Prof. Danica Grujičić: Pametni se povukli, deca odlaze

“Moram da pričam o problemima, jer smatram da ako se o problemima ne priča, onda se neće ni rešavati, a problema ima mnogo. Rešenja ima, potrebno je pozvati pametne ljude, koji su se povukli”, kaže profesorka Danica Grujičić.

Iz ovog stava usledili su i vlogovi profesorke Danice Grujičić, jednog od najvećih stručnjaka u oblasti neurohirurgije u zemlji i regionu, koji se munjevitom brzinom šire društvenim mrežama i izazivaju veliko interesovanje i po nekoliko miliona pregleda.

“Još kao mlada sam govorila sve što mislim i moram priznati da nikada zbog toga nisam imala većih problema, imala sam svoj put, morala sam da znam da na klinici moram da ostajem duže, da radim mnogo bolje, da bih kao žena u neurohirurgiji morala da dođem do svojih ciljeva. Ne mogu da kažem da sam zadovoljna situacijom u zemlji, a strašno boli kada vidim da mladi ljudi odlaze. Ja nemam svoje dece, ali imam bratance, sestričine, decu svojih prijatelja koje sam gledala kako rastu i strašno je doći do saznanja da moja generacija ništa nije učinila oko toga da se ta deca ovde zaustave, da ostanu ovde da grade svoju zemlju, da mogu da žive od svoga rada, a ne od partijske pripadnosti, da ne moraju nikome da se šlihtaju ako znaju svoj posao, da mogu da budu dostojanstveni da ih svako poštuje. I poražavajuće je doći u ove godine, ja imam još nekoliko godina do penzije, i shvatiti da moja generacija nije ništa uspela da uradi. Zato sam se odlučila da o problemima koji me bole jednostavno izađem u javnost i počnem da pričam pa ko hoće da čuje čuće, a ko ne želi ne mora da sluša, a ono što me je zaista obradovalo je ogroman odziv mladih kojima su zapravo moji vlogovi najviše i upućeni.”

Možda jedan od najvećih problema u oblasti zdravstva skoro dve decenije je odlazak mladih lekara u inostranstvo.

“Činjenica je jedno, što smo konstatovali i moje kolege i ja, da ljudi uglavnom plaćaju svoje lečenje i da se uglavnom ide na privatnu praksu. Ja jesam za to da privatna medicina uđe u sistem i da čovek sam odlučuje gde će se lečiti i kako će se lečiti, međutim, način na koji smo mi u državnoj službi, radeći vrhunsku medicinu, poniženi sa platama i slično, mislim da dok se ne nađe način da se ljudi adekvatno nagrade, pogotovo oni ljudi koji rade, mislim da tu dugo vremena neće biti pravog rešenja. Mladi odlaze ne samo zbog novca nego i zbog toga što su svedoci da se u nastavu biraju miljenici pojedinih profesora, da se akademska vrata zatvaraju za ljude koji su vrlo kvalitetni i naravno zbog revolta, a i zbog malih plata i želje da svojoj deci pruže što bolje obrazovanje sutra i da im pruže mogućnost izbora, mislim da zato odlaze.”

Sa druge strane u odnosu na deset godina unazad, tokom 2015. i 2016.došlo je do većih pomaka u zdravstvenom sistemu.

“Ako gledam neurohirurgiju, na čelu sa gama nožem, ogroman je pomak veliki broj pacijenata koji nije imao šansu da ode na tako sofisticiranu mašinu je lečen. Ove godine samo oko 400 je bilo sa metastazama, a polovina njih sa višestrukim metastazama. Nama kao neurohirurzima je lakše kada dođemo u završnu fazu nekog benignog tumora, koji je ogroman, veliki, koji je obrastao krvne sudove i nervne strukture, mi više ne moramo da se trudimo da te nervne strukture oslobađamo od tumora ako ostane 1-2 cm, sad znamo da imamo moćno oružje kojim taj ostatak tumora, koji generalno pacijentu ne smeta, možemo da držimo pod kontrolom i da jednog dana, za jedno 7-8 godina vidimo da tog tumora više nema.”

Ipak, zabrinjavajući podatak je da je sve više malignih oboljenja i tabu tema za mnoge stručnjake. To je posledica velike količine osiromašenog uranijuma bačenog na Srbiju tokom Nato bombardovanja.

“Ne samo osiromašeni uranijum, za kog profesor Čikarić i cela grupa lekara, fizičara i hemičara tvrdi da je imao uticaj na porast malignih bolesti u Srbiji, nego i hemijske materije koje su otišle u vazduh u vodu u zemlju i ušle u lanac ishrane. Naravno da ja ne tvrdim da je čitava Srbija zagađena, ali me jako nervira kao građanina da nijedna vlast do sada nije formirala komisiju sa adekvatnom laboratorijom koja je u stanju da identifikuje sve te supstance od kojih su neke kancerogene, neke otrovne. Ja ću vam navesti samo par primera. Tri tone žive je otišlo u Dunav, 165 tona fluorovodonične kiseline iz Bariča, potrošili su nam svojim letom kiseonika koliko čitav svet u Srbiji potroši za 50 godina i to je moralo da ostavi efekta”, priča profesorka Grujičić.

Na ličnom planu, profesorka Danica Grujičić ponosna je na svoju dugogodišnju uspešnu karijeru žene neurohirurga.

“Ako hoćete da dokažete da žena može da bude u vrhu, onda i vi morate da budete u vrhu, a moje mlade koleginice na neurohirugiji to zaista i jesu.”