, kada smo bili u ''Beograđanki'', sve vreme bavio administrativnim poslom i bio sam jedan od asistenata glavnog urednika Verana Matića. Radio sam razne stvari vezane za komunikaciju... U tom periodu sam samo jednom nedeljno, preciznije nedeljom uveče, počasno ''gostovao'' na radiju u muzičkom bloku kao voditelj...

Posle 5. oktobra dolazi televizija; ti si jedan od prvih voditelja Vesti na TV B92...
-2001. godine tadašnja prva urednica televizije Bojana Lekić je želela da se ja uključim u celu priču. Međutim, ona je vrlo brzo posle otišla i novi urednik TV B92 Saša Timofejev pozvao je mene i još nekoliko ljudi da se direktno bavimo vestima, odnosno da budemo prezenteri. To su bili Jelena Kosanić, Živana Šaponja, Zoran Mamula i ja.

Od koga si učio posao prezentera ...
-Ni od koga. Ja sam samo radio kako sam mislio da treba, gledajući prvenstveno neke druge ljude sa stranih televizija i koristeći neku svoju opuštenost koju sam pre toga razvijao na radiju.

Voditelji TV B92 su poznati po specifičnoj mimici dok vode Vesti. Određenim izrazima lica daje se neverbalno lični komentar na određenu informaciju ili se informacija na taj način naglašava. Ti na primer, između ostalog, podižeš obrvu dok čitaš neke vesti...
-Pa, ne znam, ja sam to radio od prvog dana, od kako vodim Vesti. E, sad, ako to trenutno rade mnogi... (smeh). Mislim da je to u nekim trenucima malo prenaglašeno, a to čovek kada posle gleda, tek shvati... Ali, s druge strane, ljudima nije dovoljna samo agencijska vest. Ljudima treba neka vrsta prezentiranja. Međutim, postoji vrlo jasna granica između prezentiranja i glumljenja informacije. Jednostavno, ne treba prelaziti tu granicu. To je stvar lične procene, ličnog stila, a možda i ukusa.

Svi mogu da vide onu slušalicu koja ti stoji s desne strane, pored uveta. Čemu služi ta slušalica, kakve ti tu informacije stižu u toku vođenja Vesti?
-Ta slušalica služi za komunikaciju sa režijom. Pošto su vesti tehnički relativno složen posao, bitna je kordinacija više ljudi. Ljudi koji puštaju snimke, ljudi koji dižu i spuštaju mikrofone, koji puštaju špice, izbacuju reklame, zaustavljaju... Pa, do ljudi koji mere vreme trajanja vesti i do samog izvršnog urednika koji na licu mesta vidi da li nešto treba da izbaci... Preko slušalice stignu i neke ''apdejtovane'' informacije, da je neko nešto demantovao i slične stvari koje treba da se koriguju...

Pored voditeljskog posla ti se intezivno baviš i prevođenjem. Za tebe kažu da si jedan od najboljih poznavalaca engleskog jezika kod nas.
-Meni laska kada to neko kaže, ali ja mislim da je to pretereno... Ja sam se engleskim jezikom bavio mnogo više sa stanovišta popularne kulture nego sa akademske strane. Zbog rokenrola, knjiga koje sam voleo da čitam, stranih radio stanica koje sam slušao, verovatno je moj upliv u engleski svih ovih godina na znatno dubljem nivou nego kod drugih... Mislim, svi novinari se služe engleskim, ja idem malo više od toga, to je sve.

Šta sve trenutno prevodiš?
-Bavim se prevođenjem stranih produkcija, BBC-a, National Geographic-a... Sada sam ujedno prevodilac, priređivač i narator nekih prirodnjačkih emisija BBC-a: ''Planeta zemlja'' , ''Plava planeta'' itd ... A i u informativnoj redakciji bavim se spoljnom politikom i raznoraznim stvarima koje su zanimljive u svetu, a kojih ima po satelitskim programima. B92 je jako dobar medij za tu vrstu angažmana jer ima i internet i izdavačku kuću, i radio i televiziju... i onda mogu da kombinujem više stvari koje me zanimaju, da sve to radim u istoj firmi. Na primer, za Samizdat B92 sam preveo ''Diplomca''...

Neki ljudi koji rade na B92, ali i mnogi fanovi devedesetdvojke, imaju taj neki snobovski stav, kao, mi smo gradska ekipa, mi smo elita, a svi ostali su seljaci... Šta ti misliš o tome?
-Svaka paušalna ocena je koliko tačna, toliko i pogrešna... To što kažeš jeste tačno, ali verovatno samo za neke ljude na B92. Ja konkretno nikad nisam tako delio ljude. Ali po nekim ukusima, na primer, muzičkim ili filmskim, ja pripadam nekoj manjinskoj grupi, i onda to može da bude nazvano elitizmom... Vrlo su mutne i nejasne granice između elitizma i snobizma, ja sam se uvek trudio da ih ne pređem, uvek sam se trudio da budem što otvoreniji... Ja sam čak kao svoj lični adut doživljavao da se ljudi potpuno iznenade u privatnoj komunikaciji mojom normalnošću. Jer su ljudi očekivali da sam ja, samim tim što sam na B92, u startu nadobudni slon, arogantni lik koji deli lekcije o svemu i svačemu, koji je arbitar svih životnih vrednosti i koji je generalni arbitar šta je kul, a šta nije... Bar u mom slučaju to nije tako.

Šta čitaš trenutno?
-Trenutno čitam ''Sva siročad Bruklina'' Džonatana Letema, u prevodu Ota Oltvanjija. Prvo, jer me zanima knjiga, a drugo zanima me i kako je kolega tehnički odradio posao jer je knjiga jako teška za prevođenje. A trenutno se bavim i intenzivnim čitanjem arhive časopisa ''National Geographic'' sa kojim takođe sarađujem.

Najvažniji filmovi u tvom životu?
-Prvo što mi pada na pamet je Karpenterov ''Napad na policijsku stanicu br.13'' jer sam gledajući taj film kao dete, prvi put shvatio da zlu ne treba razlog da bi postojalo. Onda, volim originalnu ''Planetu majmuna'' sa Čarltonom Hestonom, volim ''Francusku vezu'', prvi ''Die Hard''... Iz novije produkcije sviđaju mi se filmovi koji imaju veze sa strip kulturom, na primer ''American Splender'', koji ima veze sa crtačem Krambom...

Da li si za legalizaciju marihuane?
-Da, jesam. Zato što nisam video i nisam čuo - a mislim da sam jako dobro informisan - da je neko pod uticajem kanabisa počinio krivično delo ili dobio poriv da povredi drugu osobu. A to se, na primer, redovno dešava sa ljudima pod uticajem alkohola.

Ko i šta ti sve nedostaje sa ''stare'' devedesetdvojke?
-Nedostaje mi Fleka i njegov DJ Nindža. To je nešto što je bilo dostojno Njujorka, a mnogi i dan danas to ne kapiraju. Onda, nedostaju neke žene kao što su Hot Beba, Maja Marinković (Vanilice)... Na neki način mi nedostaju one dnevne najdinamičnije i najenergičnije emisije Srđe Anđelića, iz njegove ''najluđe'' faze u pozitivnom smislu. Nedostaju mi, naravno, Miško Bilbija, Tica... Nedostaje mi rani Brakus; i ovo sada što radi je dobro, ali meni nije više toliko zanimljivo... Nedostaje mi ta vrsta protoka ljudi na B92, tu su prolazili najrazličitiji frikovi... Sada su vremena razuđenija, komercijalnija, smirenija i ljudima za neke stvari više nije potreban B92 jer toga sada ima i na drugim mestima. Ali, elementi tog duha su i dalje održani u nekim ljudima i u nekim pristupima programu. Makar to bili samo ostaci nekadašnjeg B92, to je i sada jasna identifikacija za razlikovanje od drugih. Onda, može samo da se zamisli koliko je to bilo različito od drugih medija devedesetih godina...

Kako je živeti u Beogradu 2007. godine?
-Osećam se bolje nego 1997. godine. Ali, žao mi je što nemamo osećaj pripadnosti većem svetu i većoj celini kao što sada imaju jedan građanin Bukurešta ili Sofije. Mi koji živimo u Beogradu za mnoge stvari s pravom mislimo da zaslužujemo bolje. Nije ni približno dobro koliko je moglo da nam bude da neke stvari nisu krenule ružnim tokom. Međutim, volim kada vidim da se na sve strane gradi, volim kada čujem strani jezik na ulicama... Žene u Beogradu su standardno lepe, lepše nego u Sofiji i Bukureštu, i makar zbog toga direktno u EU odmah (smeh)!

Goran Dimitrijević preporučuje za slušanje:

Soulsavers - "It's Not How Far You Fall It's The Way You Land"
The Good The Bad and The Queen – "The Good The Bad and The Queen"
Angus and Julia Stone - "Chocolates and Cigarettes"
Arctic Monkeys - "Favourite Worst Nightmare"
Kings of Leon - "Because of the Times"
Arcade Fire - "Neon Bible"
Low - "Drums and Guns"
National - "Boxer"