Nikad više: Hilzboro 1989-2014

Na zapadnoj tribini Hilzboroa u prethodnih 20 minuta događala se najveća drama u istoriji engleskog fudbala. Hiljade navijača nagurane u prostor nepredviđen za toliku gužvu, borile su se protiv gušenja i preloma pritisnute masom, koja je dolazila iz tunela nesvesna onoga što je čeka.

“Dok smo se vozili autobusom nazad slušali smo radio. Svakih 15 minuta broj žrtava se povećavao – 15, 20, 25... na 30 smo isključili, nismo više mogli da slušamo“, prisećao se golman Liverpula Brus Grobelar, čije svedočenje je važno u tekućoj istrazi, jer se nesreća dogodila na tribini iza njegovog gola, a u jednom trenuktu, pred sâm prekid, on je sasvim prišao toj tribini da bi pokupio loptu.

Grobelar je, kao i drugi igrači Liverpula, išao na sahrane i posećivao porodice, u pokušaju da igrači i porodice jedni drugima pomognu da se bol što pre svede na meru koja se može izdržati. Keni Dalgliš, tadašnji menadžer ekipe, bio je na svim sahranama. Obojica su četiri godine ranije bila na Hejselu. Dve tragedije sa 135 žrtava mentalno su slomile jednu od najboljih generacija u istoriji ostrvskog fudbala.

Kako?

Beta/AP

Serija loših odluka i okolnosti prethodila je onome što ćemo pamtiti kao najveću stadionsku tragediju u Britaniji. Smanjen broj specijalnih vozova iz Liverpula, gužva zbog radova na putu, lep dan, loša podela tribina, sve je to učinilo da je oko 14:40, dvadeset minuta pre početka utakmice, više od 5000 ljudi bilo ispred stadiona, a samo deset kapija trebalo je da ih propusti.

Vremena nije bilo, čak i ako bi navijači kroz brojače prolazili na svake tri sekunde, što se uzima kao maksimalan protok, petina bi za vreme prvog zvižduka ostala napolju. Gomila navijača na ulici za policajce je predstavljala pretnju, jer ih je lakše kontrolisalti na zatvorenom prostoru (sličnom logikom vodila se i briselska policija, pa je finale na Hejselu ipak igrano).

Deset minuta pred meč navijači u gužvi na Lepings Lejnu čuli su buku sa tribina – ekipe su istrčale na završno zagrevanje. Komešanje se pojačalo, a policija se uspaničila. Otvorena je jedna izlazna kapija, dizajnirana tako da za kratko vreme sa stadiona na ulicu prođe mnogo ljudi. Zatim još dve. Meč je počinjao, a navijači su stvorili usko grlo u mračnom i strmom (preko 15 posto nagiba) hodniku.

Skoro svi navijači koji su u tim trenucima ulazili kretali su pravo napred, u dva centralna kaveza. Dotadašnja dramatična gužva postajala je neizdrživa. "Bezbedni" kapacitet ta dva kaveza bio je 2200 ljudi (mada je trebalo da bude spušten na 1600), a u tim trenucima unutra ih je bilo više od 3000. Novopridošli su gurali sredinu ka ogradi, a oni iz prvih redova nisu imali gde da se pomere. Na tribini su bile raspoređene šipke, čiji zadatak je bio sprečavanje ovakvog pritiska, ali nisu bile adekvatne ni po visini, ni po rasporedu. Pritisak navijača ih je srušio u 15:05, što je izazvalo fatalni talas.

 

Dok su oni u prvim redovima bukvalno umirali zgnječeni, gotovo niko na drugim delovima stadiona nije shvatao šta se događa. Ni sâm prekid nije došao iz želje policije da pomogne navijačima, već zato što su najspretniji među njima preskočili ogradu i doskočili pored terena, a najjači uspeli da otvore malu kapiju koja vodi na teren. Istovremeno su desetine podizane iz mase na gornji nivo.

Ni kada je meč već prekinut, a razmere katastrofe polako postajale jasne, pomoć od onih kojima je to u opisu radnog mesta nije stizala. Prvu pomoć pružili su sami navijači, veštačkim disanjem i pretvaranjem reklamnih panoa u nosila. Komandir policije Džon Nezbit je to posle opisao kao strategiju: „Prepustivši navijačima ukazivanje pomoći sprečili smo ih da iskale frustraciju na policiji“, rekao je Nezbit na policijskoj konferenciji.

Od 44 kola hitne pomoći koja su stigla do Lepings Lejna na stadion su puštena samo jedna, a policija je zadržala kordon na terenu i sprečavala navijače da iznesu svoje povređene drugove. Na kraju je do bolnice stiglo samo 14 od 96 poginulih. Dvanaestoro je preminulo brzo po prijemu, Li Nikol je izdahnuo četiri dana kasnije, a Toni Blend je sa aparata skinut marta 1993, posle četiri godine u vegetativnom stanju. Povređeno je 766 ljudi, skoro polovina je morala u bolnicu.

Sa druge strane su vatrogasci, koji su imali opremu za sečenje metala, da bi otvorili što više prolaza na ogradi, zadržavani bespotrebno na ulazu u stadion. Policijsko obrazloženje bilo je - navijački neredi unutra.

Gde?

Ideja da se Šefildu i neadekvatnom stadionu Hilzboro poveri takva utakmica deluje šokantno, posebno kada se pogledaju okolnosti koje su prethodile aprilu 1989. Još 1981. na istom stadionu, zapravo na istoj zapadnoj tribini, koja se naslanja na Lepings Lejn, umalo se dogodila slična nesreća. Tada su polufinale igrali Totenhem i Vulvsi, a 38 navijača londonskog tima je povređeno, uključujući i prelome ruku, nogu i rebara. Stvar je spasla policija pustivši 500 navijača na teren.

Tri godine pre nesreće ista zapadna tribina podeljena je u pet odvojenih kaveza da bi se navijači lakše kontrolisali. O bezbednosti niko nije vodio računa. Posle umalo izbegnute katastrofe 1981. predsednik Šefild Venzdeja Bert MekGi bahato je odbacio upozorenje: „Gluposti, pa niko ne bi poginuo“.

U dve godine pred nesreću problemi su se dešavali na svim bitnijim kup-mečevima na Hilzborou. U četvrtfinalu 1988. Venzdi je dočekao Koventri, a policija i mediji izvestili su da je gužva bila preterana. Koventri je prošao u polufinale i vratio se na isti stadion, na meč sa Lidsom. Lepings Lejn je pripao jorkširskom timu, a zbog loše organizacije ulaska navijači su bili neravnomerno raspoređeni po kavezima. U nekima od njih gužva je bila tolika da ruke nisu mogle da se podignu, a već tada su oni sa gornjeg sprata izvlačili one ispod sebe, što je sistem koji će 1989. mnogima spasti život.

Godinu kasnije Liverpul i Notingem Forest su igrali na istom mestu prvo od dva uzastopna polufinala. I tada su se navijači gnječili, pisali posle meča medijima i policiji, Liverpul se '89 žalio FA jer je nebezbedni stadion ponovo izabran da ih ugosti, ali ništa nije pomoglo.

Stadion Hilzboro primao je u vreme nesreće 54.000 navijača, a raspored je u najmanju ruku bio sulud – umesto da se većem klubu dâ veća tribina, navijači su raspoređeni geografski, da im se putevi ne bi ukrstili. Tako je Forest dobio istočnu i južnu (jer je Notingem jugoistočno od Šefilda), sa 29.800 mesta i 60 ulaza. Liverpulu su pripale severna i zapadna, kapaciteta 24.256 i sa samo 23 ulaza. Za 10.100 navijača na zapadu (tribina iza gola, pored Lepings Lejna) bilo je samo 10 ulaza.

Kad?

Beta/AP

Verovali ili ne, stadion Hilzboro je 1979. preuređen i nikad nije dobio upotrebnu dozvolu posle toga, dakle – punu deceniju je nezakonito korišćen. Promene su izvršene, a niko nije proverio kako one utiču na smanjenje kapaciteta stadiona. Uprkos tome, Šefild Venzdej se uredno prijavljivao za domaćinstvo, od kojeg je dobijao deo prihoda, a FA mu jednako uredno davala organizaciju. Jedino pitanje bilo je: Kada će se nesreća dogoditi?

Bahati MekGi je otišao iz kluba godinu posle nesreće, ali ni nova uprava nije pokazala mnogo razumevanja za žrtve. Spomenik je podignut tek na desetu godišnjicu nesreće, i to tek posle dugih pregovora, tokom kojih je porodicama postradalih bila nuđena i mala tabla koja bi bila postavljena ispred toaleta.

Tužno i sramno, i toliko u skladu sa ponašanjem engleske društvene elite prema fudbalskim navijačima u poslednjoj četvrtini prošlog veka.

Zašto?

Beta/AP

Nesreća se dogodila i ostavila dubok i trajan trag na kompletan grad, u kojem gotovo da nije bilo osobe koja nije poznavala nijednu od žrtava. Ali tragedija se tu nije zaustavila. Usledila je najsramnija epizoda u istoriji policije na Ostrvu, verovatno i u modernoj istoriji nacije koja se vekovima ponosi kritičkim odnosom prema vlastima.

Od vrha vlasti do poslednjeg policajca država je izdala ceo jedan grad. Dve i po decenije porodice žele istinu o onome što se dogodilo na Hilzborou. Umesto istine dobili su prećutkivanje i laži. Najdramatičnije je bilo ponašanje čelnika Jorkširske policije, koji su sistematski menjali iskaze dobijene u istrazi. Oni su to činili da bi krivicu sa sebe prebacili na navijače, pogodne žrtve posle serije huliganskih ispada koji su kulminirali Hejselskom tragedijom.

Navijači su bili laka meta, ali priča seže i mnogo dublje, u odnos grada Liverpula sa državnim vrhom, tokom dramatičnih osamdesetih. Problematični i siromašni grad, kojim rukovodi ekstremna levica, nikako se nije slagao sa Margaret Tačer, koja je tokom te decenije skršila sindikalni pokret i omogućila potpunu pobedu liberalnog kapitalizma na Ostrvu.

Dokumenti koji su do javnosti stigli početkom ove decenije ukazuju na to da je 1981, posle nereda u liverpulskom kvartu Tokstet, nekoliko članova vlade predlagalo da država digne ruke od tog grada, sprovođenjem politike „kontolisanog raspada“, jer su smatrali da Liverpul nije moguće dovesti u red. Takvo razmišljanje na samom vrhu izvesno je stvorilo atmosferu koja je dovela do sramnih optužbi na račun navijača posle Hilzboroa.

U septembru 2012. objavljeni su tajni dokumenti koji potvrđuju da je glavni uzrok najveće tragedije u istoriji engleskog fudbala loša policijska kontrola ulaska na tribine. Zbog skandaloznog zataškavanja tragedije na Hilzborou Britanska policija organizovala je najopsežniju istragu u svojoj istoriji.

Novi dokazi su oslobodili krivice navijače Liverpula. Porodice nastradalih navijača su dobile na uvid više hiljada tajnih dokumenata koji su do sada bili nedostupni. Premijer Dejvid Kameron i Fudbalska asocijacija Engleske konačno su se izvinili gradu Liverpulu i porodicama nastradalih.

Nezavisna policijska komisija navela je da će istraga, koja je u punom jeku (i veruje se da će trajati do sledeće godine), obuhvatiti veliki broj penzionisanih, kao i aktivnih policajaca, koji su tog dana bili angažovani na stadionu.

Istraživanjem je utvrđeno da su tokom istrage izmenjena 164 iskaza policajaca, od toga 116 onih u kojima se kritikuje ponašanje policije. Takođe, panel je utvrdio da su životi bar 41 od 96 preminulih navijača mogli realno da udu sačuvani, da je ponašanje poliajaca bilo adekvatno.

Ko?

Beta/AP

Najmlađa žrtva Džon Pol Gilhuli imala je 10, najstarija Džerard Baron 67 godina. Džon Pol je bio rođak dve godine mlađeg Stivena Džerarda, a Baronov brat Kevin je 1950. igrao u finalu FA kupa za Liverpul.

Četiri petine žrtava imalo je manje od 30 godina (38 u rasponu 10-19, 40 u rasponu 20-29), dvanaest je bilo u tridesetim, troje u četrdesetim, jedna u pedesetim i dve starije od 60 godina. Među poginulima je bilo 89 muškaraca i 7 žena.

Otac i sin. Dve sestre. Dva brata. Još dva brata. I još dva brata. Bili su to obični ljudi, koji nisu planirali niti sprovodili bilo kakav naslini čin. Došli su da uživaju u fudbalu i pomognu svom klubu da se plasira u finale kupa. Nisu se vratili kući.

John Alfred Anderson (62), Colin Mark Ashcroft (19), James Gary Aspinall (18), Kester Roger Marcus Ball (16), Gerard Bernard Patrick Baron (67), Simon Bell (17), Barry Sidney Bennett (26), David John Benson (22), David William Birtle (22), Tony Bland (22), Paul David Brady (21), Andrew Mark Brookes (26), Carl Brown (18), David Steven Brown (25), Henry Thomas Burke (47), Peter Andrew Burkett (24), Paul William Carlile (19), Raymond Thomas Chapman (50), Gary Christopher Church (19), Joseph Clark (29), Paul Clark (18), Gary Collins (22), Stephen Paul Copoc (20), Tracey Elizabeth Cox (23), James Philip Delaney (19), Christopher Barry Devonside (18), Christopher Edwards (29), Vincent Michael Fitzsimmons (34), Thomas Steven Fox (21), Jon-Paul Gilhooley (10), Barry Glover (27), Ian Thomas Glover (20), Derrick George Godwin (24), Roy Harry Hamilton (34), Philip Hammond (14), Eric Hankin (33), Gary Harrison (27), Stephen Francis Harrison (31), Peter Andrew Harrison (15), David Hawley (39), James Robert Hennessy (29), Paul Anthony Hewitson (26), Carl Darren Hewitt (17), Nicholas Michael Hewitt (16), Sarah Louise Hicks (19), Victoria Jane Hicks (15), Gordon Rodney Horn (20), Arthur Horrocks (41), Thomas Howard (39), Thomas Anthony Howard (14), Eric George Hughes (42), Alan Johnston (29), Christine Anne Jones (27), Gary Philip Jones (18), Richard Jones (25), Nicholas Peter Joynes (27), Anthony Peter Kelly (29), Michael David Kelly (38), Carl David Lewis (18), David William Mather (19), Brian Christopher Mathews (38), Francis Joseph McAllister (27), John McBrien (18), Marian Hazel McCabe (21), Joseph Daniel McCarthy (21), Peter McDonnell (21), Alan McGlone (28), Keith McGrath (17), Paul Brian Murray (14), Lee Nicol (14), Stephen Francis O'Neill (17), Jonathon Owens (18), William Roy Pemberton (23), Carl William Rimmer (21), David George Rimmer (38), Graham John Roberts (24), Steven Joseph Robinson (17), Henry Charles Rogers (17), Colin Andrew Hugh William Sefton (23), Inger Shah (38), Paula Ann Smith (26), Adam Edward Spearritt (14), Philip John Steele (15), David Leonard Thomas (23), Patrick John Thompson (35), Peter Reuben Thompson (30), Stuart Paul William Thompson (17), Peter Francis Tootle (21), Christopher James Traynor (26), Martin Kevin Traynor (16), Kevin Tyrrell (15), Colin Wafer (19), Ian David Whelan (19), Martin Kenneth Wild (29), Kevin Daniel Williams (15), Graham John Wright (17).

Epilog

Jedina bez dileme dobra stvar koja je došla kao posledica Hilzboroa bio je Tejlorov izveštaj. Dokument načinjen na zahtev Vlade utvrdio je deo okolnosti (u odnosu na dostupne dokumente u ti doba) koje su dovele do tragedije i do detalja predvideo drastične promene koje će u prvoj fazi uticati na stadione, a u sledećoj i na kulturu praćenja fudbala na Ostrvu. Taj izveštaj će, u paru sa novcem Ruperta Mardoka, poslati engleski fudbal u pravcu kojim ide i danas. Iako je danas zreo za ozbiljnu reviziju, iako je još tada policiju proglasio odgovornom, ali nije mogao to da potkrepi dovoljnim dokazima za kazne, Tejlorov izveštaj je daleko najčasniji posao koji je neki državni funkcioner obavio u ovom periodu.

Priča o Hilzborou nije samo priča o 96 nevinih žrtava nesreće koja se dogodila pre 25 godina na drugom kraju našeg kontinenta. To je i priča o nama i današnjem vremenu, o sportskim objektima koji upotrebne dozvole dobijaju na volšeban način, o takmičenju konkurentskih klubova ko će više navijača da ugura u objekat predviđen za znatno manju posetu. Ta priča je upozorenje i apel da jednom ispadnemo pametniji od drugih i izbegnemo bar neku potencijalnu nesreću. To dugujemo i sebi i nesrećnim ljudima koji se nikad nisu vratili sa Hilzboroa.