Porođaj

Ti si super prosla! Ja sam imala visoko rizicnu trudnocu, na srecu uspela sam da se porodim u 41 nedelji i prenela bebu 5 dana. Nazalost, visoko rizicna trudnoca je imala i slag na torti. Kao da to nije bilo dovoljno 3 septembra su mi probusili vodenjaku 9h i prikopcali na indukciju. Moja babica je bila 2 godine starija od mene i bolelo je uvo dal se poradas ili ne. Glasa nisam ispustila, ali sam padala u nesvest par puta, grizla svoju ruku, cupala kosu od bolova. Kada sam uspela posle tri sata da je dozovem i rekla joj da mi je beba krenula, rekla mi je da umisljam! na moju srecu naisao je doktor i ona se brze bolje rastrcala po sali. Nisam mogla da izguram bebu pa mi je doktor maltene seo na stomak. Osim sto sam secena. iscepala sam se, unakazili su me za ceo zivot. Usivali su me 40 min. Da stvar bude jos gora mom sinu je babica polomila kljucnu kost kako ga je vukla, jer je bio krupna beba 4035g. Ali tu nije kraj, za 3 sata koliko sam ostavljena da lezim na stolu stomak je poceo da mi se nadima. Zvala sam babicu da vidi da li je to normalno, ali je ona poslala sestru da me umiri. Posle 3 sata su mi stiskali stomk da izade krv jer je ostalo krvi u stomaku. Ni tu nije kraj mojim mukama, po izlasku iz bolnice na redovnom pregledu, doktorka mi je pokidala konce i pod parolom samo od sebe ce to zarasti, otpustila kuci. Jedina lepa stvar je sto sam rodila zdravo dete sina Mihajla, 4035g 52cm dugackog, ali je i ono dete osudeno na vezbe od prvog dana rodenja zbog nepaznje osoblja.
Toliko o Pancevackoj bolnici!

Moja supruga i ja smo postali roditelji pre skoro cetiri meseca. Zivimo u inostranstvu i posle citanja ovog teksta mnogo smo sretni sto se dete rodilo van Srbije. Porodjaj je bio jedan normalan i prirodan dogadjaj kome sam ja prisustvovao (bez kamere i niko nije urlao na mene). Od samog ulaska u bolnicu pa do odlaska kuci posle dva dana nista se nije desilo sto bi mogli da svrstamo u neprijatnost, nelagodu ili frustraciju za pamcenje. Imali smo pomoc u pocetku, bila nam je ovde moja tasta ali evo vec dva meseca zivimo sami sa bebom i uzivamo svaki dan u njoj. Hocu da kazem da mi od svega pravimo dramu i sve komplikujemo a zivot je u sustini lep i treba vec jednom i kod nas da se promene glupi obicaji tipa zena se sama poradja a muz se napija i ceka da sazna da li je musko ili zensko.
Za dete je manji stres sam porodjaj nego stres koji mu prenosi nervozna i frustrirana majka koja prolazi kroz pakao nasih porodilista bez prave podrske onoga koji bi trebao da svojim prisustvom olaksa i ulepsa najlepsi dozivljaj u zivotu a sto rodjenje deteta definitivno jeste.

Ja sam se porodila cetiri puta - ali na Kipru. Prva dva puta u drzavnoj bolnici (tipa Instituta za majku i dete)a druga dva puta u privatnoj klinici. Prva dva porodjaja su bila normalna i moj muz je bio sve vreme pored mene a druga dva puta je bio u cekaonici jer su me zbog problema sa kicmom porodili Carskim rezom. Prvi porodjaj mi je bio najtezi, ali posto je dosao kao logican zavrsetak jedne vrlo problematicne trudnoce - nije me uplasio. Moje iskustvo sa doktorima i ostalim medicinskim osobljem ne moze biti bolje. Posle porodjaja br.2 doktor mi je cestitao i izljubio govoreci da se i posle 20 godina sluzbe i on ponovo poradja sa svakom majkom i dozivljava istu radost i olaksanje sto je sve dobro proslo. Moja sadasnja doktorka (koja me je porodila poslednja dva puta i koja i sama ima cetvoro dece) je bila besprekorna i pozrtvovana tokom trudnoce i porodjaja, pa je cak i deci donela poklone sa ugraviranim imenima i datumima rodjenja a dosla je i na njihova krstenja! Nemamo vremena da se vidjamo ali je dozivljavam kao clana nase porodice. Ja sada imam 37 godina, najmladje dete ima 13 meseci i ne znam da li cu se usuditi da rodim jos neko ali u isto vreme ne mogu da poverujem da je gotovo i da vise nikada necu osetiti sve redosti trudnoce i radjanja. A to je tek pocetak lepote i novog sveta koji se pred nama otkriva kroz roditeljstvo. Znam da zvicim kao reklama za radjanje, ni ja sama nisam ocekivala da cu imati ovoliko dece i da cu se ovako osecati, ali tako je ispalo. Nekada ih gledam i prebrajam i prosto ne mogu da verujem da su svi moji (posebno sto troje lice na tatu a jedna na moju mamu) a u isto vreme zivim za njih i kroz njih.
Pozdrav svim mamama i bebama!

Niposto se ne slazem da je prisustvo partnera porodjaju suvisno!Tvrdim to iz licnog iskustva.Naime,ako partner pokaze interesovanje{nikako ga ne siliti}dozvolite mu da ucestvuje u porodjaju.Omogucicete mu da i on prisloni svoje dete na grudi odmah po rodjenju.Psiholozi tvrde da je za emocionalni razvitak deteta i te kako bitan taj prvi kontakt bebe sa vasim,i grudima oca.Zasto onemogucavati ocevima da prisustvuju najlepsem cinu-radjanja vaseg zajednickog deteta?A kasnije ce te se pitati zasto otac vise ne ucestvuje u podizanju deteta.Jednostavno, treba mu dozvoliti da od samog pocetka trudnoce bude deo nje,zatim porodjaja i podizanju deteta, jer na taj nacin ce ne samo vas odnos sa njim biti bolji, vec cete na taj nacin stvarati normalnu potporu za odrasrtanje deteta.Pocevsi od dolaska na svet, dete nece biti razdrazljivo, nece plakati bez potrebe, jer ce osecati toplinu doma upotpunjenu vasem odnosu sa partnerom.Govorim sve iz licnog iskustva- upravo mi je u narucju beba od tri meseca, koja mi prica,ljubeci mi rame dok cekamo tatu da se vrati s puta i obaspe nas poljubcima.Koreni nekih stvari su ponekad dosta dalji nego sto smo sami sposobni da uocimo.

Svaki porođaj je drugačiji. To sve zavisi od mnogih faktora. Najbitnije koliko je buduća majka spremna. Ja sam se porodila pre četiri godine i bila sam strašno uplašena. Ali kada je taj trenutak došao, sve sam činila da meni bude lakše i uspelo je. Dan je bio sunčan, pevala sam u kolima da bih se smirila. U bolnici (Narodni front) sam slušala šta mi govore i dala sam sve od sebe da to i uradim. Bilo mi je bitno da bebi bude ok i da se što pre sve to završi. U jednom trenutku sam mrzela ceo svet, ali kada je Ana došla na ovaj svet sve sam zaboravila. Nema ničeg lepšeg nego kada vam bebu odmah,nakon porođaja dok je još vezana pupčanom vrpcom stave na stomak. Taj pogled neću nikada zaboraviti. To je ono što porođaj čini najlepšim trenutkom u vašem životu. Bol, strah sve nestane u sekundi. Verujte mi. Inače ja sam bila skroz zadovoljna i lekarima i babicama u bolnici. Pozdrav svim budućim majkama. Samo napred.

moj komentar bio bi sledeci:

Zivim u Nemackoj i konkrektno ovde uloga oca je vrlo vazna od samog pocetka trudnoce pa do porodjaja i dalje...Dakle sami doktori insistiraju na prisustvo oca sto na redovnim kontrolama , sto i na samom cinu porodjaja.
Otac nije tu da bio se pohvalio drustvu i familiji na rodjenju (i uspesnom prevljenju deteta)vec ucestvuje aktivno u svemu.
Pre svega to bi trebalo u nasem drustvu iz korena promeniti.
Smatram da prica ove porodilje nije bez osnova. Naime, dva puta sam se poradjala uz pomoc epiduralne i ono sto nije receno u vezi s tom injekcijom je:
da se daje iskljucivo na licnu odgovornost, odnosno pred pocetak porodjaja doktor je preporuci i predlozi kao efikasno sredstvo protiv zaista nepotrebnog trpljenja bola. Ali porodilja ili njen muz moraju da procitaju i podpisu jedan papir, na kojem stoji da u slucaju ostecenja nerava porodilja moze ostati hendikepirana (paraliza i slicno) i da se automatski ponistava odgovornost lekara anasteziologa.
jednostavno receno ako nekom zadrhti ruka - sam si kriv.
Na srecu ja sam dobro prosla kao i moja deca.
Moj muz je oba puta bio pored mene , i njegov mirni i odlucni ton bodrenja znacio mi je iznad svega.
Dakle ON mora u ovom slucaju biti oslonac zeni koja trpi bol zarad NJIHOVOG buduceg zivota. Njihovog deteta.
U slucaju da je muz jak samo na recima i to kad nema razloga za strah (hvalisavac i slabic) bolje bi bilo ostaviti ga kod kuce.
Puno pozdrava od mene

Bilo bi mozda neumesno porediti tretman u srpskim bolnicama sa tretmanom u zapadnjackim. Jedno je sigurno - razlika je ogromna, kako zbog ekonomske rezvijenosti zapada, a tako i zbog kulture. Kako ekonomsku razliku necemo moci jos dugo da promenimo, ja bih predlozio bar promenu u pristupu rodjenju deteta.

Kako nemam ni najmanjeg razloga da se dokazujem kao muskarcina, proveo sam svo vreme sa svojom suprugom. Ne samo da sam bio sa njom na svakoj kontroli, i ne samo da sam pomagao pri oba porodjaja, vec sam i presekao pupcanu vrpcu obema bebama. Iako smatram sebe covekom ogromnog zivotnog iskustva, nista se ne moze porediti sa bujicom osecaja koja je nadosla kada su se bebe rodile i ja im pomogao u tome. To je ucinilo moj zivot mnogostruko vrednijim, korisnijim i ispunjenijim. Meni je tesko to opisati, ali bih najsrdacnije preporucio svakom buducem tati. A mamama: vasa velikodostojnost, covekoljublje i pozrtvovanje su neprikosnovene! Hvala vam!

Mislim da je neprijatno ophođenje jednostavno nešto što se sreće svuda, a ne samo u porodilištu. Tamo nas naravno najviše pogađa jer smo tada najranjivije. Nije meni smetalo što su bili neprijatni, nisam obraćala pažnju na nevaspitane žene, već mi je smetalo što su na svakom koraku u toku trudnoće pokušavali da mi uzmu pare tako što su unosili strah u mene. Dragi dr,mr,prim akušer koji je toliko nahvaljen od strane vaše prijateljice vam kaže da možda nešto nije u redu sa bebom i da vi onda treba da obavite silne , potencijalno opasne, testove baš u laboratoriji njegovog prijatelja i pri tom platite 3 puta skuplje nego kod svih ostalih. A posle par meseci rodim zdravo i pravo dete. I zašto sam se ja nervirala i razmišljala da li mi je sve u redu sa detetom? Da bi on zaradio proviziju. I to je doktor koji radi u KBC-u, a ne neki privatnik. Šta onda uraditi sa takvim ljudima?

Kod porodjaja presudnu ulogu igra priroda. Nijedna veza, nacelnik klinike ili glavna babica ne mogu puno pomoci ako stvari same od sebe podju naopako. Ja sam, na primer, imala ludu srecu da mi oba porodjaja proteknu u najboljem mogucem redu, kako se samo pozeleti moze. Pri tom, nisam imala ama bas nikakvu vezu, bebe su mi bile krupne (4 kg), a drugi porodjaj se odigrao tokom bombardovanja 1999. za vreme vazdusne opasnosti. Jos da dodam da mi je prvi porodjaj trajao svega 20 minuta, a drugi pola sata. Znaci, sve je pitanje prirode, genetike i srecnih okolnosti. Od velike pomoci su mi bile vezbe za trudnice na kojima sam bila redovna u mom Domu zdravlja. Moj najdobronamerniji savet buducim mamama je sledeci: Ma koliko porodjajni bol bio jak, ne vicite, ne placite jer tako trosite i snagu i kiseonik i samo produzavate tok porodjaja i intenzitet bola. Mislite na to da se tim kontrakcijama zapravo siri porodjajni kanal i da vas samo minuti dele od trenutka kada cete ugledati svoje detence. A tada se, naravno, sve zaboravi...Srecno, i zelim svim buducim mamicama da imaju porodjaj poput mog.

Моја супруга и ја постали смо родитељи пре нешто више од 8 месеци. Имали смо ангажованог доктора у Народном фронту и порођајни апартман. Супруга је од почетка инсистирала да присуствујем порођају и сада нам је обома веома драго да је то тако било. Нити сам ја сметао, напротив, уз докторова упутства сам и помагао (код шетања, придржавања ногу, бодрења), нико није хистерисао и све је протекло у најбољем реду. Кад сада погледам уназад, драго ми је да сам присуствовао порођају и ни за шта на свету не бих пропустио тај догађај, а са тиме се слаже и моја супруга, која је од почетка тврдила да јој много значи да будем присутан. А и корисно је, да и ми мало видимо како све то изгледа и кроз шта жене пролазе. Дакле, препорука свим мужевима је да ни за шта на свету не пропусте догађај доласка на свет свог детета, што је, како видим из осталих постова на сличну тему, нешто најнормалније свуда у свету.

Mislim da se moja supruga ne bi slozila sa konstatacijom da su muzevi višak u porodjajnoj sali. Bili smo skupa. Ovdje u Švajcarskoj je to uobičajena praksa, naročito u 'baby friendly' bolnicama. Naravno, prije toga smo prošli kroz dobru obuku, pročitali poneku knjigu, pa u sali nije bilo iznenadjenja. Poslije porodjaja su nas ostavili sa malenom na miru u sali. Miris tek rodjene bebe je blagostanje poslije drugog stanja.

Jasmina, podsjetili ste me na moje iskustvo. Svi mi na kraju kazemo: "Hvala Bogu, dijete je zivo i zdravo, sve ostalo je manje bitno!" Ali je i dalje strasno da u trenucima kada treba da se osjecate kao kraljica jer ste donijeli na svijet jedan novi zivot, vi se osjecate toliko bespomocno i ocajno, da vas samo to dijete odrzava u pameti. Ne kazem da je to sa svima slucaj, ali ja nosim traume iz porodilista i sigurna sam da nisam jedina. Porodila sam se brzo, bez vecih komplikacija. Dobro je. Ako zanemarimo da sam prvo dugo cekala u hodniku da me neko uopste primi. Na kraju sam sama usla na porodiliste, a tu me docekala nervozna babica, vicuci na mene zasto sam usla obucena. Kazem: "Ja bih, ako mogu, da se porodim!" Na stolu su me ostavili samu u ogromnoj sali. Kad je beba krenula da izlazi, dozivala sam doktore i sestre da mi konacno pridju. Pri tom me babica izgrdila sto mi je ispala igla od indukcije, jer da je prije vidjela, morala bi da duzi novu. Ovako prodjoh i porodjaj i sivenje bez icega. A tek tretman sestara koje na glas govore koliko im se smucilo da gledaju gole zene! Babice i doktorke za bebe - svaka cast! Ali sestre koje treba da se brinu o zenama, tragedija! Znam da je to njima i ljekarima rutina, ali za prvorotku je zaista nesto posebno, mjesavina neceg velicanstvenog i zastrasujuceg, a bogami i bolnog. Ma dzaba vam da ste doktor nauka! Kad dodjete u njihove ruke (cast izuzecima), morate da budete manji od makovog zrna. Ne smijete nista da trazite. Ako govorite ijekavicu, pred pojedinim sestrama, narocito izbjegavajte ikakve zahtjeve. Naravno, sve je ovo samo moje iskustvo i veliko razocarenje jer vjerujem samo u podjelu na dobre i lose ljude, druge mi granice nikad nisu bile bitne. Neka su nam djeca ziva i zdrava, valjda je najteze prvi put. Za drugi put, ako se na njega odlucimo, cemo valjda bolje znati sto cemo i kako cemo. Samo, i dalje ne mogu da razumijem kako porodilje ne mogu da imaju malo bolji tretman. Da li treba one da razmisljaju da li su babice i sestre dobile platu na vrijeme i zbog cega su nervozne?! Valjda nase porodilje ne zasluzuju manje paznje od porodilja u drugim uredjenijim zemljama, ako bar nemamo dovoljno tehnickih uslova za adekvatan tretman?! Valjda ljudi jos imamo!?

Porodila sam se 2001. u bolnici Narodni front, i kada citam vase komentare, pitam se kako to da zakup apartmana menja osnovna bolnicka pravila:
- zabrana koriscenja mobilnih telefona (da ne bi uticali na rad med. aparata)
- unos hrane i tecnosti (zasto smo klistirane)
- setanje (to je zabranjeno da ne bi doslo do pada porodilje, nesvestica itd.)
- posete rodbine u sobi (higijenski razlozi, da se ne bi zarazila beba a i porodilja). Zaboravlja se da ljudi ulaze u kaputima, iz javnog prevoza, itd.
Dakle, moje iskustvo je potpuno drugacije. Bila sam starija prvorotka (35 god.) i uopste nisam imala poseban tretman (nisu hteli ni amniocentezu da mi urade, jer u 5. mesecu trudnoce sam imala 34 god. Uputili su me na privatnog lekara: DR Sretenovic je u to vreme mislim jedini u Beogradu imao supstrat za rast celija i kod njega je ova intervencija kostala meni neverovatnih 500 DEM). Vodenjak mi je pukao i plodova voda gotovo istekla pre dolaska u bolnicu. Sam prijem je bio sasvim prijatan (izuzetno ljubazne sestre i umoran i ne mnogo ljubazan doktor, ipak je to bilo 5 ujutro). Posle toga pocinje jedna vrsta pakla. Presvlacenje (nosite svoju spavacicu, to nisam znala pa sam ponela dve dugacke, koje sam stalno morala da podizem do grla) i "trijaza", koju sam cekala sat i po. Bila je predaja smene pretostavljam. Tek na ostru kritiku dezurnog ginekologa ("Da li ste normalne, zena ceka vise od sat vremena od pregleda ultrazvukom). Tada sam shvatila da ulaskom u porodjajnu salu prestajete da budete ljudsko bice i krece tretman slican koji imaju krave u PKB-u od strane veterinara. Klistir i depilacija, to ni u boljim uslovima nije prijatno, kao i provera koliko ste otvoreni pod kontrakcijom. Posle toga su me uvelu boks (7 i 30), gde je lezala porodilja koja nosi blizance; prva beba je izasla sama, dotrcali su tek za drugu bebu, koja je isla karlicno. Mene su stavili na sto, rekli da legnem na levi bok i da mi ne padne na pamet da se setam da im ne padnem u nesvest i da duvam kao gusan (to je valjda obuka iz tehnike disanja pri porodjaju). Dali su mi indukciju. Moje stvari (ukljucujuci i limun i secer, mobilni telefon) uzeli su i stavili u ormaric, da ih ne bi optuzivala da su nesto ukrale!? Babica je izasla i vise je nisam videla. Doveo je tek lekar za epiziotomiju. Na svaka dva sata dolazio je stazista, proveravao koliko sam otvorena, ostalo vreme sam bila sama u boksu. Mogu vam reci da u tim trenucima prija da neko bude uz vas, prica vam olaksava bolove i "skracuje vreme". U drugim boksovima, "placeni" lekari su davali satima psiho-fizicku podrsku porodiljama koje su se drale ko lude (i trosile bez veze snagu, to je potpuno tacno za dranje. Cuvajte snagu i ne vicite, mnogo). One su i telefonirale mobilnim (njihovi mobilni kao ni lekarski i babica ne smetaju, samo obicnih pacijenata smetaju), donosena im je voda, setane su po boksu itd. Ja sam dobila indukciju i ako sam imala normalne kontrakcije da bi ubrzali porodjaj jer je beba bila mala (to su mi rekli tek na porodjaju, i ako sam redovno isla na kontrole u Domu zdravlja). Kao rezultat imala sam jednu neprekidnu kontrakciju. To je trajalo nekih 7 sati, dok se nije pojavio stariji doktor (dr. Pavlovic), pregledao me i rekao da cu se poroditi za dva sata. Tada je i doneo CTG da proveri stanje bebe, ostalima nije to ni palo na pamet, i ako porodjajna sala raspolaze ovim uredjajem. Dakle, nije sve u nemastini. Bio je iznenadjen sto mi nisu dali nesto protiv bolova, zbog jacina kontrakcija. Takodje je bio iznenadjen sto sam dehidrirala, pa je doneo gazu natopljenu vodom (znaci nema sokica na cevcicu). Doneo je ampulu anestetika iz svojih zaliha i posle toga mi je bilo malo bolje (mada je i dalje bolelo). Kada sam dobila napone i beba pocela da izlazi i on se pojavio (iskustvo je cudo), uradjena mi je epiziotomija (taj deo devojke uopste ne boli, ne verujte filmovima, sam cin radjanja je pesma u odnosu na sate i sate kontrakcija). Sve je islo kako treba (slazem se da se priroda sama postara, to sto ste unapred castili lekara i babicu da prisustvuju porodjaju nece spreciti da nesto krene po zlu). Pupak je podvezala babica sa dugackim noktima, ali smo infekciju oka i pupka sanirali kod kuce (nije dobijena kroz porodjajni kanal, sam pedijatar u bolnici je priznala da je to od ruku babica). Nisu morali da rade abraziju materice, lepo sam usivena (konac sam morala da donesem u bolnicu, ovo je i lekara iznenadilo, jer su imali dovoljno u zalihama) i danas nemam ni oziljak, mada sam misljenja da nije ni trebala, jer je beba bila mala (2.500 gr). Posle odredjenog vremena nadzora, iz boksa vas kolicima sestra odvozi u sobu. Ta voznja je licila na crtani film, udarala je u svaki cosak pa sam u jednom trenutku sela i rekla da cu dalje peske. To ju je trgnulo, pa je ostatak puta bila pazljivija. Istovarili su me u krevet u zajednickoj sobi sa 10 porodilja i to je kraj. Ja sam odmah ustala i otisla da se umijem, presvucem i telefoniram. Uz put sam izvadila sama iglu za indukciju, jer babice to ne rade, vec odeljenske sestre, koju bih morala da cekam do 9 sati sledeceg dana. To je uspanicilo sestru koja se pojavila tek kada sam se vratila u sobu. Rekla je da nisam normalna, trebala je ona da me odvede (za jedno dva sata kada popije kafu) do kupatila, jer sam mogla da padnem u nesvest. Primetila sam da se sestre toga najvise plase-padanja u nesvest. Bebu sam dobila tek ujutru, na podoj, jer je zbog male kilaze zadrzana na posmatranju (i ako je bila vitalna i nije isla u inkubator, sto me je uspanicilo). To i nije tako lose, mozete da se odmorite (uz plac ostalih beba u sobi i hrkanje njihovih majki). Interesantno je i to da se drugorotke uopsete ne bude na plac beba. Taj osecaj da uzmete svoje dete u narucje i vidite mu u okicama vec tada da vam se raduje i da mu prija vasa blizina, znam da cu zvucati pateticno, ali ne moze se nicim opisati. Onda sledi vizita: a to znaci otkrij se, podigni spavacicu i zajedno sa jos deset zena rasiri noge. Vizita od 5-6 lekara ulazi u sobu i pogleda nas onako sa vrata u kakvom smo stanju. To mi je bio najgori trenutak, imam utisak da sada mogu i na sred ulice da se skinem a da se ne postidim. Lekar koji me je porodio dosao je posle vizite da nas obidje i vidi kako smo beba i ja. On je bio misljenmja da je beba prirodno mala a ne hipotroficna. Za dr. Pavlovica imam samo reci zahvalnosti. Ima tu jos gomila stvari koja mi je smetala (nista vam ne govore tokom porodjaja, niti vas pripremaju za sledeci korak, npr. za epiziotomiju mi nisu nista rekli samo je babica izvukla velike makaze, vakcinacija deteta, uzimanje krvi za hormone i odnosenje deteta na posebne preglede se uvek desavala kada odem do kupatila, kao da su cekali da izadjem. Naravno, vrate dete sa pregleda bez ikakvog komentara a pedijatar nema nalaze ultrazvuka, u otpusnoj listi o tome nista ne pise, pa sam po izlasku iz bolnice odvela dete na jos jedan ultrazvuk glave kod privatnog lekara, jer mi je to bilo mnogo lakse od neizvesnosti koju su mi usadili u bolnici). Moj sin je sada deckonja od 5 god. zdrav i prav, uprkos pedijatru koji mu je na porodjaju dao Apgar 10/9 a posle je u sobi tvrdila da ce imati posledice jer je hipotrofikus (male tezine) i koja mi je ostavila telefon, pa sam isla kod nje na privatni pregled od tadasnjih 50 DEM! Grube pelene koje oderu kozu detetu, a nisu dozvoljavali (isto iz higijenskih razloga) da donesete svoje, nisu imali kreme, pa smo se posle kod kuce mackali da bi postali ruzicasta beba sa fotografija i sl. Tako drage moje, ja nisam razmisljala o apartmanima (sa tadasnjim platama ja to sebi nisam mogla ni da priustim kao ni epiziotomiju, koja je 2001. god. bila porilicno skupa, a o placanju lekara za tu akciju nism mogla ni da razmisljam), ni o prisustvu supruga. Razmisljala sam da prezivim sama porodjaj, da postporodjaj prodje sa sto manje ljudskog ponizenja i da ne zakacimo neku ozbljniju infekciju. A, da na otpustu, lekar je bio sokiran sto nisam dobila antibiotik, jer sam tokom 12 sati porodjaja bila bez plodove vode, sto pak moze dovesti do ozbiljnih infekcija. Posle sam antibiotike uzimala kod kuce. A tek prvi pregledi bebe kod potpuno nezainteresovanih lekarki u Domu zdravlja, koje nece da vam daju nikakav savet, to je tema za sledeci clanak ("Svasta, gleda samo u jednu stranu, vi nemate pametnija posla nego da gledate sta fali detetu"-zavrsili smo u Sokobanjskoj: tortikolis, slabija leva strana i deformitet peta, ali tek posle jos jedne posete privatnom lekaru). Vezbali smo i sada je sve u redu. Dakle, iznajmite apartman, platite lekara i babicu (naravno, ne u njegovoj privatnoj ordinaciji, najisplativije za njega je da sve preglede obavite na drzavnim klinikama, a oni inkasiraju novac bez ulaganja). To vam ne garantuje tok porodjaja, ali cuva ljudsko dostojanstvo, mnogo je udobnije a i sama podrska psihicki mnogo znaci prvorotkama.

Neverovatno! Pa, ko bi sve to citao. Imam troje dece. Sve je iz glave.Samo nemojte da razmisljate mnogo. I ponesite koji joint u bolnicu! Marihuana pomaze da se brze i lakse zaboravi sve sto treba da se zaboravi.

Zivim u malom gradu sa jednim porodilistem, tako da se ovde zene poradjaju onako kako moraju: uglavnom "prirodnim" putem, retko uz epiduralnu, jer samo jedan lekar ume da je primeni.
Zene obavezno tokom trudnoce posecuju i privatne ordinacije, i tako dogovore sa lekarom da odu da se porode dok je on u smeni (uz indukciju, ako ima uslova).
Moje posete privatnom lekaru nisu bile narocio uspesne, jer je olako shvatio moj visoki pritisak, pa mi se u 36. nedelji, pola sata posle pregleda na kom je konstatovano da je sve OK, odrubila posteljica i pocelo obilno krvarenje. Otisla sam do kuce, okupala se, uradila sve neophoden higijenske pripreme da me ne bi klali u bolnici (godinu pre toga sam imala operaciju slepog creva i sestra mi je obrijala stomak brijacem koji je izvadila iz SVOJE tasne iako su meni u medjuvremenu roditelji doneli nov)spakovala stvari i otisla. Moram priznati da me je bilo strah, ali i da sam zelela da se vec jednom sve to zavrsi jer mi je trudnoca stvarno bila mucna od pocetka. I dok je srce moje bebe besomucno udaralo vise od 190 puta u minuti, lekari su razmisljali sta da rade sa mnom.
Odlucili su se za carski rez nakon 3 sata. Od leka za snizenje krvnog pritiska pocela sam da osecam smetnje u disanju. To sam i rekla dezurnoj doktorki, ali ona je rekla da nije strasno, a meni je bilo sve gore posebno u lezecem polozaju. Odveli su me do sale i tu me ostavili da lezim ispred, u hodniku, dok pripravni dektor ne dodje. Preklinjala sam sestru da mi dopusti da sednem, jer sam mislila da cu se ugusiti, ali mi nije dozvolila. Secam se da sam par puta u sali trzala masku za anesteziju sa lica jer nisam mogla da disem. Sledece cega se kao kroz maglu secam je anesteziolog koji urla na mene da se probudim. Smogla sam snage da mu kazem da ne vice na mene.
Ujutru me je probudila sestra koja me je spremala za vizitu, izvukla mi kateter (jedna od najneprijatnijih stavri vezanih za porodjaj carskim rezom) uz vrlo vulgarne komantare, i malo me oprala od krvi. S obzirom da sam vrlo gadljiva, odlucila sam da se sredim sama, i uspela sam, uz ogromnu vrtoglavicu i mucninu. Inace, soba za intenzivnu negu je odmah do sale za porodjaje, pa se tako lepo odmarate uz vrisku porodilja koje se smenjuju na svakih 2 sata.
Tek oko podne, SETILA sam se zasto sam tu i trazila da vidim bebu.
Beba je bila sitna, primala antibiotike, imala APGAR 7, reanimirana je,...jedva prezivela.
Prebacili su me u sobu za "sekcije" gde na srecu ima samo tri kreveta, i od tada, beba je bila sve vreme sa mnom. Jedva da sam mogla i sebe da pomeram, a morala sam nju da uzimam, ponekad i presvlacim , i pokusavama da je dojim. U medjuvremenu mi se u desnoj nozi posle operacije stvorio tromb, iako sam ja pokusavala da se sto vise krecem.
Ostala sam u bolnici 8 dana , i izasla na sopstenu odgovornost, jer sam znala da me kuci ceka majcina i muzevljeva pomoc.
S obzirom da je grad mali, imala sam srecu da licno poznajem neke sestre i lekare, pa su se trudili da mi pruze kakvu takvu negu, i mogu reci da sam prosle bolje od nekih drugih porodilja, ali ipak dovoljno lose da debelo porazmislim da li cu se odluciti na drugo dete.
O muci i oporavku u narednih tri meseca i da ne govorim. Zbog tromba sam isprimala tonu antibiotika, koji su uticali na mlkeo, beba je plakala non-stop, post porodjajna depresija me je drmala zesce,...
Sve u svemu, za mene je to bilo jedno jako neprijatno iskustvo.
Na svu srecu sto ne traje vecno.
Ali ce me na to uvek podsecati ogroman uzduzni rez na stomaku.

Sreca mi je sto sam mogla da kazem dr.hocu carski,necu da riskiram ni bebin ni moj zivot ovo je moja mozda poslednja sansa da budem majka,mislim da ste me razumele o cemu pricam.Porodila sam se 2003 al zaista carski i ne opravdavam predrasude za taj izbor jer samo ime po sebi kaze da bi se izbego tragican ishod po carice (nedaj boze).Najveca moja radost sto sam imala muza pored sebe koji je primio nasu bebu pa lepo sa sestrom odneo na vaganje i merenje pa je doneli kod mene u sobu i nismo se razdvajali ni jednog trenutka.Pa zar ima vece srece,bez trauma i bez klistiranja i brijanja i bez zavlacenja dva prsta u vaginu svake posete ginekologu znaci nas sistem treba da se civilizuje isto kao i osoblje.Netko spomeno moze li se nesto uraditi po pitanju da nas bar za tih 3-4 dana tretiraju kao ljudska bica koja prosiruju porodicu i naciju.MOZE al treba ministra TOMICU najpre poslati u zemlje u kojima se zeni daje pravo izbora kako ce da se porodi, pa ce kad se vrati npr. iz Engleske poslati nekoliko ginekologa i tkz.babica da se lepo na doskoluju ucenjem i praksom pa da to prenesu kolegama a medicinske sestre (cast nekima)na kurs kulturnog pristupa pacijentu i sve ostalo.Jer nije istina da zena mora da lezi na tom stolu na kojem nema za sta da se uhvati da se odupre .Svinja kad se koti trezi sebi i bira najbolji polozaj a zasto nebi onda i zena ,sto se u engleskoj kulturi praktikuje.Za to im skidam kapu mada ih nesmatram pametnjakovicima.Ali zato njihove zene radjaju po3 najmanje a nase izlaze sa ovakvim traumama i nikad ne pozele da se tamo vrate.A sto se tice prisustva muza samo to kod nas izgleda nije normalno i djeluje "papucarski"za svakog normalnog je to nesto sto se ne opisuje nego dozivljava i dok god tako bude imacemo toliko nasiljai nepostovanja prema zenskom rodu.Balkanski mentalitet treba iskoreniti muz i zena treba da su jedno a deca plod ljubavi njihove.Pa buduce mame iskreno se nadam da ce se stvari u zdravstvu poceti iz temelja menjati od recepcije kad ulazite u bolnicu pa do Dr,hirurga a o primitivkama sa dugim noktima i da nepricam .Jedno je veoma zapazeno da kod nas Dr.nema potrebe da vas uputi u proces nekog zahvata ili nedaj boze objasnjenja vaseg problema kao da se to vas netice.Al sa druge strane smo na TI i Ja mogu da te pitam malte ne i koji br,vesa nosis?E pa dragi nasi i u Srbiji treba da se uvede zakon o privatnosti a ne da to bude ono "domacinski" bas mi to nedostaje na Zapadu samo ih zbog toga cenim ma koliko bili podli ili ne u vasu privatnost ne guraju nos.Kod njih ima cenovnik za sve pa biraj hoces skupo il jeftino!Cast izuzecima u nasem zdravstvu ali im obraz kaljaju nehumane kolege na koje bi oni najvise mogli da uticu svojim primerom ili takvi neka menjaju profesiju,kad vec nemaju strpljenja za svoj rad a o ljubavi da nespominjem .CESTITKE SVIM MAMAMA ZA RADJANJE MALIH ANDJELCICA KOJI KRASE OKRUTNI SVET!!

Obradovala me ova tema jer najzad mogu da podelim svoje iskustvo sa nekim ko razume kako je to poroditi se danas.Imala sam doktora kod koga sam isla na kontrole u privatnu kliniku iako radi u bolnici.Porodjaj je naravno bio u bolnici i to kakav.Prvo sto me je pustio da prevalim termin dve nedelje,za koje je beba dobro narasla,a onda kada je verovatno shvatio da nemam pojma da ocekuje neku nagradu za sam porodjaj,poslao me na indukovan porodjaj,jer nikako nisam dobijala trudove.Za ljubaznost osoblja nisam brinula jer sam se tih prica naslusala pa sam samo stisla zube i resila da zavrsim sa tim.Tamo su me naravno sacekale dve babice kao cuvarke zenskog zatvora,krezube,zrikave babuskere koje su naravno vikale na mene sto sam ponela torbu sa sobom.Primetila sam da to rade iz cistog zadovoljstva,maltretiraju zbunjene zene znajuci da su obeznanjene od straha ili iscekivanja. Verovala sam da ce da se doktor pojavi jer je tako obecao,ali avaj njega nigde nije bilo.Prosao je kroz hodnik posle ko zna koliko sati u jednom trenutku i ugledala sam ga i kroz uzasne bolove pitala -kad cu ja- a on je odgovorio trazili ste gledajte.Ja jos i tada nisam verovala u to sto je izgovorio ,ipak mislila sam on je moj doktor morace da vodi racuna o meni.Najzad su me pozvali u salu gde sam pokusavala da se porodim nekoliko sati dok su se zene oko mene smenjivale manje ili vise uspesno obavivsi taj zadatak.Pocela sam da se stidim sto ja nikako ne mogu da to isto postignem i zbunjene poglede prisutnih u sali tumacila kao prekor.U stvari beba je bila toliko velika da ja nisam mogla da se porodim.Za to vreme mog doktora nigde nema,a posto me nije obavestio o velicini bebe nisam ni znala sta se desava.Onda se promenila smena i dosla je nova mlada babica andjeo i jedna doktorka za koju se ispostavilo da je moja dalja rodjaka pa su se smilovale i obavestile da je beba krupna da sam hrabra i da pokusam uz njihovu pomoc posto me ostali nisu ni gledali.Naravno ni uz njihovu pomoc beba nije mogla napolje jer je postojala disproporcija moje karlice i bebe.Najzad posle ko zna koliko sati pokusavanja porodili su me vakumom,legli svi na mene da sam mislila da necu vise da udahnem vazduh,nesmem ni da zamislim koliko isekli,bebi polomili kljucnu kost, meni polomili sedalnu kost,beba je jedva disala i tada se pojavio moj veliki doktor sa izguzvanim licem od spavanja saopstivsi mi da beba lici na mene a ne na tatu.Nisam imala snage nista da mu kazem,cutala sam,uspavali su me ,sto zbog usivanja ,a sto zbog raspadnute posteljice i tako, to je bio taj velicanstveni trenutak.A onda je tek dosao boravak u -bebi frendli-,kako ga zovu, odeljku za porodilje gde te bukvalno maltretiraju da upotrebis i zadnji atom snage da se pokrenes,da sam tada znala da mi je polomljena kost ne bi im ustala pa neznam sta da je,a ne da tamo jedva vucem noge i pokusavam da dojim dete koje uzgred mogu da dojim samo sa jedne strane jer joj je slomljena kljucna kost.Pa ja sam se tamo toliko izmorila da sam plakala ne mogavsi da govorim koliko sam bila iscrpljena.A tek sto sam ostala sest umesto tri dana jer je beba dobila temperaturu verovatno od toplote koja je u sred prohladnog aprila u sobama bila nepodnosljiva,jos puste parno grejanje jer samo tako ima tople vode.Ma sve bi ih pobila toliko sam ljuta.Plakala sam nocima nakon izlaska iz bolnice,bila nesposobna da se brinem kako sam planirala o detetu jer su me sve te stvari totalno izbacile iz ravnoteze.Tek posle tri meseca sam prestala da osecam jaku bol kad sedim a samim tim i dojim bez nervoze i volim svoje dete, jer sam do te mere bila opterecena bezobrazlukom u bolnici da sam mislila da nikad necu da se otrgnem.Sve se to desavalo u Niskom klinickom centru od koga nema goreg da se zna.

Nije mi jasno zasto se niste porodili u nekoj bolnici gde se daje epiduralna.Jos ne planiram da imam decu ali ja bi sve to unapred isplanirala.Moje tri sestre su uplatile apartmane sa televizorom i epiduralnom i porodile se ko carice.A jos nije bilo ni skupo.

Sladak tekst. Ja sam doduse uspela da se porodim u epiduralnoj anesteziji sto je daleko lepse, ali se ipak slazem da vam je u sali potreban samo neko ko zna sta radi. Za napinjanje su vam potrebni koncentracija i snaga, a nakon mnogo sati lezanja u sali, makar i bez bolova, i strepnje da li ce sve biti u redu na kraju, nije vam vise ni do cega. Doduse, ne znam zasto je nemoguce da zenu i bebu (ili samo zenu, ako beba nije sa njom) muz poseti kad sve prodje. To su vrlo emotivni trenuci kada je sve proslo kako treba i kada, posle epidurala, polako pocinje sve da boli, ali jos uvek ne jako (jako boli tek posle 2 sata) i tada bi bilo lepo kada bi se ti trenuci mogli podeliti sa svojim dragim. Naravno da bi za to muskarci morali da urade sve analize koje se rade i kada treba da prisustvuju porodjaju, ali verujem da bi to svi rado uradili da bi se videli sa svojom zenom i eventualno bebom neposredno posle porodjaja.

Ako bih se još jednom porađala to bih tražila da bude kod kuće. Babica i ja u miru i prijateljskoj atmosveri. Prvi porođaj mi je bio u redu jer se nisam ni malo drala i bila sam koncentrisana na dete pa je i osoblje bilo ljubazno, ali sam slušala kako grde neke druge i onako prestravljene žene. Ali jedno možda nije trebalo, po savetu mog privatnog ginekologa dobila sam vaginalnu tabletu nešto što omekša grlić materice i stvar ide brže, a ustvari je on mogao da tačno odredi vreme porođaja pa se nacrtao malte ne u minut. To me je poštedelo napora, ali mislim da upravo taj element nedostaje sada mojoj ćerki a to je izdržljivost i borba za sebe. Falilo je da bude satima zaglavljena i da se probija napred u borbi na život i smrt. Bila je toga pošteđena i mislim da nije ni razvila taj impuls. Svako ko hoće od dece je istisne, i ona pasivno čeka na mene i ne dođe ni na ideju da se suprostavi teškim situacijama. Mislim da moramo sve primiti onako kako je priroda srihtala jer iza toga stoje duboki razlozi koje mi sa našom svešću nemožemo ni da dokučimo.

Moja dva porođaja su noćna mora. Hvala lepo ali nikad više. Od početka prve trudnoće sam znala da moraju da mi rade "carski rez" i pripremala sam se na to, tako da se uopšte nisam raspitivala šta me sve čeka. Odlazak u operacionu salu sam doživela kao olakšanje u odnosu na sve ono što je predhodilo. Porodilište je mesto gde žena dođe da uradi najlepšu stvar na svetu a tretiraju je kao stoku i apsolutno izgubi ljudsko dostojanstvo. Klistiranje na najprimitivniji način (kofica sa nekom tečnošću i crevce koje vam naguraju u analni otvor i posle toga svaki čas idete u onaj smrdljivi wc gde ne postoji wc šolja). Depilaciju (brijanje tupim žiletima gde imate utisak da vam i kožu skidaju)obavljaju učenice med.škole i koje vrlo zainteresovano bulje u vaše raskrečeno međunožje. U poređenju sa ovim bolovi posle operacije su ništa. Pa one vizite kad vam u sobu uđe izmedju 10 i 160 doktora i doktorčića, med. sestara i praktikanata stvorile su kod mene neku vrstu uslovnog refleksa da kad vidim beli mantil odmah podižem spavaćicu(bolničku, pocepanu).

Drugi put sam mislila da sam ih zeznula time što sam klistir i depilaciju uradila kući, ali ne opet su zeznuli oni mene. Rodila sam zdravu i pravu devojčicu koja je dobila sepsu jer je sestru koja je sređivala mrzelo da promeni rukavice ili ne znam šta već. I tako sam u tom porodilištu provela 15 dana. Moja deca sada imaju 11 i 5 god. Hvala Bogu divni su, zdravi i pravi a od mene je dosta.

Nina, kakva prica! Progutala sam je u jednom dahu. Verno si opisala atmosferu koja "tamo" vlada. Podsetila si me na moje takodje ni malo prijatno iskustvo. Drago mi je sto je ova tema postavljena. Pitam se, da li je moguce preduzeti nesto po pitanju ophodjenja medicinskog osoblja prema pacijentima. Svesna sam da zdravstvo ima vecih problema i pametnija posla od toga da se bavi time da li su sestre ljubazne ili nisu, ali mogucnost da se nekom obratimo, pa cak i da se zalimo, bi mozda popravilo situaciju a mamama i bebama olaksalo zivote. Veoma je jednostavno, dolazimo u porodiliste ili dom zdravlja da bi nam pruzili pomoc, a uglavnom izlazimo skrhani, uplaseni i obeshrabreni. Volela bih da cujem da li je neko isao tako daleko da pokusa da se zvanicno zali na tretman koji je doziveo i kako je prosao tom prilikom. Znam da je medicinskim radnicima nije lako, da imaju male plate i rade u losim uslovima i da pacijenti znaju da budu nemoguci, ali potrebna im je njihova pomoc i podrska i ne bi bilo lose da pokazu barem malo volje i spremnosti da nam je pruze.

Drage buduce mame, da li u Srbiji ima bolnica u kojoj moze muz da prisustvuje porodjaju posto se ja drugacije necu poroditi. U Cacku ne moze pa me zanima u okolini Cacka. Uzice, Kraljevo...
Hvala!

Ne znam kakvog Vi Jasmina imate supruga, ali moja zena (Sanja, porodila se u GAK Narodni Front) je bila presretna sto sam bio sa njom, sto sam joj dodavao vode, namestao jastuk, brisao znoj, jednostavno bio uz nju. Zasto je to bitno - pa dosta se zena poradja i ne moze se ocekivati da neka babica uvek bude uz porodilju, narocito ako porodjaj traje satima.
Takodje ne vidim problem zasto ne bi mogli telefonirati... Doduse u prvim satima sam ja prihvatao pozive, ali kako se Sanja oporavila (imala je epiduralnu anesteziju), normalno je pricala sa gomilom prijateljica koje su se javljale....
Ostatak price je vec mnogo mracniji, prljava posteljina, glup sistem da je dete stalno uz majku (sa Sanjom su bile zene koje su se namucile tokom porodjaja i nisu znale za sebe, a kamoli za dete), nemogucnost posete ili da se barem vidi dete.... Ja sam rodjen pre 34 godine u Osijeku i pricali su mi da su otac i ostatak rodbine dosli u porodiliste gde je bila soba sa staklenim zidom i gde bi babica donela dete da ga vide na nekoliko minuta...

Nije mi jasno zasto samo kod nas nije normalno da partner prisustvuje porodjaju!? Pa, zaboga, to je zajednicko dete, zar ne??. Ne znam nijednog muskarca koji je prisustvovao porodjaju da se pokajao zbog toga (naravno, to su sve prijatelji u inostranstvu, posto ovde ne znam ni jednog jedinog muskarca koji je prisustvovao porodjaju!).

A sto se tice doktora, sestri itd. kada ce oni vec jednom da shvate da moraju da budu ljubazni prema pacijentima, pa mi smo ti koji ih placamo!? Oni se stalno ponasaju kao da nam cine nekakvu uslugu. Da, ali smo mi za tu uslugu debelo platili (godine uplacivanog socijalnog). S kojim pravom vicu, grde, prebacuju? I jos nesto: nasi doktori nista ne objasnjavaju, nego sve morate sami da pitate (cesto se ni ne setim odmah sta sve treba da pitam, nego tek kada dodjem kuci), ili da se raspitujete kod drugih itd. Npr: posle jednog hirurskog zahvata tek sam od zene iz sobe cula da treba da pijem antibiotik (!?) i sestra mi je to potvrdila (posto doktora nije bilo nigde).

Sto se tice dr Pavlovica - mislim da bi se mnoge dame sa mnom slozile kada bih predlozila da se jako ruzno ime bolnice - Narodni front - promeni npr u "Pavloviceva". I bilo bi dobro kad bi ginekologe i babice malo slali kod njega na savetovanje.
Pozdrav,

Porođaj nije spektakl, babice nisu drugarice, doktor treba, ali nije nužno da je ljubazan.

Malo više objektivnosti, malo manje razmaženosti u komentarima ne bi bilo na odmet. Ovo čitaju i g-đe koje tek treba da se porode.

Porađala sam se dva puta.Pa, nikakva drama.
Savet za buduće porodilje : šta god radile-porodićete se; najbolje vam je da se ne prenemažete i sarađujete sa babicom i ginekologom.

Slazem se da se za uslove i ponasanje osoblja treba vise pripremiti nego za sam porodjaj. Dodala bih jos jedan savet svim trudnicama: psiholoski se pripremite na tzv "pripremu za porodjajnu salu" koja je najgore iskustvo od svega. Necu da ulazim u graficke detalje, jer ovaj sajt citaju i muskarci, ali jedan detalj je dovoljan: posto je ustanovila da nisam ponela toalet papir (pretpostavljajuci, budala, da ga u bolnici ima) babica je na mene dreknula: "Je l' ti mislis da si u Svajcarskoj, pa ne nosis toalet papir u bolnicu!"

Hvala na zanimljivoj pricici i jos zanimljivijuem iskustvu.

Ja sam se prosle godine porodila u Skopju. U pitanju je bila privatna ginekoloska klinika "Mala Bogorodica" koja mi je pruzila vrhunsku uslugu, kako prije, tako i za vrijeme i poslije porodjaja. Iskustvo autorke teksta moze biti poucno ali nikako ne smije biti uzeto kao pravilo. Moje iskustvo sa trudnocom i porodjajem je u svakom pogledu pozitivno i jedva cekam da ga ponovim!

Sve price na ovu temu su krajnje individualne i subjektivne. Osim sto je svima cilj zdravo dete, verujem da se po svemu ostalom puno razlikujemo. Neko ne zeli da trpi bol ako ne mora (epidural), druga ce da trpi sav bol ovoga sveta ako to znaci 1% vise sanse da beba izadje bez problema. Neko dozivljava muza na porodjaju kao opterecenje, a neko kao podrsku (a to valjda zavisi i od muza). Ne verujem da je jedno iskustvo dobar savet za drugoga - toliko smo razlicite. Ali moram da napomenem: porodila sam se '98 u Beogradu (bez ikakve veze), posle toga jos dva puta u Americi, i beogradski porodjaj cu pamtiti zauvek po ljubaznosti i neznosti osoblja, i po zelji da mi ugode. U Americi su bili super korektni, individualna soba, komfor, nemam primedbi, ali imam potrebu da branim beogradsko iskustvo od onih koji ga nisu doziveli i misle da su srecni zbog toga. I Blanka - nemoj se opterecivati idejama da bi tvoja cerka bila drugacija da nisi dobila vaginalnu tabletu. To prosto nije tacno.

Tekst koji je objavljen je jako simpatican i pun optimizma. Imam utisak da je iskustvo porodjaja bilo mnogo strasnije nego opisano, ali da je radost koju pricinjava zdrava mala slatka bebica jaca od tog neprijatnog iskustva. Htjela sam da dodam da je meni pomoglo sto je moj muz bio prisutan na porodjaju. Ja sam zamalo pala u nesvest i to bi znacio carski rez. Medjutim pogledala sam u njega i to mi je vratilo snagu. Od celog porodjaja se najjasnije secam svoje cerke kada je prvi put ugledala svetlost dana. Zelim da kazem svima koji se plase porodjaja, kao i ja uostalom, da je bilo mnogo lakse nego sto sam mogla da pretpostavim, a ja sam veliki panicar :)

Prvo dete sam rodila prirodnim putem, bez ikakvih dodatnih intervencija. Drugo, 06.06.2006. u 6PM carskim rezom (rekose da je proreceno da se tog dana rodi Antihrist, hm!?). Moji saveti su:
- Ponesite izvod iz knjige venacnih ako niste uzeli muzevljevo prezime da bi ste skratili preganjanja sa sestrama tokom popunjavanja statistike ("Kako ste udati kada nemate muzevljevo prezime?"). Za prvo dete su me kod maticara uveli kao samohranu majku.
- Proverite cija ste imena stavili u rubrikama "ime jednog od roditelja" u licnoj karti i zdravstvenoj knjizici. Ako zastupate ideju o ravnopravnosti polova moze da vam se desi da vas ne puste na porodjaj dok ne provere kako se u ta dva dokumenta nalaze razlicita imena, citajte oca i majke. Mene je spasao daljeg administrativnog maltretiranja lekar koji je sestre poslao ... znate vec gde.
- Obavezno ponesite svoj zilet ako niste uradili depilaciju i poklonite ga sestri. Bice srecna i sanse su vece da ce vas malo bolje gledati.
- Raspitajte se koje flastere koriste u bolnici i da li mozete da donesete isti jer su mene lepili nakon drugog porodjaja, carskog reza, necim sto ostavlja takav lepak na kozi da se on skida iskljucivo nitro razredjivacem.
- Raspitajte se i za konac sa kojim ce vas siti, bez obzira na vrstu porodjaja jer nemaju bas sva porodilista konce koji su samoraspadajuci (obe varijante sam probala na svojoj kozi).
- Pored ideje da sto pre treba izaci iz porodilista, nakon porodjaja, ukoliko ste u baby friendly programu, osmotrite koliko imaju benkica na zalihama i kojom dinamikom ih nose na pranje da vam se ne bi desilo da nemate u sta dete da presvucete. Meni se to nije dogodilo, ali nekim porodiljama oko mene jeste.
Bez zelje da ovi saveti deluju zastrasujuce, mnogo srece buducim mamama! Suprugu sam rekla da nakon drugog deteta, ako zelimo da sirimo porodicu, mozemo samo da usvajamo decu.

pocetkom januara treba da se porodim putem carskog reza, zivim u inostranstvu, roditelji nece biti u mogucnosti da dodju i pomognu a muz ce u najboljem slucaju dobiti 1 nedelju odmora. molim da mi neko da par dobrih saveta sta da ocekujem i sta je najneprijatnije u periodu oporavka

Odgovor za Andju.Ja sam se porodila carskim rezom pre skoro 9 godina u inostranstvu ali to nema znacaja gde je obavljen porodjaj.Ne mislim da nasa porodilista zaostaju za zapadom.Beba je bila krupna(4,5 kg i 58cm),pa se lekar iz tog razloga odlucio za carski rez.Na mesti gde sam secena(horizintalno a ne vertikalno)nisam sivena vec je to nekom novom metodom samo spojeno,da ne kazem zalepljeno.Vrlo brzo je sraslo i posle nekoliko meseci nisam vise osecala trnjenje na tom mestu.Cak sam se dva dana posle porodjaja po preporuci lekara normalno istusirala i seceno mesto oprala sapunom.Posle porodjaja bi bilo vazno da se trudite da ne podizete bebu.Ako nemate drugu pomoc,neka pomogne suprug,makar nocu.Nekih 2 meseca ne bi trebalo nista tesko da podizete pa ni bebu.Ako bas morate,onda iz sedeceg polozaja da ne naprezete stomak.Ja nazalost isto nisam imala pomoc ali smo se ja i suprug nekako snalazili i sve je proteklo u najboljem redu.Zelim vam puno srece,brz i lak porodjaj i zdravu bebu.

Kratko, jasno i tacno.

Moje iskustvo sa dva porodjaja je odlicno, iako sam prvo dete rodila u Nemackoj, a drugo kod nas, u Frontu. Prvi put uz beskrajno ljubazne sestre,nasmejane doktore, fenomenalne uslove. Svi vas nesto nutkaju vodom, cajem, sokicima. Porodjaj je bio lak i brz, hvala Bogu, tako da nisam ni stigla do epiduralne iako sam to isplanirala mnogo pre porodjaja. Moj muz je oba puta bio uz mene i to mi je mnogo, mnogo znacilo. Pribojavala sam se drugog porodjaja u domacim uslovima, ali sve je proslo dobro, gotovo odlicno. Divna babica Stana, puna razumevanja i toplih reci, lekari koji su tu bili kada je bilo najpotrebnije i naravno epiduralna anestezija koju toplo preporucujem svim buducim mamama. Porodila sam se u apartmanu koji nije preskup i koji pruza deo komfora koji se u drugim zemljama Evrope podrazumeva.Dakle srecno svim buducim majkama i slobodno ohrabrujte svoje muzeve da budu sa vama u tim trenucima. Bez ikakve patetike, ali zaista takva kolicina pozitivnih emocija i uzbudjenja koju donosi sa sobom prvi susret sa bebom treba podeliti. Kamere i fotoaparati nisu heopohodni, samo da vas neko drzi za ruku.

Sve to super zvuci, ali ja sam bila baksuz kojem je posle 23 sata (da dobro ste procitali 23 sata) porodjajnih bolova, uradjen carski rez i to samo zato sto bolnica u kojoj sam se poradjala nije imala ampulicu koja je tada kostala 9 dinara.

Tekst je sjajan i zanimljiv, zaista, sve cestitke autorki. primedmbe imam na komentare nasih "gastarbajtera" koji su po nekim stranim zamljama otkrili ko zna kakve zemaljske rajeve i sada, po dobro poznatom pravilu pljuju i ismevaju sve sto ima veze sa Srbijom! elem, i ja sam "gastarbajter" ali sam bogami vise nego ponosna na svoje poreklo i uverenea da i kod na stvari mogu da funkcionisu dobro. docice vreme kada ce i koda ce i kod poceti da se ulaze malo vise u zdravstvo, koje ne treba da bude privilegija kao sto jeste u nekim zapadnim zameljama! zivim na krajnjem severu italije, dakle mentalitet ovih ljudi veoma je slican pomenutim Svajcarcima i Nemcima, koji se poradjaju "ko od sale" i gde sve ide samo od sebe.... Gluposti!!!! Mislim da bi moje prijateljice Italijanke dale sve da su mogle da se porode u gradu i bolnici gde mogu da odaberu nacin na koji ce doneti na svet svoje dete. ovde su sve prinudjene na prirodan porodjaj, naravno, ukoliko nemaju vaznog muza ili ne plate privatnu kliniku. Porodilista nemaju anesteziologa za epidural, a carski rez ne rade ni posle 11 sati mucenja i mrcvarenja! Insistiraju, po svaku cenu, na prirodnom porodaju, cak i kada porodilja nije u cvetu mladosti i kada porodjajni napori i bolovi mogu umnogome da iskompromituju njeno i zdravlje deteta. Toliko o divnom lepom zapadnom svetu i idilicnim porodjajima, koji su me do te mere uplasili da sam rekla da cu se, kada dodje vreme, poroditi u Beogradu!

Ja sam cijeli zivot bila od onih (kod nas uvreda) feministkinja. Naravno, svi su mi pretili, kao zezaj se ti, videces kad beba dodje, neces ti vise nikoga zezati. Sve moje planove su tetke,bake i sl. smatrali djetinjastim, pa doslo je i to, zatrudnila sam, i naravno, odmah stvorila pravila. Nisam bolesna nego trudna, oblacila sam se normalno/koliko je bilo moguce, ali dobila sam samo 9 kg, jer sam imala rezim prehrane/, odmah sam odlucila da necu dojiti bebu (cisto estetski razlozi). Muz je bio sa mnom na porodjaju/koji je zahvaljujuci vjezbanju trajao 45 minuta, porodila sam se u ljubljani, u vodi, bol nisam ni osjetila kako treba. Radila sam do petka, danilo se rodio u utorak. Danas ima 6 mjeseci i omiljeno mi je malo bice. Naravno, ja nisam samo mama. Na posao sam se vratila poslije 2 sedmice, muz je roditeljskom dopustu/radi part time na fakultetu i super nam je. Najvaznije sto imam reci je nemojte dopustite da vam se dijete pretvori u najvazniju stvar u zivot. Naravno da je vazno, ali nije to sada jedina stvar na svijetu. Nema mijenjanja planova i zivota. I iskreno, moja proslava uspjesnog pravljanja i radjanja juniora je bila puno burnija od proslave mog dragog :). Zahvaljujuci tome da ne nosim apsolutnonikakve traume od bebe, upravo radimo na novoj :)

Nista ali bas nista ne mozete da predvidite na stolu,ni vi a ni doktor koji vas poradja.Sledila sam uputstva:"Ne urlaj,nego guraj" ali...rekoh nepredvidivo potpuno,shvatili su posle pola sata da dok vristim ja ispravno "guram"..e tu je nastao obrt neocekivani:"E sad vristi" rekla mi je..i gle cuda porodih se iz drugog vriska.Sve je podnosljivo samo sam se pitala ko je izmislio onaj sto na kome nema nicega zasta bih se uhvatila i grebala,stiskala i mucila.Kada mi vec muz nije bio tu(a i bolje jer je bio glavni krivac za desavanje) dobro bi mu doslo nesto zasta bih se drzala.Ma koga je briga da vam tamo obezbedi konfor,oni su tamo da vas porode.Pogresno je sto svaka od nas misli da je posebna i da oko nje treba da se okrece ceo svet i svi doktori.Nisam ni prva ni poslednja koja se porodila toga dana a zamislite da oko svake trckaraju i oblicu.Madaaaa,100eura drasticno moze da promeni situaciju kada su babice u pitanju (licno sam se uverila).Mucenje nastaje posle,kada u nasoj provinciskoj bolnici nema tople vode pa se tusiras hladnom (ziveo Beograd centar sveta) pa onda niko i pored redovnih vizita ne primeti inficiranu ranu i tako....proslo je.Beograd je centar sveta ali ja nazalost ne zivim u njemu.

Andji par saveta posto si u inostranstvu tvoj DR koji je ginekolog-obstetrisen ce ti objasniti proceduru a ja cu samo ukratko jer sam se porodila 2003.carski se zakaze najmanje 10 dana pre termina sa lokalnom anestezijom se radi,dobices epiduralnu inekciju u kicmu samo slusaj instrukcije osoblja i nebrini nije nista bolno,za 10 min kad pocne da trne donji deo tela pocima operacija i beba je za 5 min napolju,secenje se radi 15 cm duzine iznad bikini linije tako da se kasnije i nevidi radi se skrivenim savom tako da je to o cemu ti je vec prethodna gsp.rekla.Za oporavak ti je najvaznije da se odmah u krevetu pomeras malo mrdas nemoj da budes ukocena,probaj da sedis podbaci vise jastuka pod ledja,imaces bebicu u kosari pokraj sebe tek nakon nekoliko sati rece ti sestre kada stavljaces je na grudi,ja sam se drugo jutro tj nakon 24 sata ustala i istusirala se sama tako da nemoj da panicis nemoze ti nista biti,jedino sto ces dobiti tablete jake protiv bolova al se od njih spava ja sam popila 3 i posle presla na Voltaren i Penadol dok sam bila 5 dana u bolnici kuci nisam uzimala nista.Posto ce biti zima cuvaj se da ti se rana ne nahladi stavi neku toplu tkaninu preko stomaka nosi dok se skroz ne osecas da si ok,mozes da podizes samo koliko je beba teska zato nebrini,pelene ces koristiti jednokratne tako da neces imati sto da peres a bebinu robicu toliko mozes i sama ili muz da je stavi na zicu u bilo koje vreme,ako budes imala mleka dosta i kvalitetno najbolje je da dojis ako ne davaj da beba sisa koliko imas a jos je prihranjuj sa bebi formulom.Svaka beba prva 3 mj ima grceve pa se savetuj sa pedijatrom koje kapi da uzimas,a i ti moras paziti da nejedes svaku hranu jer preko mleka utice na bebu sve je to prirodno i videces da ce ti se same stvari ukazivati jer ti i tvoja beba cete se najbolje razumeti samo nemoj da panicis bebe su sitne ali zilave i otporne i vise nego sto mi mislimo.Po najnovijem istrazivanju moze se imati carski rez 6 puta tako da nemoj ostati na jednom detetu to ti je moj savet,deca su najvece bogastvo samo im se treba posvetiti maximum i pruziti ljubav i paznju od malena pa dok ne odrastu.Ovaj moj savet o kretanju posle poroda pomogao je mojim koleginicama koje su drugi put imale carski a u prvom se nisu znale tako ponasati pa su ostale 2 dana lezati da se ne micu pa su imale jak bol posle prvog ustajanja zato primeni ovo sto sam napisala odmah se pomeraj u krevetu i videces nista nije tako strasno,zelim ti sve najbolje tebi i tvojoj bebici.

Ima u ovom tekstu jedna bitna stvar, a to je porodjaj prirodnim putem. U sredini u kojoj zivim se smatra da je statusni simbol porodjaj carskim rezom, a to je veoma pogresno. Nebrojene su komplikacije koje mogu nastupiti, ne samo u prvi mah, nego i dosta godina kasnije. Naziv "carski" snobove dodatno podstice na takvu vrstu porodjaja, ne bi li i oni imali nesto "plemicko" u cebi. Da se taj porodjaj naziva nekim drugim imenom, na pri. "kravlji porodjaj", verujem da bi sve bilo drugacije. Drugo, porodila sam se i ja uz pomoc epiduralne anestezije, ali nisam sigurna da bih to opet odabrala. Trece, postoje psiholoske, naucne studije u vezi prisustva oceva tokom porodjaja. Porazavajuci su rezultati - dosta njih je izjavilo da im majka njihove dece u buducnosti vise nije bila erotski privlacna. Moj suprug je lekar, ali ni njemu, ni meni nikada nije palo napamet da bi on trebao da prisustvuje mom porodjaju.

Porodila sam se novembra 2006. u Nisu.Prvi porodjaj je u pitanju.Dobila sam injekciju *dolantin* tako da su bolovi bili malo blazi. Sam porodjaj, ili strucno receno istiskivanje ploda ne boli ali kontrakcija jako bole. to je moje iskustvo, i ne mora da znaci da je to pravilo, jer su sa mnom u pripremnoj sobi bile zene koje nisu osecale nikakve predporodjajne boleve. SUMO SUMARE sve je individualno i pravila nema.Ja sam se porodila prirodnim putem.Nemam primedbi na babice,doktore...Jedino mi se ne dopata BABI FRIENDLY program, jer iz licnig iskustva smatram da je prenaporan za porodilje.
Citala sam razne komentare..I PRICE O NEPRIJATNOM KLISTIRANJU...
Ja sam se samoedukovala i detaljno raspitala pred porodjaj.Isla sam i na psihifizicke pripreme(smatram da to mnogo znaci)Potpuno sam se spremila kuci za porodjaj kad su krenule prve kontrakcije,tako da me nisu brijali tamo.Sto se tice klistiranja nikakvog *creva* nije bilo.SAVET BUDUCIM PORODILJAMA DA KUPE U APOTECI MIKROKLIZMU, za klistiranje.To je najpametnija stvar zaista. Meni je preporucila jedna porodilja i zaista me je spasila.Sto se tice pstalih stvari(t.papir,sapun....sve!)same nosite.Tu se podrazumevaju i pampersice za bebe, kao i pavloviceva,vlazne maramice,neka benkica.
Moje iskustvo je takvo ali ne mora da znaci da ce i vase biti isto! POZDRAV SVIM BUDUCIM MAMAMA!!! SVE SE ZABORAVI POSLE NEKOLIO DANA!
TAMARA NIS

Slazem se sa komentarom koji je ostavila libra da kod porodjaja presudnu ulogu igra priroda. Npr., ja sam pre porodjaja cvrsto odlucila da izbegnem epiduralnu anesteziju, ne zato sto sam junak, vec bas obrnuto – kukavica. Plasila sam se mogucih komplikacija. Medjutim, desilo se da su mi porodjajni bolovi poceli u 1 nocu i da sam se do sledeceg dana, znaci za 23 sata, uz nevidjene bolove i to da su mi probusili vodenjak, otvorila samo 4 cm. Zatim su poceli da mi daju indukcije koje su izazvale jos vece bolove, tako da sam na kraju trazila da mi daju epiduralnu. Porodila sam se nakon 13 sati od epidurala, uz bolove (bez obzira na epiduralnu!), a 1.5 sat guranja mog glavatog i preslatkog bebirona mi je bilo kao pesma u poredjenju sa onim sto je prethodilo.

Muz je bio uz mene sve vreme. Ni u ludilu ne mogu da zamislim scenario da se on napija, dok se ja poradjam! Medjutim, moram da priznam da mi je na kraju porodjaja isao na nerve, jer je imao « coach attitude », po principu – ajde, ajde, napni se jos malo, beba samo sto nije izasla. U jednom momentu nisam izdrazala, te sam mu rekla da zaveze, bez obzira na sestre i doktore. Sve u svemu, nije bilo ni najmanje slatko ni uz epidural, ali bih ponovo prosla kroz sve to, pa jos i gore, da donesem na svet neku novu dusu. Po meni porodjaj treba posmatrati kao jednu PRIRODNU stvar, koja vam se ne desava svaki dan i za koju se isplati stisnuti zube tih dan, dva.

Ono sto bih preporucila trudnicama je da imaju nekog uz sebe u prvih mesec dana. Muz moze da pomogne, ali ma koliko da je vredan/sposoban, trebace vam jos neko. Ja sam se poradjala u Torontu i napravila sam gresku sto nisam platila zenu da dolazi prvih mesec dana, misleci da cemo muz i ja lako da izguramo. Na kraju se desilo to da nisam odlezala, da sam sva kilava morala da ustajem, da mi se rana od epiziotomije inficirala i da nisam mogla da dojim jer su me stavili na antibiotike. Verujte mi, bice vam potrebna velika pomoc, zato na vreme planirajte !

Drage moje, ako ocekujete kafu novine i caskanje vreme je da shvatite da tamo gde vi idete trebaju hrabrost i nestrpljenje da volite taj zamotuljak!I uvek vam ostaje-kafa pre polaska u bolnicu,c askanje sa "koleginicama" i epiduralna!

Nemam vremena da citam bas sve, ali povodom onoga sto sam procitala. Povodom muzeva u porodjajnim salama, mislim da to nije od neke pomoci, jer nikoga nevidis, sem babicu/doktora, dakle ljude koji znaju sta se radi, a to dal ce mi neko obrisati celo je nebitno. Malo mi to dodje ko fudbalska utakmica i mislim da je tata taj koji sve treba da pripremi od izlaska iz porodilista!

Drage buduce mame, porodjaj je predivna stvar. Ako se sve odvija kako treba nebitno je gde se nalazite (a i sa kim). Porodila sam se u Narodnom frontu sama, brzo i lako, jer je malisan iznenadio i mene i babicu. A ako vam, ne daj Boze, nesto krene kako ne treba, mislim da od lekara ni ovde ni bilo gde u svetu nema puno koristi. Uzgred, sve pohvale za osoblje iz Narodnog fronta koje brime o bebema.

Da da a sta sa dugotrajnim posledicama. To nije prirodno i naravno posledice su to sto bez porodjaja dete nema aktiviran hormon ljubavi sto su naucnici dokazali i takodje je to priznato kao razlog ili posledica nasilja u drustvu danasnice.

Porođaj nije spektakl, babice nisu drugarice, doktor treba, ali nije nužno da je ljubazan.

Malo više objektivnosti, malo manje razmaženosti u komentarima ne bi bilo na odmet. Ovo čitaju i g-đe koje tek treba da se porode.

Porađala sam se dva puta.Pa, nikakva drama.
Savet za buduće porodilje : šta god radile-porodićete se; najbolje vam je da se ne prenemažete i sarađujete sa babicom i ginekologom.

Ja sam cijeli zivot bila od onih (kod nas uvreda) feministkinja. Naravno, svi su mi pretili, kao zezaj se ti, videces kad beba dodje, neces ti vise nikoga zezati. Sve moje planove su tetke,bake i sl. smatrali djetinjastim, pa doslo je i to, zatrudnila sam, i naravno, odmah stvorila pravila. Nisam bolesna nego trudna, oblacila sam se normalno/koliko je bilo moguce, ali dobila sam samo 9 kg, jer sam imala rezim prehrane/, odmah sam odlucila da necu dojiti bebu (cisto estetski razlozi). Muz je bio sa mnom na porodjaju/koji je zahvaljujuci vjezbanju trajao 45 minuta, porodila sam se u ljubljani, u vodi, bol nisam ni osjetila kako treba. Radila sam do petka, danilo se rodio u utorak. Danas ima 6 mjeseci i omiljeno mi je malo bice. Naravno, ja nisam samo mama. Na posao sam se vratila poslije 2 sedmice, muz je roditeljskom dopustu/radi part time na fakultetu i super nam je. Najvaznije sto imam reci je nemojte dopustite da vam se dijete pretvori u najvazniju stvar u zivot. Naravno da je vazno, ali nije to sada jedina stvar na svijetu. Nema mijenjanja planova i zivota. I iskreno, moja proslava uspjesnog pravljanja i radjanja juniora je bila puno burnija od proslave mog dragog :). Zahvaljujuci tome da ne nosim apsolutnonikakve traume od bebe, upravo radimo na novoj :)

Neverovatno! Pa, ko bi sve to citao. Imam troje dece. Sve je iz glave.Samo nemojte da razmisljate mnogo. I ponesite koji joint u bolnicu! Marihuana pomaze da se brze i lakse zaboravi sve sto treba da se zaboravi.

Ima u ovom tekstu jedna bitna stvar, a to je porodjaj prirodnim putem. U sredini u kojoj zivim se smatra da je statusni simbol porodjaj carskim rezom, a to je veoma pogresno. Nebrojene su komplikacije koje mogu nastupiti, ne samo u prvi mah, nego i dosta godina kasnije. Naziv "carski" snobove dodatno podstice na takvu vrstu porodjaja, ne bi li i oni imali nesto "plemicko" u cebi. Da se taj porodjaj naziva nekim drugim imenom, na pri. "kravlji porodjaj", verujem da bi sve bilo drugacije. Drugo, porodila sam se i ja uz pomoc epiduralne anestezije, ali nisam sigurna da bih to opet odabrala. Trece, postoje psiholoske, naucne studije u vezi prisustva oceva tokom porodjaja. Porazavajuci su rezultati - dosta njih je izjavilo da im majka njihove dece u buducnosti vise nije bila erotski privlacna. Moj suprug je lekar, ali ni njemu, ni meni nikada nije palo napamet da bi on trebao da prisustvuje mom porodjaju.

Drage moje, ako ocekujete kafu novine i caskanje vreme je da shvatite da tamo gde vi idete trebaju hrabrost i nestrpljenje da volite taj zamotuljak!I uvek vam ostaje-kafa pre polaska u bolnicu,c askanje sa "koleginicama" i epiduralna!

Da da a sta sa dugotrajnim posledicama. To nije prirodno i naravno posledice su to sto bez porodjaja dete nema aktiviran hormon ljubavi sto su naucnici dokazali i takodje je to priznato kao razlog ili posledica nasilja u drustvu danasnice.

Odgovor za Andju.Ja sam se porodila carskim rezom pre skoro 9 godina u inostranstvu ali to nema znacaja gde je obavljen porodjaj.Ne mislim da nasa porodilista zaostaju za zapadom.Beba je bila krupna(4,5 kg i 58cm),pa se lekar iz tog razloga odlucio za carski rez.Na mesti gde sam secena(horizintalno a ne vertikalno)nisam sivena vec je to nekom novom metodom samo spojeno,da ne kazem zalepljeno.Vrlo brzo je sraslo i posle nekoliko meseci nisam vise osecala trnjenje na tom mestu.Cak sam se dva dana posle porodjaja po preporuci lekara normalno istusirala i seceno mesto oprala sapunom.Posle porodjaja bi bilo vazno da se trudite da ne podizete bebu.Ako nemate drugu pomoc,neka pomogne suprug,makar nocu.Nekih 2 meseca ne bi trebalo nista tesko da podizete pa ni bebu.Ako bas morate,onda iz sedeceg polozaja da ne naprezete stomak.Ja nazalost isto nisam imala pomoc ali smo se ja i suprug nekako snalazili i sve je proteklo u najboljem redu.Zelim vam puno srece,brz i lak porodjaj i zdravu bebu.

Ja sam se prosle godine porodila u Skopju. U pitanju je bila privatna ginekoloska klinika "Mala Bogorodica" koja mi je pruzila vrhunsku uslugu, kako prije, tako i za vrijeme i poslije porodjaja. Iskustvo autorke teksta moze biti poucno ali nikako ne smije biti uzeto kao pravilo. Moje iskustvo sa trudnocom i porodjajem je u svakom pogledu pozitivno i jedva cekam da ga ponovim!

Slazem se sa komentarom koji je ostavila libra da kod porodjaja presudnu ulogu igra priroda. Npr., ja sam pre porodjaja cvrsto odlucila da izbegnem epiduralnu anesteziju, ne zato sto sam junak, vec bas obrnuto – kukavica. Plasila sam se mogucih komplikacija. Medjutim, desilo se da su mi porodjajni bolovi poceli u 1 nocu i da sam se do sledeceg dana, znaci za 23 sata, uz nevidjene bolove i to da su mi probusili vodenjak, otvorila samo 4 cm. Zatim su poceli da mi daju indukcije koje su izazvale jos vece bolove, tako da sam na kraju trazila da mi daju epiduralnu. Porodila sam se nakon 13 sati od epidurala, uz bolove (bez obzira na epiduralnu!), a 1.5 sat guranja mog glavatog i preslatkog bebirona mi je bilo kao pesma u poredjenju sa onim sto je prethodilo.

Muz je bio uz mene sve vreme. Ni u ludilu ne mogu da zamislim scenario da se on napija, dok se ja poradjam! Medjutim, moram da priznam da mi je na kraju porodjaja isao na nerve, jer je imao « coach attitude », po principu – ajde, ajde, napni se jos malo, beba samo sto nije izasla. U jednom momentu nisam izdrazala, te sam mu rekla da zaveze, bez obzira na sestre i doktore. Sve u svemu, nije bilo ni najmanje slatko ni uz epidural, ali bih ponovo prosla kroz sve to, pa jos i gore, da donesem na svet neku novu dusu. Po meni porodjaj treba posmatrati kao jednu PRIRODNU stvar, koja vam se ne desava svaki dan i za koju se isplati stisnuti zube tih dan, dva.

Ono sto bih preporucila trudnicama je da imaju nekog uz sebe u prvih mesec dana. Muz moze da pomogne, ali ma koliko da je vredan/sposoban, trebace vam jos neko. Ja sam se poradjala u Torontu i napravila sam gresku sto nisam platila zenu da dolazi prvih mesec dana, misleci da cemo muz i ja lako da izguramo. Na kraju se desilo to da nisam odlezala, da sam sva kilava morala da ustajem, da mi se rana od epiziotomije inficirala i da nisam mogla da dojim jer su me stavili na antibiotike. Verujte mi, bice vam potrebna velika pomoc, zato na vreme planirajte !

Nemam vremena da citam bas sve, ali povodom onoga sto sam procitala. Povodom muzeva u porodjajnim salama, mislim da to nije od neke pomoci, jer nikoga nevidis, sem babicu/doktora, dakle ljude koji znaju sta se radi, a to dal ce mi neko obrisati celo je nebitno. Malo mi to dodje ko fudbalska utakmica i mislim da je tata taj koji sve treba da pripremi od izlaska iz porodilista!

Porodila sam se novembra 2006. u Nisu.Prvi porodjaj je u pitanju.Dobila sam injekciju *dolantin* tako da su bolovi bili malo blazi. Sam porodjaj, ili strucno receno istiskivanje ploda ne boli ali kontrakcija jako bole. to je moje iskustvo, i ne mora da znaci da je to pravilo, jer su sa mnom u pripremnoj sobi bile zene koje nisu osecale nikakve predporodjajne boleve. SUMO SUMARE sve je individualno i pravila nema.Ja sam se porodila prirodnim putem.Nemam primedbi na babice,doktore...Jedino mi se ne dopata BABI FRIENDLY program, jer iz licnig iskustva smatram da je prenaporan za porodilje.
Citala sam razne komentare..I PRICE O NEPRIJATNOM KLISTIRANJU...
Ja sam se samoedukovala i detaljno raspitala pred porodjaj.Isla sam i na psihifizicke pripreme(smatram da to mnogo znaci)Potpuno sam se spremila kuci za porodjaj kad su krenule prve kontrakcije,tako da me nisu brijali tamo.Sto se tice klistiranja nikakvog *creva* nije bilo.SAVET BUDUCIM PORODILJAMA DA KUPE U APOTECI MIKROKLIZMU, za klistiranje.To je najpametnija stvar zaista. Meni je preporucila jedna porodilja i zaista me je spasila.Sto se tice pstalih stvari(t.papir,sapun....sve!)same nosite.Tu se podrazumevaju i pampersice za bebe, kao i pavloviceva,vlazne maramice,neka benkica.
Moje iskustvo je takvo ali ne mora da znaci da ce i vase biti isto! POZDRAV SVIM BUDUCIM MAMAMA!!! SVE SE ZABORAVI POSLE NEKOLIO DANA!
TAMARA NIS

Ako bih se još jednom porađala to bih tražila da bude kod kuće. Babica i ja u miru i prijateljskoj atmosveri. Prvi porođaj mi je bio u redu jer se nisam ni malo drala i bila sam koncentrisana na dete pa je i osoblje bilo ljubazno, ali sam slušala kako grde neke druge i onako prestravljene žene. Ali jedno možda nije trebalo, po savetu mog privatnog ginekologa dobila sam vaginalnu tabletu nešto što omekša grlić materice i stvar ide brže, a ustvari je on mogao da tačno odredi vreme porođaja pa se nacrtao malte ne u minut. To me je poštedelo napora, ali mislim da upravo taj element nedostaje sada mojoj ćerki a to je izdržljivost i borba za sebe. Falilo je da bude satima zaglavljena i da se probija napred u borbi na život i smrt. Bila je toga pošteđena i mislim da nije ni razvila taj impuls. Svako ko hoće od dece je istisne, i ona pasivno čeka na mene i ne dođe ni na ideju da se suprostavi teškim situacijama. Mislim da moramo sve primiti onako kako je priroda srihtala jer iza toga stoje duboki razlozi koje mi sa našom svešću nemožemo ni da dokučimo.

Jasmina, podsjetili ste me na moje iskustvo. Svi mi na kraju kazemo: "Hvala Bogu, dijete je zivo i zdravo, sve ostalo je manje bitno!" Ali je i dalje strasno da u trenucima kada treba da se osjecate kao kraljica jer ste donijeli na svijet jedan novi zivot, vi se osjecate toliko bespomocno i ocajno, da vas samo to dijete odrzava u pameti. Ne kazem da je to sa svima slucaj, ali ja nosim traume iz porodilista i sigurna sam da nisam jedina. Porodila sam se brzo, bez vecih komplikacija. Dobro je. Ako zanemarimo da sam prvo dugo cekala u hodniku da me neko uopste primi. Na kraju sam sama usla na porodiliste, a tu me docekala nervozna babica, vicuci na mene zasto sam usla obucena. Kazem: "Ja bih, ako mogu, da se porodim!" Na stolu su me ostavili samu u ogromnoj sali. Kad je beba krenula da izlazi, dozivala sam doktore i sestre da mi konacno pridju. Pri tom me babica izgrdila sto mi je ispala igla od indukcije, jer da je prije vidjela, morala bi da duzi novu. Ovako prodjoh i porodjaj i sivenje bez icega. A tek tretman sestara koje na glas govore koliko im se smucilo da gledaju gole zene! Babice i doktorke za bebe - svaka cast! Ali sestre koje treba da se brinu o zenama, tragedija! Znam da je to njima i ljekarima rutina, ali za prvorotku je zaista nesto posebno, mjesavina neceg velicanstvenog i zastrasujuceg, a bogami i bolnog. Ma dzaba vam da ste doktor nauka! Kad dodjete u njihove ruke (cast izuzecima), morate da budete manji od makovog zrna. Ne smijete nista da trazite. Ako govorite ijekavicu, pred pojedinim sestrama, narocito izbjegavajte ikakve zahtjeve. Naravno, sve je ovo samo moje iskustvo i veliko razocarenje jer vjerujem samo u podjelu na dobre i lose ljude, druge mi granice nikad nisu bile bitne. Neka su nam djeca ziva i zdrava, valjda je najteze prvi put. Za drugi put, ako se na njega odlucimo, cemo valjda bolje znati sto cemo i kako cemo. Samo, i dalje ne mogu da razumijem kako porodilje ne mogu da imaju malo bolji tretman. Da li treba one da razmisljaju da li su babice i sestre dobile platu na vrijeme i zbog cega su nervozne?! Valjda nase porodilje ne zasluzuju manje paznje od porodilja u drugim uredjenijim zemljama, ako bar nemamo dovoljno tehnickih uslova za adekvatan tretman?! Valjda ljudi jos imamo!?

Prvo dete sam rodila prirodnim putem, bez ikakvih dodatnih intervencija. Drugo, 06.06.2006. u 6PM carskim rezom (rekose da je proreceno da se tog dana rodi Antihrist, hm!?). Moji saveti su:
- Ponesite izvod iz knjige venacnih ako niste uzeli muzevljevo prezime da bi ste skratili preganjanja sa sestrama tokom popunjavanja statistike ("Kako ste udati kada nemate muzevljevo prezime?"). Za prvo dete su me kod maticara uveli kao samohranu majku.
- Proverite cija ste imena stavili u rubrikama "ime jednog od roditelja" u licnoj karti i zdravstvenoj knjizici. Ako zastupate ideju o ravnopravnosti polova moze da vam se desi da vas ne puste na porodjaj dok ne provere kako se u ta dva dokumenta nalaze razlicita imena, citajte oca i majke. Mene je spasao daljeg administrativnog maltretiranja lekar koji je sestre poslao ... znate vec gde.
- Obavezno ponesite svoj zilet ako niste uradili depilaciju i poklonite ga sestri. Bice srecna i sanse su vece da ce vas malo bolje gledati.
- Raspitajte se koje flastere koriste u bolnici i da li mozete da donesete isti jer su mene lepili nakon drugog porodjaja, carskog reza, necim sto ostavlja takav lepak na kozi da se on skida iskljucivo nitro razredjivacem.
- Raspitajte se i za konac sa kojim ce vas siti, bez obzira na vrstu porodjaja jer nemaju bas sva porodilista konce koji su samoraspadajuci (obe varijante sam probala na svojoj kozi).
- Pored ideje da sto pre treba izaci iz porodilista, nakon porodjaja, ukoliko ste u baby friendly programu, osmotrite koliko imaju benkica na zalihama i kojom dinamikom ih nose na pranje da vam se ne bi desilo da nemate u sta dete da presvucete. Meni se to nije dogodilo, ali nekim porodiljama oko mene jeste.
Bez zelje da ovi saveti deluju zastrasujuce, mnogo srece buducim mamama! Suprugu sam rekla da nakon drugog deteta, ako zelimo da sirimo porodicu, mozemo samo da usvajamo decu.

Drage buduce mame, porodjaj je predivna stvar. Ako se sve odvija kako treba nebitno je gde se nalazite (a i sa kim). Porodila sam se u Narodnom frontu sama, brzo i lako, jer je malisan iznenadio i mene i babicu. A ako vam, ne daj Boze, nesto krene kako ne treba, mislim da od lekara ni ovde ni bilo gde u svetu nema puno koristi. Uzgred, sve pohvale za osoblje iz Narodnog fronta koje brime o bebema.

Ti si super prosla! Ja sam imala visoko rizicnu trudnocu, na srecu uspela sam da se porodim u 41 nedelji i prenela bebu 5 dana. Nazalost, visoko rizicna trudnoca je imala i slag na torti. Kao da to nije bilo dovoljno 3 septembra su mi probusili vodenjaku 9h i prikopcali na indukciju. Moja babica je bila 2 godine starija od mene i bolelo je uvo dal se poradas ili ne. Glasa nisam ispustila, ali sam padala u nesvest par puta, grizla svoju ruku, cupala kosu od bolova. Kada sam uspela posle tri sata da je dozovem i rekla joj da mi je beba krenula, rekla mi je da umisljam! na moju srecu naisao je doktor i ona se brze bolje rastrcala po sali. Nisam mogla da izguram bebu pa mi je doktor maltene seo na stomak. Osim sto sam secena. iscepala sam se, unakazili su me za ceo zivot. Usivali su me 40 min. Da stvar bude jos gora mom sinu je babica polomila kljucnu kost kako ga je vukla, jer je bio krupna beba 4035g. Ali tu nije kraj, za 3 sata koliko sam ostavljena da lezim na stolu stomak je poceo da mi se nadima. Zvala sam babicu da vidi da li je to normalno, ali je ona poslala sestru da me umiri. Posle 3 sata su mi stiskali stomk da izade krv jer je ostalo krvi u stomaku. Ni tu nije kraj mojim mukama, po izlasku iz bolnice na redovnom pregledu, doktorka mi je pokidala konce i pod parolom samo od sebe ce to zarasti, otpustila kuci. Jedina lepa stvar je sto sam rodila zdravo dete sina Mihajla, 4035g 52cm dugackog, ali je i ono dete osudeno na vezbe od prvog dana rodenja zbog nepaznje osoblja.
Toliko o Pancevackoj bolnici!

Nije mi jasno zasto se niste porodili u nekoj bolnici gde se daje epiduralna.Jos ne planiram da imam decu ali ja bi sve to unapred isplanirala.Moje tri sestre su uplatile apartmane sa televizorom i epiduralnom i porodile se ko carice.A jos nije bilo ni skupo.

Slazem se da se za uslove i ponasanje osoblja treba vise pripremiti nego za sam porodjaj. Dodala bih jos jedan savet svim trudnicama: psiholoski se pripremite na tzv "pripremu za porodjajnu salu" koja je najgore iskustvo od svega. Necu da ulazim u graficke detalje, jer ovaj sajt citaju i muskarci, ali jedan detalj je dovoljan: posto je ustanovila da nisam ponela toalet papir (pretpostavljajuci, budala, da ga u bolnici ima) babica je na mene dreknula: "Je l' ti mislis da si u Svajcarskoj, pa ne nosis toalet papir u bolnicu!"

Kratko, jasno i tacno.

Sladak tekst. Ja sam doduse uspela da se porodim u epiduralnoj anesteziji sto je daleko lepse, ali se ipak slazem da vam je u sali potreban samo neko ko zna sta radi. Za napinjanje su vam potrebni koncentracija i snaga, a nakon mnogo sati lezanja u sali, makar i bez bolova, i strepnje da li ce sve biti u redu na kraju, nije vam vise ni do cega. Doduse, ne znam zasto je nemoguce da zenu i bebu (ili samo zenu, ako beba nije sa njom) muz poseti kad sve prodje. To su vrlo emotivni trenuci kada je sve proslo kako treba i kada, posle epidurala, polako pocinje sve da boli, ali jos uvek ne jako (jako boli tek posle 2 sata) i tada bi bilo lepo kada bi se ti trenuci mogli podeliti sa svojim dragim. Naravno da bi za to muskarci morali da urade sve analize koje se rade i kada treba da prisustvuju porodjaju, ali verujem da bi to svi rado uradili da bi se videli sa svojom zenom i eventualno bebom neposredno posle porodjaja.

Hvala na zanimljivoj pricici i jos zanimljivijuem iskustvu.

Moja supruga i ja smo postali roditelji pre skoro cetiri meseca. Zivimo u inostranstvu i posle citanja ovog teksta mnogo smo sretni sto se dete rodilo van Srbije. Porodjaj je bio jedan normalan i prirodan dogadjaj kome sam ja prisustvovao (bez kamere i niko nije urlao na mene). Od samog ulaska u bolnicu pa do odlaska kuci posle dva dana nista se nije desilo sto bi mogli da svrstamo u neprijatnost, nelagodu ili frustraciju za pamcenje. Imali smo pomoc u pocetku, bila nam je ovde moja tasta ali evo vec dva meseca zivimo sami sa bebom i uzivamo svaki dan u njoj. Hocu da kazem da mi od svega pravimo dramu i sve komplikujemo a zivot je u sustini lep i treba vec jednom i kod nas da se promene glupi obicaji tipa zena se sama poradja a muz se napija i ceka da sazna da li je musko ili zensko.
Za dete je manji stres sam porodjaj nego stres koji mu prenosi nervozna i frustrirana majka koja prolazi kroz pakao nasih porodilista bez prave podrske onoga koji bi trebao da svojim prisustvom olaksa i ulepsa najlepsi dozivljaj u zivotu a sto rodjenje deteta definitivno jeste.

Mislim da se moja supruga ne bi slozila sa konstatacijom da su muzevi višak u porodjajnoj sali. Bili smo skupa. Ovdje u Švajcarskoj je to uobičajena praksa, naročito u 'baby friendly' bolnicama. Naravno, prije toga smo prošli kroz dobru obuku, pročitali poneku knjigu, pa u sali nije bilo iznenadjenja. Poslije porodjaja su nas ostavili sa malenom na miru u sali. Miris tek rodjene bebe je blagostanje poslije drugog stanja.

moj komentar bio bi sledeci:

Zivim u Nemackoj i konkrektno ovde uloga oca je vrlo vazna od samog pocetka trudnoce pa do porodjaja i dalje...Dakle sami doktori insistiraju na prisustvo oca sto na redovnim kontrolama , sto i na samom cinu porodjaja.
Otac nije tu da bio se pohvalio drustvu i familiji na rodjenju (i uspesnom prevljenju deteta)vec ucestvuje aktivno u svemu.
Pre svega to bi trebalo u nasem drustvu iz korena promeniti.
Smatram da prica ove porodilje nije bez osnova. Naime, dva puta sam se poradjala uz pomoc epiduralne i ono sto nije receno u vezi s tom injekcijom je:
da se daje iskljucivo na licnu odgovornost, odnosno pred pocetak porodjaja doktor je preporuci i predlozi kao efikasno sredstvo protiv zaista nepotrebnog trpljenja bola. Ali porodilja ili njen muz moraju da procitaju i podpisu jedan papir, na kojem stoji da u slucaju ostecenja nerava porodilja moze ostati hendikepirana (paraliza i slicno) i da se automatski ponistava odgovornost lekara anasteziologa.
jednostavno receno ako nekom zadrhti ruka - sam si kriv.
Na srecu ja sam dobro prosla kao i moja deca.
Moj muz je oba puta bio pored mene , i njegov mirni i odlucni ton bodrenja znacio mi je iznad svega.
Dakle ON mora u ovom slucaju biti oslonac zeni koja trpi bol zarad NJIHOVOG buduceg zivota. Njihovog deteta.
U slucaju da je muz jak samo na recima i to kad nema razloga za strah (hvalisavac i slabic) bolje bi bilo ostaviti ga kod kuce.
Puno pozdrava od mene

Ne znam kakvog Vi Jasmina imate supruga, ali moja zena (Sanja, porodila se u GAK Narodni Front) je bila presretna sto sam bio sa njom, sto sam joj dodavao vode, namestao jastuk, brisao znoj, jednostavno bio uz nju. Zasto je to bitno - pa dosta se zena poradja i ne moze se ocekivati da neka babica uvek bude uz porodilju, narocito ako porodjaj traje satima.
Takodje ne vidim problem zasto ne bi mogli telefonirati... Doduse u prvim satima sam ja prihvatao pozive, ali kako se Sanja oporavila (imala je epiduralnu anesteziju), normalno je pricala sa gomilom prijateljica koje su se javljale....
Ostatak price je vec mnogo mracniji, prljava posteljina, glup sistem da je dete stalno uz majku (sa Sanjom su bile zene koje su se namucile tokom porodjaja i nisu znale za sebe, a kamoli za dete), nemogucnost posete ili da se barem vidi dete.... Ja sam rodjen pre 34 godine u Osijeku i pricali su mi da su otac i ostatak rodbine dosli u porodiliste gde je bila soba sa staklenim zidom i gde bi babica donela dete da ga vide na nekoliko minuta...

Ja sam se porodila cetiri puta - ali na Kipru. Prva dva puta u drzavnoj bolnici (tipa Instituta za majku i dete)a druga dva puta u privatnoj klinici. Prva dva porodjaja su bila normalna i moj muz je bio sve vreme pored mene a druga dva puta je bio u cekaonici jer su me zbog problema sa kicmom porodili Carskim rezom. Prvi porodjaj mi je bio najtezi, ali posto je dosao kao logican zavrsetak jedne vrlo problematicne trudnoce - nije me uplasio. Moje iskustvo sa doktorima i ostalim medicinskim osobljem ne moze biti bolje. Posle porodjaja br.2 doktor mi je cestitao i izljubio govoreci da se i posle 20 godina sluzbe i on ponovo poradja sa svakom majkom i dozivljava istu radost i olaksanje sto je sve dobro proslo. Moja sadasnja doktorka (koja me je porodila poslednja dva puta i koja i sama ima cetvoro dece) je bila besprekorna i pozrtvovana tokom trudnoce i porodjaja, pa je cak i deci donela poklone sa ugraviranim imenima i datumima rodjenja a dosla je i na njihova krstenja! Nemamo vremena da se vidjamo ali je dozivljavam kao clana nase porodice. Ja sada imam 37 godina, najmladje dete ima 13 meseci i ne znam da li cu se usuditi da rodim jos neko ali u isto vreme ne mogu da poverujem da je gotovo i da vise nikada necu osetiti sve redosti trudnoce i radjanja. A to je tek pocetak lepote i novog sveta koji se pred nama otkriva kroz roditeljstvo. Znam da zvicim kao reklama za radjanje, ni ja sama nisam ocekivala da cu imati ovoliko dece i da cu se ovako osecati, ali tako je ispalo. Nekada ih gledam i prebrajam i prosto ne mogu da verujem da su svi moji (posebno sto troje lice na tatu a jedna na moju mamu) a u isto vreme zivim za njih i kroz njih.
Pozdrav svim mamama i bebama!

Moje iskustvo sa dva porodjaja je odlicno, iako sam prvo dete rodila u Nemackoj, a drugo kod nas, u Frontu. Prvi put uz beskrajno ljubazne sestre,nasmejane doktore, fenomenalne uslove. Svi vas nesto nutkaju vodom, cajem, sokicima. Porodjaj je bio lak i brz, hvala Bogu, tako da nisam ni stigla do epiduralne iako sam to isplanirala mnogo pre porodjaja. Moj muz je oba puta bio uz mene i to mi je mnogo, mnogo znacilo. Pribojavala sam se drugog porodjaja u domacim uslovima, ali sve je proslo dobro, gotovo odlicno. Divna babica Stana, puna razumevanja i toplih reci, lekari koji su tu bili kada je bilo najpotrebnije i naravno epiduralna anestezija koju toplo preporucujem svim buducim mamama. Porodila sam se u apartmanu koji nije preskup i koji pruza deo komfora koji se u drugim zemljama Evrope podrazumeva.Dakle srecno svim buducim majkama i slobodno ohrabrujte svoje muzeve da budu sa vama u tim trenucima. Bez ikakve patetike, ali zaista takva kolicina pozitivnih emocija i uzbudjenja koju donosi sa sobom prvi susret sa bebom treba podeliti. Kamere i fotoaparati nisu heopohodni, samo da vas neko drzi za ruku.

Kod porodjaja presudnu ulogu igra priroda. Nijedna veza, nacelnik klinike ili glavna babica ne mogu puno pomoci ako stvari same od sebe podju naopako. Ja sam, na primer, imala ludu srecu da mi oba porodjaja proteknu u najboljem mogucem redu, kako se samo pozeleti moze. Pri tom, nisam imala ama bas nikakvu vezu, bebe su mi bile krupne (4 kg), a drugi porodjaj se odigrao tokom bombardovanja 1999. za vreme vazdusne opasnosti. Jos da dodam da mi je prvi porodjaj trajao svega 20 minuta, a drugi pola sata. Znaci, sve je pitanje prirode, genetike i srecnih okolnosti. Od velike pomoci su mi bile vezbe za trudnice na kojima sam bila redovna u mom Domu zdravlja. Moj najdobronamerniji savet buducim mamama je sledeci: Ma koliko porodjajni bol bio jak, ne vicite, ne placite jer tako trosite i snagu i kiseonik i samo produzavate tok porodjaja i intenzitet bola. Mislite na to da se tim kontrakcijama zapravo siri porodjajni kanal i da vas samo minuti dele od trenutka kada cete ugledati svoje detence. A tada se, naravno, sve zaboravi...Srecno, i zelim svim buducim mamicama da imaju porodjaj poput mog.

Sve to super zvuci, ali ja sam bila baksuz kojem je posle 23 sata (da dobro ste procitali 23 sata) porodjajnih bolova, uradjen carski rez i to samo zato sto bolnica u kojoj sam se poradjala nije imala ampulicu koja je tada kostala 9 dinara.

Моја супруга и ја постали смо родитељи пре нешто више од 8 месеци. Имали смо ангажованог доктора у Народном фронту и порођајни апартман. Супруга је од почетка инсистирала да присуствујем порођају и сада нам је обома веома драго да је то тако било. Нити сам ја сметао, напротив, уз докторова упутства сам и помагао (код шетања, придржавања ногу, бодрења), нико није хистерисао и све је протекло у најбољем реду. Кад сада погледам уназад, драго ми је да сам присуствовао порођају и ни за шта на свету не бих пропустио тај догађај, а са тиме се слаже и моја супруга, која је од почетка тврдила да јој много значи да будем присутан. А и корисно је, да и ми мало видимо како све то изгледа и кроз шта жене пролазе. Дакле, препорука свим мужевима је да ни за шта на свету не пропусте догађај доласка на свет свог детета, што је, како видим из осталих постова на сличну тему, нешто најнормалније свуда у свету.

Sve price na ovu temu su krajnje individualne i subjektivne. Osim sto je svima cilj zdravo dete, verujem da se po svemu ostalom puno razlikujemo. Neko ne zeli da trpi bol ako ne mora (epidural), druga ce da trpi sav bol ovoga sveta ako to znaci 1% vise sanse da beba izadje bez problema. Neko dozivljava muza na porodjaju kao opterecenje, a neko kao podrsku (a to valjda zavisi i od muza). Ne verujem da je jedno iskustvo dobar savet za drugoga - toliko smo razlicite. Ali moram da napomenem: porodila sam se '98 u Beogradu (bez ikakve veze), posle toga jos dva puta u Americi, i beogradski porodjaj cu pamtiti zauvek po ljubaznosti i neznosti osoblja, i po zelji da mi ugode. U Americi su bili super korektni, individualna soba, komfor, nemam primedbi, ali imam potrebu da branim beogradsko iskustvo od onih koji ga nisu doziveli i misle da su srecni zbog toga. I Blanka - nemoj se opterecivati idejama da bi tvoja cerka bila drugacija da nisi dobila vaginalnu tabletu. To prosto nije tacno.

Bilo bi mozda neumesno porediti tretman u srpskim bolnicama sa tretmanom u zapadnjackim. Jedno je sigurno - razlika je ogromna, kako zbog ekonomske rezvijenosti zapada, a tako i zbog kulture. Kako ekonomsku razliku necemo moci jos dugo da promenimo, ja bih predlozio bar promenu u pristupu rodjenju deteta.

Kako nemam ni najmanjeg razloga da se dokazujem kao muskarcina, proveo sam svo vreme sa svojom suprugom. Ne samo da sam bio sa njom na svakoj kontroli, i ne samo da sam pomagao pri oba porodjaja, vec sam i presekao pupcanu vrpcu obema bebama. Iako smatram sebe covekom ogromnog zivotnog iskustva, nista se ne moze porediti sa bujicom osecaja koja je nadosla kada su se bebe rodile i ja im pomogao u tome. To je ucinilo moj zivot mnogostruko vrednijim, korisnijim i ispunjenijim. Meni je tesko to opisati, ali bih najsrdacnije preporucio svakom buducem tati. A mamama: vasa velikodostojnost, covekoljublje i pozrtvovanje su neprikosnovene! Hvala vam!

Tekst je sjajan i zanimljiv, zaista, sve cestitke autorki. primedmbe imam na komentare nasih "gastarbajtera" koji su po nekim stranim zamljama otkrili ko zna kakve zemaljske rajeve i sada, po dobro poznatom pravilu pljuju i ismevaju sve sto ima veze sa Srbijom! elem, i ja sam "gastarbajter" ali sam bogami vise nego ponosna na svoje poreklo i uverenea da i kod na stvari mogu da funkcionisu dobro. docice vreme kada ce i koda ce i kod poceti da se ulaze malo vise u zdravstvo, koje ne treba da bude privilegija kao sto jeste u nekim zapadnim zameljama! zivim na krajnjem severu italije, dakle mentalitet ovih ljudi veoma je slican pomenutim Svajcarcima i Nemcima, koji se poradjaju "ko od sale" i gde sve ide samo od sebe.... Gluposti!!!! Mislim da bi moje prijateljice Italijanke dale sve da su mogle da se porode u gradu i bolnici gde mogu da odaberu nacin na koji ce doneti na svet svoje dete. ovde su sve prinudjene na prirodan porodjaj, naravno, ukoliko nemaju vaznog muza ili ne plate privatnu kliniku. Porodilista nemaju anesteziologa za epidural, a carski rez ne rade ni posle 11 sati mucenja i mrcvarenja! Insistiraju, po svaku cenu, na prirodnom porodaju, cak i kada porodilja nije u cvetu mladosti i kada porodjajni napori i bolovi mogu umnogome da iskompromituju njeno i zdravlje deteta. Toliko o divnom lepom zapadnom svetu i idilicnim porodjajima, koji su me do te mere uplasili da sam rekla da cu se, kada dodje vreme, poroditi u Beogradu!

Nije mi jasno zasto samo kod nas nije normalno da partner prisustvuje porodjaju!? Pa, zaboga, to je zajednicko dete, zar ne??. Ne znam nijednog muskarca koji je prisustvovao porodjaju da se pokajao zbog toga (naravno, to su sve prijatelji u inostranstvu, posto ovde ne znam ni jednog jedinog muskarca koji je prisustvovao porodjaju!).

A sto se tice doktora, sestri itd. kada ce oni vec jednom da shvate da moraju da budu ljubazni prema pacijentima, pa mi smo ti koji ih placamo!? Oni se stalno ponasaju kao da nam cine nekakvu uslugu. Da, ali smo mi za tu uslugu debelo platili (godine uplacivanog socijalnog). S kojim pravom vicu, grde, prebacuju? I jos nesto: nasi doktori nista ne objasnjavaju, nego sve morate sami da pitate (cesto se ni ne setim odmah sta sve treba da pitam, nego tek kada dodjem kuci), ili da se raspitujete kod drugih itd. Npr: posle jednog hirurskog zahvata tek sam od zene iz sobe cula da treba da pijem antibiotik (!?) i sestra mi je to potvrdila (posto doktora nije bilo nigde).

Svaki porođaj je drugačiji. To sve zavisi od mnogih faktora. Najbitnije koliko je buduća majka spremna. Ja sam se porodila pre četiri godine i bila sam strašno uplašena. Ali kada je taj trenutak došao, sve sam činila da meni bude lakše i uspelo je. Dan je bio sunčan, pevala sam u kolima da bih se smirila. U bolnici (Narodni front) sam slušala šta mi govore i dala sam sve od sebe da to i uradim. Bilo mi je bitno da bebi bude ok i da se što pre sve to završi. U jednom trenutku sam mrzela ceo svet, ali kada je Ana došla na ovaj svet sve sam zaboravila. Nema ničeg lepšeg nego kada vam bebu odmah,nakon porođaja dok je još vezana pupčanom vrpcom stave na stomak. Taj pogled neću nikada zaboraviti. To je ono što porođaj čini najlepšim trenutkom u vašem životu. Bol, strah sve nestane u sekundi. Verujte mi. Inače ja sam bila skroz zadovoljna i lekarima i babicama u bolnici. Pozdrav svim budućim majkama. Samo napred.

Porodila sam se 2001. u bolnici Narodni front, i kada citam vase komentare, pitam se kako to da zakup apartmana menja osnovna bolnicka pravila:
- zabrana koriscenja mobilnih telefona (da ne bi uticali na rad med. aparata)
- unos hrane i tecnosti (zasto smo klistirane)
- setanje (to je zabranjeno da ne bi doslo do pada porodilje, nesvestica itd.)
- posete rodbine u sobi (higijenski razlozi, da se ne bi zarazila beba a i porodilja). Zaboravlja se da ljudi ulaze u kaputima, iz javnog prevoza, itd.
Dakle, moje iskustvo je potpuno drugacije. Bila sam starija prvorotka (35 god.) i uopste nisam imala poseban tretman (nisu hteli ni amniocentezu da mi urade, jer u 5. mesecu trudnoce sam imala 34 god. Uputili su me na privatnog lekara: DR Sretenovic je u to vreme mislim jedini u Beogradu imao supstrat za rast celija i kod njega je ova intervencija kostala meni neverovatnih 500 DEM). Vodenjak mi je pukao i plodova voda gotovo istekla pre dolaska u bolnicu. Sam prijem je bio sasvim prijatan (izuzetno ljubazne sestre i umoran i ne mnogo ljubazan doktor, ipak je to bilo 5 ujutro). Posle toga pocinje jedna vrsta pakla. Presvlacenje (nosite svoju spavacicu, to nisam znala pa sam ponela dve dugacke, koje sam stalno morala da podizem do grla) i "trijaza", koju sam cekala sat i po. Bila je predaja smene pretostavljam. Tek na ostru kritiku dezurnog ginekologa ("Da li ste normalne, zena ceka vise od sat vremena od pregleda ultrazvukom). Tada sam shvatila da ulaskom u porodjajnu salu prestajete da budete ljudsko bice i krece tretman slican koji imaju krave u PKB-u od strane veterinara. Klistir i depilacija, to ni u boljim uslovima nije prijatno, kao i provera koliko ste otvoreni pod kontrakcijom. Posle toga su me uvelu boks (7 i 30), gde je lezala porodilja koja nosi blizance; prva beba je izasla sama, dotrcali su tek za drugu bebu, koja je isla karlicno. Mene su stavili na sto, rekli da legnem na levi bok i da mi ne padne na pamet da se setam da im ne padnem u nesvest i da duvam kao gusan (to je valjda obuka iz tehnike disanja pri porodjaju). Dali su mi indukciju. Moje stvari (ukljucujuci i limun i secer, mobilni telefon) uzeli su i stavili u ormaric, da ih ne bi optuzivala da su nesto ukrale!? Babica je izasla i vise je nisam videla. Doveo je tek lekar za epiziotomiju. Na svaka dva sata dolazio je stazista, proveravao koliko sam otvorena, ostalo vreme sam bila sama u boksu. Mogu vam reci da u tim trenucima prija da neko bude uz vas, prica vam olaksava bolove i "skracuje vreme". U drugim boksovima, "placeni" lekari su davali satima psiho-fizicku podrsku porodiljama koje su se drale ko lude (i trosile bez veze snagu, to je potpuno tacno za dranje. Cuvajte snagu i ne vicite, mnogo). One su i telefonirale mobilnim (njihovi mobilni kao ni lekarski i babica ne smetaju, samo obicnih pacijenata smetaju), donosena im je voda, setane su po boksu itd. Ja sam dobila indukciju i ako sam imala normalne kontrakcije da bi ubrzali porodjaj jer je beba bila mala (to su mi rekli tek na porodjaju, i ako sam redovno isla na kontrole u Domu zdravlja). Kao rezultat imala sam jednu neprekidnu kontrakciju. To je trajalo nekih 7 sati, dok se nije pojavio stariji doktor (dr. Pavlovic), pregledao me i rekao da cu se poroditi za dva sata. Tada je i doneo CTG da proveri stanje bebe, ostalima nije to ni palo na pamet, i ako porodjajna sala raspolaze ovim uredjajem. Dakle, nije sve u nemastini. Bio je iznenadjen sto mi nisu dali nesto protiv bolova, zbog jacina kontrakcija. Takodje je bio iznenadjen sto sam dehidrirala, pa je doneo gazu natopljenu vodom (znaci nema sokica na cevcicu). Doneo je ampulu anestetika iz svojih zaliha i posle toga mi je bilo malo bolje (mada je i dalje bolelo). Kada sam dobila napone i beba pocela da izlazi i on se pojavio (iskustvo je cudo), uradjena mi je epiziotomija (taj deo devojke uopste ne boli, ne verujte filmovima, sam cin radjanja je pesma u odnosu na sate i sate kontrakcija). Sve je islo kako treba (slazem se da se priroda sama postara, to sto ste unapred castili lekara i babicu da prisustvuju porodjaju nece spreciti da nesto krene po zlu). Pupak je podvezala babica sa dugackim noktima, ali smo infekciju oka i pupka sanirali kod kuce (nije dobijena kroz porodjajni kanal, sam pedijatar u bolnici je priznala da je to od ruku babica). Nisu morali da rade abraziju materice, lepo sam usivena (konac sam morala da donesem u bolnicu, ovo je i lekara iznenadilo, jer su imali dovoljno u zalihama) i danas nemam ni oziljak, mada sam misljenja da nije ni trebala, jer je beba bila mala (2.500 gr). Posle odredjenog vremena nadzora, iz boksa vas kolicima sestra odvozi u sobu. Ta voznja je licila na crtani film, udarala je u svaki cosak pa sam u jednom trenutku sela i rekla da cu dalje peske. To ju je trgnulo, pa je ostatak puta bila pazljivija. Istovarili su me u krevet u zajednickoj sobi sa 10 porodilja i to je kraj. Ja sam odmah ustala i otisla da se umijem, presvucem i telefoniram. Uz put sam izvadila sama iglu za indukciju, jer babice to ne rade, vec odeljenske sestre, koju bih morala da cekam do 9 sati sledeceg dana. To je uspanicilo sestru koja se pojavila tek kada sam se vratila u sobu. Rekla je da nisam normalna, trebala je ona da me odvede (za jedno dva sata kada popije kafu) do kupatila, jer sam mogla da padnem u nesvest. Primetila sam da se sestre toga najvise plase-padanja u nesvest. Bebu sam dobila tek ujutru, na podoj, jer je zbog male kilaze zadrzana na posmatranju (i ako je bila vitalna i nije isla u inkubator, sto me je uspanicilo). To i nije tako lose, mozete da se odmorite (uz plac ostalih beba u sobi i hrkanje njihovih majki). Interesantno je i to da se drugorotke uopsete ne bude na plac beba. Taj osecaj da uzmete svoje dete u narucje i vidite mu u okicama vec tada da vam se raduje i da mu prija vasa blizina, znam da cu zvucati pateticno, ali ne moze se nicim opisati. Onda sledi vizita: a to znaci otkrij se, podigni spavacicu i zajedno sa jos deset zena rasiri noge. Vizita od 5-6 lekara ulazi u sobu i pogleda nas onako sa vrata u kakvom smo stanju. To mi je bio najgori trenutak, imam utisak da sada mogu i na sred ulice da se skinem a da se ne postidim. Lekar koji me je porodio dosao je posle vizite da nas obidje i vidi kako smo beba i ja. On je bio misljenmja da je beba prirodno mala a ne hipotroficna. Za dr. Pavlovica imam samo reci zahvalnosti. Ima tu jos gomila stvari koja mi je smetala (nista vam ne govore tokom porodjaja, niti vas pripremaju za sledeci korak, npr. za epiziotomiju mi nisu nista rekli samo je babica izvukla velike makaze, vakcinacija deteta, uzimanje krvi za hormone i odnosenje deteta na posebne preglede se uvek desavala kada odem do kupatila, kao da su cekali da izadjem. Naravno, vrate dete sa pregleda bez ikakvog komentara a pedijatar nema nalaze ultrazvuka, u otpusnoj listi o tome nista ne pise, pa sam po izlasku iz bolnice odvela dete na jos jedan ultrazvuk glave kod privatnog lekara, jer mi je to bilo mnogo lakse od neizvesnosti koju su mi usadili u bolnici). Moj sin je sada deckonja od 5 god. zdrav i prav, uprkos pedijatru koji mu je na porodjaju dao Apgar 10/9 a posle je u sobi tvrdila da ce imati posledice jer je hipotrofikus (male tezine) i koja mi je ostavila telefon, pa sam isla kod nje na privatni pregled od tadasnjih 50 DEM! Grube pelene koje oderu kozu detetu, a nisu dozvoljavali (isto iz higijenskih razloga) da donesete svoje, nisu imali kreme, pa smo se posle kod kuce mackali da bi postali ruzicasta beba sa fotografija i sl. Tako drage moje, ja nisam razmisljala o apartmanima (sa tadasnjim platama ja to sebi nisam mogla ni da priustim kao ni epiziotomiju, koja je 2001. god. bila porilicno skupa, a o placanju lekara za tu akciju nism mogla ni da razmisljam), ni o prisustvu supruga. Razmisljala sam da prezivim sama porodjaj, da postporodjaj prodje sa sto manje ljudskog ponizenja i da ne zakacimo neku ozbljniju infekciju. A, da na otpustu, lekar je bio sokiran sto nisam dobila antibiotik, jer sam tokom 12 sati porodjaja bila bez plodove vode, sto pak moze dovesti do ozbiljnih infekcija. Posle sam antibiotike uzimala kod kuce. A tek prvi pregledi bebe kod potpuno nezainteresovanih lekarki u Domu zdravlja, koje nece da vam daju nikakav savet, to je tema za sledeci clanak ("Svasta, gleda samo u jednu stranu, vi nemate pametnija posla nego da gledate sta fali detetu"-zavrsili smo u Sokobanjskoj: tortikolis, slabija leva strana i deformitet peta, ali tek posle jos jedne posete privatnom lekaru). Vezbali smo i sada je sve u redu. Dakle, iznajmite apartman, platite lekara i babicu (naravno, ne u njegovoj privatnoj ordinaciji, najisplativije za njega je da sve preglede obavite na drzavnim klinikama, a oni inkasiraju novac bez ulaganja). To vam ne garantuje tok porodjaja, ali cuva ljudsko dostojanstvo, mnogo je udobnije a i sama podrska psihicki mnogo znaci prvorotkama.

Moja dva porođaja su noćna mora. Hvala lepo ali nikad više. Od početka prve trudnoće sam znala da moraju da mi rade "carski rez" i pripremala sam se na to, tako da se uopšte nisam raspitivala šta me sve čeka. Odlazak u operacionu salu sam doživela kao olakšanje u odnosu na sve ono što je predhodilo. Porodilište je mesto gde žena dođe da uradi najlepšu stvar na svetu a tretiraju je kao stoku i apsolutno izgubi ljudsko dostojanstvo. Klistiranje na najprimitivniji način (kofica sa nekom tečnošću i crevce koje vam naguraju u analni otvor i posle toga svaki čas idete u onaj smrdljivi wc gde ne postoji wc šolja). Depilaciju (brijanje tupim žiletima gde imate utisak da vam i kožu skidaju)obavljaju učenice med.škole i koje vrlo zainteresovano bulje u vaše raskrečeno međunožje. U poređenju sa ovim bolovi posle operacije su ništa. Pa one vizite kad vam u sobu uđe izmedju 10 i 160 doktora i doktorčića, med. sestara i praktikanata stvorile su kod mene neku vrstu uslovnog refleksa da kad vidim beli mantil odmah podižem spavaćicu(bolničku, pocepanu).

Drugi put sam mislila da sam ih zeznula time što sam klistir i depilaciju uradila kući, ali ne opet su zeznuli oni mene. Rodila sam zdravu i pravu devojčicu koja je dobila sepsu jer je sestru koja je sređivala mrzelo da promeni rukavice ili ne znam šta već. I tako sam u tom porodilištu provela 15 dana. Moja deca sada imaju 11 i 5 god. Hvala Bogu divni su, zdravi i pravi a od mene je dosta.

Zivim u malom gradu sa jednim porodilistem, tako da se ovde zene poradjaju onako kako moraju: uglavnom "prirodnim" putem, retko uz epiduralnu, jer samo jedan lekar ume da je primeni.
Zene obavezno tokom trudnoce posecuju i privatne ordinacije, i tako dogovore sa lekarom da odu da se porode dok je on u smeni (uz indukciju, ako ima uslova).
Moje posete privatnom lekaru nisu bile narocio uspesne, jer je olako shvatio moj visoki pritisak, pa mi se u 36. nedelji, pola sata posle pregleda na kom je konstatovano da je sve OK, odrubila posteljica i pocelo obilno krvarenje. Otisla sam do kuce, okupala se, uradila sve neophoden higijenske pripreme da me ne bi klali u bolnici (godinu pre toga sam imala operaciju slepog creva i sestra mi je obrijala stomak brijacem koji je izvadila iz SVOJE tasne iako su meni u medjuvremenu roditelji doneli nov)spakovala stvari i otisla. Moram priznati da me je bilo strah, ali i da sam zelela da se vec jednom sve to zavrsi jer mi je trudnoca stvarno bila mucna od pocetka. I dok je srce moje bebe besomucno udaralo vise od 190 puta u minuti, lekari su razmisljali sta da rade sa mnom.
Odlucili su se za carski rez nakon 3 sata. Od leka za snizenje krvnog pritiska pocela sam da osecam smetnje u disanju. To sam i rekla dezurnoj doktorki, ali ona je rekla da nije strasno, a meni je bilo sve gore posebno u lezecem polozaju. Odveli su me do sale i tu me ostavili da lezim ispred, u hodniku, dok pripravni dektor ne dodje. Preklinjala sam sestru da mi dopusti da sednem, jer sam mislila da cu se ugusiti, ali mi nije dozvolila. Secam se da sam par puta u sali trzala masku za anesteziju sa lica jer nisam mogla da disem. Sledece cega se kao kroz maglu secam je anesteziolog koji urla na mene da se probudim. Smogla sam snage da mu kazem da ne vice na mene.
Ujutru me je probudila sestra koja me je spremala za vizitu, izvukla mi kateter (jedna od najneprijatnijih stavri vezanih za porodjaj carskim rezom) uz vrlo vulgarne komantare, i malo me oprala od krvi. S obzirom da sam vrlo gadljiva, odlucila sam da se sredim sama, i uspela sam, uz ogromnu vrtoglavicu i mucninu. Inace, soba za intenzivnu negu je odmah do sale za porodjaje, pa se tako lepo odmarate uz vrisku porodilja koje se smenjuju na svakih 2 sata.
Tek oko podne, SETILA sam se zasto sam tu i trazila da vidim bebu.
Beba je bila sitna, primala antibiotike, imala APGAR 7, reanimirana je,...jedva prezivela.
Prebacili su me u sobu za "sekcije" gde na srecu ima samo tri kreveta, i od tada, beba je bila sve vreme sa mnom. Jedva da sam mogla i sebe da pomeram, a morala sam nju da uzimam, ponekad i presvlacim , i pokusavama da je dojim. U medjuvremenu mi se u desnoj nozi posle operacije stvorio tromb, iako sam ja pokusavala da se sto vise krecem.
Ostala sam u bolnici 8 dana , i izasla na sopstenu odgovornost, jer sam znala da me kuci ceka majcina i muzevljeva pomoc.
S obzirom da je grad mali, imala sam srecu da licno poznajem neke sestre i lekare, pa su se trudili da mi pruze kakvu takvu negu, i mogu reci da sam prosle bolje od nekih drugih porodilja, ali ipak dovoljno lose da debelo porazmislim da li cu se odluciti na drugo dete.
O muci i oporavku u narednih tri meseca i da ne govorim. Zbog tromba sam isprimala tonu antibiotika, koji su uticali na mlkeo, beba je plakala non-stop, post porodjajna depresija me je drmala zesce,...
Sve u svemu, za mene je to bilo jedno jako neprijatno iskustvo.
Na svu srecu sto ne traje vecno.
Ali ce me na to uvek podsecati ogroman uzduzni rez na stomaku.

Tekst koji je objavljen je jako simpatican i pun optimizma. Imam utisak da je iskustvo porodjaja bilo mnogo strasnije nego opisano, ali da je radost koju pricinjava zdrava mala slatka bebica jaca od tog neprijatnog iskustva. Htjela sam da dodam da je meni pomoglo sto je moj muz bio prisutan na porodjaju. Ja sam zamalo pala u nesvest i to bi znacio carski rez. Medjutim pogledala sam u njega i to mi je vratilo snagu. Od celog porodjaja se najjasnije secam svoje cerke kada je prvi put ugledala svetlost dana. Zelim da kazem svima koji se plase porodjaja, kao i ja uostalom, da je bilo mnogo lakse nego sto sam mogla da pretpostavim, a ja sam veliki panicar :)

Nina, kakva prica! Progutala sam je u jednom dahu. Verno si opisala atmosferu koja "tamo" vlada. Podsetila si me na moje takodje ni malo prijatno iskustvo. Drago mi je sto je ova tema postavljena. Pitam se, da li je moguce preduzeti nesto po pitanju ophodjenja medicinskog osoblja prema pacijentima. Svesna sam da zdravstvo ima vecih problema i pametnija posla od toga da se bavi time da li su sestre ljubazne ili nisu, ali mogucnost da se nekom obratimo, pa cak i da se zalimo, bi mozda popravilo situaciju a mamama i bebama olaksalo zivote. Veoma je jednostavno, dolazimo u porodiliste ili dom zdravlja da bi nam pruzili pomoc, a uglavnom izlazimo skrhani, uplaseni i obeshrabreni. Volela bih da cujem da li je neko isao tako daleko da pokusa da se zvanicno zali na tretman koji je doziveo i kako je prosao tom prilikom. Znam da je medicinskim radnicima nije lako, da imaju male plate i rade u losim uslovima i da pacijenti znaju da budu nemoguci, ali potrebna im je njihova pomoc i podrska i ne bi bilo lose da pokazu barem malo volje i spremnosti da nam je pruze.

Sto se tice dr Pavlovica - mislim da bi se mnoge dame sa mnom slozile kada bih predlozila da se jako ruzno ime bolnice - Narodni front - promeni npr u "Pavloviceva". I bilo bi dobro kad bi ginekologe i babice malo slali kod njega na savetovanje.
Pozdrav,

Mislim da je neprijatno ophođenje jednostavno nešto što se sreće svuda, a ne samo u porodilištu. Tamo nas naravno najviše pogađa jer smo tada najranjivije. Nije meni smetalo što su bili neprijatni, nisam obraćala pažnju na nevaspitane žene, već mi je smetalo što su na svakom koraku u toku trudnoće pokušavali da mi uzmu pare tako što su unosili strah u mene. Dragi dr,mr,prim akušer koji je toliko nahvaljen od strane vaše prijateljice vam kaže da možda nešto nije u redu sa bebom i da vi onda treba da obavite silne , potencijalno opasne, testove baš u laboratoriji njegovog prijatelja i pri tom platite 3 puta skuplje nego kod svih ostalih. A posle par meseci rodim zdravo i pravo dete. I zašto sam se ja nervirala i razmišljala da li mi je sve u redu sa detetom? Da bi on zaradio proviziju. I to je doktor koji radi u KBC-u, a ne neki privatnik. Šta onda uraditi sa takvim ljudima?

Nista ali bas nista ne mozete da predvidite na stolu,ni vi a ni doktor koji vas poradja.Sledila sam uputstva:"Ne urlaj,nego guraj" ali...rekoh nepredvidivo potpuno,shvatili su posle pola sata da dok vristim ja ispravno "guram"..e tu je nastao obrt neocekivani:"E sad vristi" rekla mi je..i gle cuda porodih se iz drugog vriska.Sve je podnosljivo samo sam se pitala ko je izmislio onaj sto na kome nema nicega zasta bih se uhvatila i grebala,stiskala i mucila.Kada mi vec muz nije bio tu(a i bolje jer je bio glavni krivac za desavanje) dobro bi mu doslo nesto zasta bih se drzala.Ma koga je briga da vam tamo obezbedi konfor,oni su tamo da vas porode.Pogresno je sto svaka od nas misli da je posebna i da oko nje treba da se okrece ceo svet i svi doktori.Nisam ni prva ni poslednja koja se porodila toga dana a zamislite da oko svake trckaraju i oblicu.Madaaaa,100eura drasticno moze da promeni situaciju kada su babice u pitanju (licno sam se uverila).Mucenje nastaje posle,kada u nasoj provinciskoj bolnici nema tople vode pa se tusiras hladnom (ziveo Beograd centar sveta) pa onda niko i pored redovnih vizita ne primeti inficiranu ranu i tako....proslo je.Beograd je centar sveta ali ja nazalost ne zivim u njemu.

Sreca mi je sto sam mogla da kazem dr.hocu carski,necu da riskiram ni bebin ni moj zivot ovo je moja mozda poslednja sansa da budem majka,mislim da ste me razumele o cemu pricam.Porodila sam se 2003 al zaista carski i ne opravdavam predrasude za taj izbor jer samo ime po sebi kaze da bi se izbego tragican ishod po carice (nedaj boze).Najveca moja radost sto sam imala muza pored sebe koji je primio nasu bebu pa lepo sa sestrom odneo na vaganje i merenje pa je doneli kod mene u sobu i nismo se razdvajali ni jednog trenutka.Pa zar ima vece srece,bez trauma i bez klistiranja i brijanja i bez zavlacenja dva prsta u vaginu svake posete ginekologu znaci nas sistem treba da se civilizuje isto kao i osoblje.Netko spomeno moze li se nesto uraditi po pitanju da nas bar za tih 3-4 dana tretiraju kao ljudska bica koja prosiruju porodicu i naciju.MOZE al treba ministra TOMICU najpre poslati u zemlje u kojima se zeni daje pravo izbora kako ce da se porodi, pa ce kad se vrati npr. iz Engleske poslati nekoliko ginekologa i tkz.babica da se lepo na doskoluju ucenjem i praksom pa da to prenesu kolegama a medicinske sestre (cast nekima)na kurs kulturnog pristupa pacijentu i sve ostalo.Jer nije istina da zena mora da lezi na tom stolu na kojem nema za sta da se uhvati da se odupre .Svinja kad se koti trezi sebi i bira najbolji polozaj a zasto nebi onda i zena ,sto se u engleskoj kulturi praktikuje.Za to im skidam kapu mada ih nesmatram pametnjakovicima.Ali zato njihove zene radjaju po3 najmanje a nase izlaze sa ovakvim traumama i nikad ne pozele da se tamo vrate.A sto se tice prisustva muza samo to kod nas izgleda nije normalno i djeluje "papucarski"za svakog normalnog je to nesto sto se ne opisuje nego dozivljava i dok god tako bude imacemo toliko nasiljai nepostovanja prema zenskom rodu.Balkanski mentalitet treba iskoreniti muz i zena treba da su jedno a deca plod ljubavi njihove.Pa buduce mame iskreno se nadam da ce se stvari u zdravstvu poceti iz temelja menjati od recepcije kad ulazite u bolnicu pa do Dr,hirurga a o primitivkama sa dugim noktima i da nepricam .Jedno je veoma zapazeno da kod nas Dr.nema potrebe da vas uputi u proces nekog zahvata ili nedaj boze objasnjenja vaseg problema kao da se to vas netice.Al sa druge strane smo na TI i Ja mogu da te pitam malte ne i koji br,vesa nosis?E pa dragi nasi i u Srbiji treba da se uvede zakon o privatnosti a ne da to bude ono "domacinski" bas mi to nedostaje na Zapadu samo ih zbog toga cenim ma koliko bili podli ili ne u vasu privatnost ne guraju nos.Kod njih ima cenovnik za sve pa biraj hoces skupo il jeftino!Cast izuzecima u nasem zdravstvu ali im obraz kaljaju nehumane kolege na koje bi oni najvise mogli da uticu svojim primerom ili takvi neka menjaju profesiju,kad vec nemaju strpljenja za svoj rad a o ljubavi da nespominjem .CESTITKE SVIM MAMAMA ZA RADJANJE MALIH ANDJELCICA KOJI KRASE OKRUTNI SVET!!

pocetkom januara treba da se porodim putem carskog reza, zivim u inostranstvu, roditelji nece biti u mogucnosti da dodju i pomognu a muz ce u najboljem slucaju dobiti 1 nedelju odmora. molim da mi neko da par dobrih saveta sta da ocekujem i sta je najneprijatnije u periodu oporavka

Obradovala me ova tema jer najzad mogu da podelim svoje iskustvo sa nekim ko razume kako je to poroditi se danas.Imala sam doktora kod koga sam isla na kontrole u privatnu kliniku iako radi u bolnici.Porodjaj je naravno bio u bolnici i to kakav.Prvo sto me je pustio da prevalim termin dve nedelje,za koje je beba dobro narasla,a onda kada je verovatno shvatio da nemam pojma da ocekuje neku nagradu za sam porodjaj,poslao me na indukovan porodjaj,jer nikako nisam dobijala trudove.Za ljubaznost osoblja nisam brinula jer sam se tih prica naslusala pa sam samo stisla zube i resila da zavrsim sa tim.Tamo su me naravno sacekale dve babice kao cuvarke zenskog zatvora,krezube,zrikave babuskere koje su naravno vikale na mene sto sam ponela torbu sa sobom.Primetila sam da to rade iz cistog zadovoljstva,maltretiraju zbunjene zene znajuci da su obeznanjene od straha ili iscekivanja. Verovala sam da ce da se doktor pojavi jer je tako obecao,ali avaj njega nigde nije bilo.Prosao je kroz hodnik posle ko zna koliko sati u jednom trenutku i ugledala sam ga i kroz uzasne bolove pitala -kad cu ja- a on je odgovorio trazili ste gledajte.Ja jos i tada nisam verovala u to sto je izgovorio ,ipak mislila sam on je moj doktor morace da vodi racuna o meni.Najzad su me pozvali u salu gde sam pokusavala da se porodim nekoliko sati dok su se zene oko mene smenjivale manje ili vise uspesno obavivsi taj zadatak.Pocela sam da se stidim sto ja nikako ne mogu da to isto postignem i zbunjene poglede prisutnih u sali tumacila kao prekor.U stvari beba je bila toliko velika da ja nisam mogla da se porodim.Za to vreme mog doktora nigde nema,a posto me nije obavestio o velicini bebe nisam ni znala sta se desava.Onda se promenila smena i dosla je nova mlada babica andjeo i jedna doktorka za koju se ispostavilo da je moja dalja rodjaka pa su se smilovale i obavestile da je beba krupna da sam hrabra i da pokusam uz njihovu pomoc posto me ostali nisu ni gledali.Naravno ni uz njihovu pomoc beba nije mogla napolje jer je postojala disproporcija moje karlice i bebe.Najzad posle ko zna koliko sati pokusavanja porodili su me vakumom,legli svi na mene da sam mislila da necu vise da udahnem vazduh,nesmem ni da zamislim koliko isekli,bebi polomili kljucnu kost, meni polomili sedalnu kost,beba je jedva disala i tada se pojavio moj veliki doktor sa izguzvanim licem od spavanja saopstivsi mi da beba lici na mene a ne na tatu.Nisam imala snage nista da mu kazem,cutala sam,uspavali su me ,sto zbog usivanja ,a sto zbog raspadnute posteljice i tako, to je bio taj velicanstveni trenutak.A onda je tek dosao boravak u -bebi frendli-,kako ga zovu, odeljku za porodilje gde te bukvalno maltretiraju da upotrebis i zadnji atom snage da se pokrenes,da sam tada znala da mi je polomljena kost ne bi im ustala pa neznam sta da je,a ne da tamo jedva vucem noge i pokusavam da dojim dete koje uzgred mogu da dojim samo sa jedne strane jer joj je slomljena kljucna kost.Pa ja sam se tamo toliko izmorila da sam plakala ne mogavsi da govorim koliko sam bila iscrpljena.A tek sto sam ostala sest umesto tri dana jer je beba dobila temperaturu verovatno od toplote koja je u sred prohladnog aprila u sobama bila nepodnosljiva,jos puste parno grejanje jer samo tako ima tople vode.Ma sve bi ih pobila toliko sam ljuta.Plakala sam nocima nakon izlaska iz bolnice,bila nesposobna da se brinem kako sam planirala o detetu jer su me sve te stvari totalno izbacile iz ravnoteze.Tek posle tri meseca sam prestala da osecam jaku bol kad sedim a samim tim i dojim bez nervoze i volim svoje dete, jer sam do te mere bila opterecena bezobrazlukom u bolnici da sam mislila da nikad necu da se otrgnem.Sve se to desavalo u Niskom klinickom centru od koga nema goreg da se zna.

Andji par saveta posto si u inostranstvu tvoj DR koji je ginekolog-obstetrisen ce ti objasniti proceduru a ja cu samo ukratko jer sam se porodila 2003.carski se zakaze najmanje 10 dana pre termina sa lokalnom anestezijom se radi,dobices epiduralnu inekciju u kicmu samo slusaj instrukcije osoblja i nebrini nije nista bolno,za 10 min kad pocne da trne donji deo tela pocima operacija i beba je za 5 min napolju,secenje se radi 15 cm duzine iznad bikini linije tako da se kasnije i nevidi radi se skrivenim savom tako da je to o cemu ti je vec prethodna gsp.rekla.Za oporavak ti je najvaznije da se odmah u krevetu pomeras malo mrdas nemoj da budes ukocena,probaj da sedis podbaci vise jastuka pod ledja,imaces bebicu u kosari pokraj sebe tek nakon nekoliko sati rece ti sestre kada stavljaces je na grudi,ja sam se drugo jutro tj nakon 24 sata ustala i istusirala se sama tako da nemoj da panicis nemoze ti nista biti,jedino sto ces dobiti tablete jake protiv bolova al se od njih spava ja sam popila 3 i posle presla na Voltaren i Penadol dok sam bila 5 dana u bolnici kuci nisam uzimala nista.Posto ce biti zima cuvaj se da ti se rana ne nahladi stavi neku toplu tkaninu preko stomaka nosi dok se skroz ne osecas da si ok,mozes da podizes samo koliko je beba teska zato nebrini,pelene ces koristiti jednokratne tako da neces imati sto da peres a bebinu robicu toliko mozes i sama ili muz da je stavi na zicu u bilo koje vreme,ako budes imala mleka dosta i kvalitetno najbolje je da dojis ako ne davaj da beba sisa koliko imas a jos je prihranjuj sa bebi formulom.Svaka beba prva 3 mj ima grceve pa se savetuj sa pedijatrom koje kapi da uzimas,a i ti moras paziti da nejedes svaku hranu jer preko mleka utice na bebu sve je to prirodno i videces da ce ti se same stvari ukazivati jer ti i tvoja beba cete se najbolje razumeti samo nemoj da panicis bebe su sitne ali zilave i otporne i vise nego sto mi mislimo.Po najnovijem istrazivanju moze se imati carski rez 6 puta tako da nemoj ostati na jednom detetu to ti je moj savet,deca su najvece bogastvo samo im se treba posvetiti maximum i pruziti ljubav i paznju od malena pa dok ne odrastu.Ovaj moj savet o kretanju posle poroda pomogao je mojim koleginicama koje su drugi put imale carski a u prvom se nisu znale tako ponasati pa su ostale 2 dana lezati da se ne micu pa su imale jak bol posle prvog ustajanja zato primeni ovo sto sam napisala odmah se pomeraj u krevetu i videces nista nije tako strasno,zelim ti sve najbolje tebi i tvojoj bebici.

Drage buduce mame, da li u Srbiji ima bolnica u kojoj moze muz da prisustvuje porodjaju posto se ja drugacije necu poroditi. U Cacku ne moze pa me zanima u okolini Cacka. Uzice, Kraljevo...
Hvala!

Niposto se ne slazem da je prisustvo partnera porodjaju suvisno!Tvrdim to iz licnog iskustva.Naime,ako partner pokaze interesovanje{nikako ga ne siliti}dozvolite mu da ucestvuje u porodjaju.Omogucicete mu da i on prisloni svoje dete na grudi odmah po rodjenju.Psiholozi tvrde da je za emocionalni razvitak deteta i te kako bitan taj prvi kontakt bebe sa vasim,i grudima oca.Zasto onemogucavati ocevima da prisustvuju najlepsem cinu-radjanja vaseg zajednickog deteta?A kasnije ce te se pitati zasto otac vise ne ucestvuje u podizanju deteta.Jednostavno, treba mu dozvoliti da od samog pocetka trudnoce bude deo nje,zatim porodjaja i podizanju deteta, jer na taj nacin ce ne samo vas odnos sa njim biti bolji, vec cete na taj nacin stvarati normalnu potporu za odrasrtanje deteta.Pocevsi od dolaska na svet, dete nece biti razdrazljivo, nece plakati bez potrebe, jer ce osecati toplinu doma upotpunjenu vasem odnosu sa partnerom.Govorim sve iz licnog iskustva- upravo mi je u narucju beba od tri meseca, koja mi prica,ljubeci mi rame dok cekamo tatu da se vrati s puta i obaspe nas poljubcima.Koreni nekih stvari su ponekad dosta dalji nego sto smo sami sposobni da uocimo.