Svi igraju fudbal, kad ćemo početi mi?

Nakon trećeg uzastopnog neuspešnog kvalifikacionog ciklusa mora da se postavi pitanje u čemu je problem? Nismo zbog drona ostali bez Evropskog prvenstva, niti zbog toga što nemamo Nacionalni stadion.

Nije razlog ni kvalitet, imamo bar dva tima igrača u najjačim evropskim ligama, nije razlog ni žreb, dva mesta su vodila direktno, jedno u baraž, a za to se borilo pet ekipa. U čemu je onda problem? Zašto je poslednji nastup reprezentacije na EURO onaj od pre 15 godina kada se ova zemlja još uvek zvala Jugoslavija?

Igrači nemaju odgovor, kažu trude se, daju sve od sebe, vole da igraju za reprezentaciju… Ali to ne vidimo na terenu. Veću pažnju su privlačili svojim majicama i privatnim životom nego igrama. Postigli su osam golova na osam utakmica, a nijedan nisu dali napadači. Nijedan!

Selektora je bilo toliko da više nisu ni bitan faktor u nacionalnom timu, poslednjih sedam godina svake po jedan, pa nije važno ni šta aktuelni kaže. Utakmice su sve jasno pokazale, nismo imali jasan koncept, bez pravog vođe, ustaljenog sistema.

A sve što iz Fudbalskog saveza Srbije (FSS) mogu da poruče je: "Mi odlično radimo, jedino što ne valja je A reprezentacija?" Pa šta je tu onda odlično ako finalni proizvod ne valja? To je kao kad bi iz Najkija izjavili: "Radimo odlično, samo nam ne valjaju patike". Možda ste problem vi? Ali ko je još u Srbiji preuzeo odgovornost i povukao se posle neuspeha?

foto: StarSport

Fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu. Tako je i u Srbiji. Možda je naš najbolji sportista svih vremena jedan teniser koji stoji rame uz rame sa legendama ovog sporta, možda smo među najboljima u svetu u košarci, odbojci, vaterpolu, medalje osvajaju i atletičari, plivači, borci…

Međutim, niko od njih nije imao toliko masovan doček ispred Skupštine kao mladi fudbaleri koji su osvojili za ostatak Evrope nebitnu titula prvaka sveta. To je bio najbolji dokaz koliko je fudbal bitan ovde bez obzira na sva razočaranja koja nam donosi reprezentacija.

Uvek ćete naići na nekoga ko će vam reći: "Zašto gubiš vreme na te preplaćene manekene i splavare? Njima su bitni samo novac i provod, briga ih za reprezentaciju". Ali ćete uvek iščekivati utakmicu tih "preplaćenih manekena i splavara". I naravno razočarati se. A svako razočaranje naši fudbalski demagozi pretvaraju u “novi početak". Samo se pitamo početak čega, kraja? Sada kažu da je Elbasan početak preporoda. Opet lažu sami sebe. Kada će naša reprezentacija i Savez naučiti iz tuđih, ali pre svega iz svojih brojnih grešaka? Svaka “velika” pobeda se pretvorila u seriju poraza, jer smo umislili da smo mnogo dobri, a da su za neuspehe krivi (ne)sreća, povrede, sudije, to što smo Srbi pa nas svi mreze. A u poslednje tri godine dva puta su nam naši huligani prekinuli meč i koštali nas bodova, pa indirektno i učešća na završnom turniru.

Iz godine u godinu se menjaju selektori, nijedan nema šansu da malo duže radi sa nacionalnim timom, pronađe odgovarajuću formaciju i odgovaraćuje mesto za igrače kojima raspolaže, da uspostavi sistem, da napravi tim. Nema vremena da kičmi tima postepeno dodaje najtalentovanije, već se odmah očekuje rezultat. Pa umesto jednog propuštenog ciklusa, mi imamo tri, četiri, pet. Zbog svega toga je nemoguće setiti se kada je Srbija poslednji put vezala 2-3 utakmice sa identičnim sastavom.

Doživeli smo to da vidimo proteklog vikenda, ali kada je sve već bilo rešeno, pa je to u tom slučaju verovatno bila i ogromna greška, jer su nepotrebno izloženi riziku povreda i kartona naši ključni igrači, zbog čega na startu novih kvalifikacija nećemo moći da računamo na dvojicu nezamenjivih.

U međuvremenu, mladi fudbaleri od kojih se očekuje da tek za koju godinu postanu oslonac ili se drže u zapećku u nebitnim mečevima, kao protiv Portugalije, ili se guraju u vatru kada je trka, frka, panika, pa prerano izgore.

Već nekoliko puta smo imali "smenu generacija" koja ili nije dobro izvršena, ili nije uopšte, ili je bila bespotrebna. Verovatno ćemo sada imati novu. Za godinu dana će "Orlovi" krenuti u borbu za plasman na Svetsko prvenstvo u Rusiji, a sve do prve utakmice biće nejasno ko će činiti kičmu tog tima. I opet će se raditi u hodu, i opet će se menjati selektor, i opet će neko drugi biti kriv.

Nema sumnje da ćemo možda u međuvremenu dobiti opet novog selektora, koji će opet krenuti ispočetka, iako je prava šansa za to propuštena pre nekoliko meseci, kada je postalo jasno da nećemo u Francusku, pa je imenovan v.d. selektor, kojem je posle uklonjeno to v.d. iz titule, ali ga svi i dalje tako doživljavaju.

foto: StarSport

On kaže da je meč sa Portugalom model kako bi trebalo da izgleda reprezentacija u budućnosti. Poraz kod kuće od kombinovanog rivala kojem bodovi nisu bili potrebni, uz dva crvena kartona? Nema šta, šampionski model.

Najveći je problem što će u narednih godinu dana u centru pažnje biti borba za vlast u FSS, gde će možda doći do promene imena u najudobnijim foteljama, ali teško da će se bilo šta drugo promeniti, a kao što je običaj u ovoj zemlji, svi problemi će biti zamaskirani nekom bajkom, u ovom slučaju nastavkom epa o Nacionalnom stadionu od 150 miliona evra.

Ali sve će se i ovo brzo zaboraviti, doći će nove kvalifikacije, opet ćemo reći prolazimo sigurno, a ako se to ipak ni tada ne dogodi, nema veze, slede kvalifikacije za novo Evropsko prvenstvo, novi početak. Možda i to EP Mišel Platini, ako “preživi” rat za mesto predsednika FIFA, proširi na 32 selekcije, pa se ovaj put stvarno "junački" plasiramo.

Do tada, golovima i asistencijama naših fudbalera za njihove klubove tešićemo se da smo fudbalska velesila, da su Partizan i Crvena zvezda prvi, a ne četvrti rang evropskog fudbala. Pa ćemo uz omiljeno piće i grickalice uživati u utakmicama EP u Francuskoj, gde će biti Severni Irci, Slovaci, Albanci, Islanđani, Velšani. Sećate se njih, pobedili smo ih 6:1 u Novom Sadu pre tri godine.

Bar ćemo imati protiv koga da navijamo. A to je u današnje vreme čini se najvažnije.