Burek, ćevapi i dijamanti - fudbal, Bosnian style (1. deo)

Koren cele ove avanture može se naći u jednom "zadatku" koji sam, pre nekoliko meseci, na svoju ruku odradio za moje bosanske prijatelje. Marjan Mijajlović, u to vreme popularni komentator Sport Kluba, i sigurno jedan od najprepoznatljivijih glasova koji ste mogli čuti na domaćoj televiziji, bio je u procesu prelaska u Sarajevo gde mu je angažman ponudio lokalni NTV Hayat. Marjan je, inače, moj prijatelj od ranije, i kada god bi radio prenose belgijske Jupiler lige na televiziji, ja sam mu spremao podatke koje bi on u sebi karakterističnom stilu rasipao tokom utakmica. Nekako se i pogodilo da je njegov poslednji prenos belgijskog fudbala - legendarni meč Anderlecht - Standard koji su "ljubičasti" dobili sa 4-2 - bio ujedno i jedan od njegovih poslednjih radova na Sport Klubu. Taj meč išao je uživo i u Bosni, gde je ova fudbalska predstava ostavila priličan trag među tamošnjim ljubiteljima fudbala, budući da se približavao ključni dvomeč protiv Belgije koji je mnogo šta rešavao u kvalifikacionoj grupi 5 za plasman na SP u Južnoj Africi. Kako je tokom meča nekako spomenuto i moje ime u etru, rodila se ideja da ja, kao eto neki nazovi-stručnjak, odradim malu analizu belgijske reprezentacije za Marjana, koji bi to onda ili iskoristio u prenosu, ili možda čak i doturio ljudima u nogometnom savezu Bosne i Hercegovine. Ostatak znate - Bosna je osvojila svih šest bodova, posle epskih 4-2 u Genku i 2-1 na Bilinom Polju u Zenici, a TV prenos prvog duela potukao je verovatno sve televizijske rekorde u susednoj republici, uz sada već legendarne krike kolege Mijajlovića gde se špic Wolfsburga i jedan od najboljih napadača Bundeslige Edin Džeko poredi sa glavnim izvoznim artiklom Južnoafričke Republike.



Okreni, obrni, biću dovoljno drzak da kažem da je Bosna odigrala baš onako kako sam ja u svom "izveštaju" i predložio, pa sam se neko vreme zabavljao maštarijom da je Ćiro Blažević, tj. "trener svih trenera" kako ga zovu njegovi sunarodnici, došao do vitalnih bodova zahvaljujući možda i do neke tačke informacijama koje sam ja požnjeo tokom operacije "Belgija". Ali, ono što nije bila maštarija usledilo je posle nekog vremena - kao uzvratnu uslugu, stigao je poziv iz Bosne da prisustvujem, možda i ključnom, kvalifikacionom meču protiv Turske na Bilinom Polju 9. septembra, i to kao akreditovani gost u press sekciji. Posle razmišljanja koje je bilo razumno kratko, ponuda je oberučke prihvaćena. Da, znam, istog dana i Srbija je imala svoj "meč veka", ali Srbiju valjda mogu uvek da gledam na 10 minuta od kuće. Ovo je ipak bilo nešto unikatno u najavi, a moju znatiželju pojačalo je i Marjanovo obećanje o upoznavanju bosanskih reprezentativaca. Kada sam čuo da ću imati priliku da razmenim par rečenica sa "Dijamantom" i tom ekipom, u meni je ipak proradio neki dvanaestogodišnjak koji sakuplja sličice, i sve je bilo rešeno - kupio sam povratnu kartu za Sarajevo i počeo da planiram šta i kako.

Dan prvi : Kada noć prekrije olimpijski grad...

B92

Akcija je, tog sedmog septembra, počela bukvalno po mom prolasku pasoške kontrole na aerodromu Butmir. Napolju su me sačekali Marjan i neki momci sa Ilidže, za koje se ispostavilo da su članovi lokalnog pop benda "Serpico". Saznajem da je ime benda pozajmljeno od jednog kafića, a ne od Al Pacinovog borca protiv korupcije u narodnoj miliciji, ali, ujedno i shvatam njihovo prisustvo - Marjan me informiše da je on bio gost na snimanju nove navijačke himne bosanske reprezentacije, čiji je izvođač upravo "Serpico". Već tu ubrzo shvatam jednu činjenicu - kolega Mijajlović je, barem u Bosni, neki miks Opre Winfrey i Conana O'Briena. Otprilike, svaki Bosanac na svetu ga je barem jednom zaustavio na ulici uz zahtev za fotografiju sa njime, a običan hod od kuće do pekare uglavnom rezultuje barem jednim pitanjem tipa "Marjane, vi nećete komentarisati meč u subotu ?", ili "Marjane, svaka čast za onaj prenos iz Genka", ili tome slično.

Slična atmosfera vlada i u već spomenutom kafiću "Serpico", gde Marjan (koga Bosanci, inače, odmilja zovu "Cvajta", zbog njegovih prenosa 2. Bundeslige na Sport Klubu) ubija vreme sa narodnim masama pričajući o dobroj formi St. Paulija ove sezone, dok je moja pažnja mahom fiksirana na veliki TV ekran gde Srbija, oh čuda, pravi mleveno meso od Španije na početku evropskog prvenstva u košarci. Negde pred kraj treće četvrtine, dolazi nam informacija da su kapiten reprezentacije Emir Spahić, te Edin Džeko i golman Kenan Hasagić na kafi negde kod "Vječne Vatre" u centru Sarajeva, kao i da smo pozvani da se pridružimo. Poziv se naravno ne propušta, te se opraštamo od Ilidže i krećemo u prestonicu republike Bosne i Hercegovine.

Što se dotične himne tiče, to je tek priča za sebe. Grupa entuzijasta napisala je pravu odu Džeki i ostalim bosanskim reprezentativcima, i kao ispomoć dovela dva "teškaša", Marjana i...Halida Bešlića. Dok je prvi u svom stilu "iskomentarisao" jedan, za sada, još uvek neviđeni bosanski gol, drugi je otpevao strofu u kojoj se, hm, spominje "srce na teren". Deja vu, ali nema veze - pesmica je nadasve simpatična. Meni je, doduše, simpatičnija ironija da Halid, koji se proslavio time što "neće, neće dijamante", sada upravo navija za jednog - dijamanta.



Po dolasku u "Vječnu Vatru" (tako se, ispostavilo se, zove i kafić-poslastičarnica), sačekuje nas trojka u trenerkama reprezentacije koju predvodi "kapiten Spaha". Spahić, koji u svom van-reprezentativnom životu brani boje francuskog Montpelliera, je prvi koji mi pruža ruku i želi mi dobrodošlicu, te se odmah zatim i raspituje za situaciju u Beogradu, i kako mi se sviđa u Bosni. Ovo će, u naredna dva dana, biti standardan splet okolnosti prilikom upoznavanja sa novim ljudima u Sarajevu i okolini ; jednostavno, svima je drago da je neko sa strane došao da pogleda meč, a pogotovo im je zanimljivo kad čuju da je u pitanju Srbin, kome su, eto, u datom momentu Bosna i Turska nekako preče od Srbije i Francuske. Spahić takođe odaje utisak krajnje "normalnog" gospodina, bez nekih zvezdanih oreola ili kaprica, koji često umeju da prate profesionalne fudbalere.

Edin Džeko (B92)

Džeko i Hasagić su sličnog kova - obojica se srdačno pozdravljaju sa mnom, a Džeko mi zatim i čestita pobedu nad Španijom, komentarišući kako je Srbija odlično odigrala ceo meč (četvrtu četvrtinu sam, nažalost, propustio "u tranzitu"). Kratak razgovor nam donosi neki opšti uvid u stanje u bosanskom timu - iza njih je naporno gostovanje u Jermeniji, gde su Ćirovi puleni slavili sa 2-0, ali je senku nad taj meč bacio promašeni penal Džeke pri rezultatu 1-0. I dok se u medijima raspreda treba li šansu dati napadaču PAOK-a Zlatanu Muslimoviću, Džeko, na pitanje "kako je bilo u Jermeniji", odgovara sa ležernim "nije loše, sem što sam ubio onog mučenog galeba", aludirajući na svoj penal koji je izveo u stilu Davida Beckhama na EP u Portugalu. Pa, toliko o stresu i brizi.

Valja ovde spomenuti i jedan nesvakidašnji događaj koji će vam dodatno dočarati Marjanov status među Bosancima. U toku razgovora sa fudbalerima, našem stolu je prišao jedan momak koji je hteo da se slika...sa Marjanom, bez obzira što pored njega sedi čovek koga AC Milan želi da kupi za 20 miliona eura. Kada je Marjan, vidno iznenađen, rekao "šta ću ti ja, evo ti ga Džeko tu pored", ovaj je samo nezainteresovano odmahnuo rukom, uz odgovor tipa "eh, Džeko, pa šta". Samo u Bosni.

Kako je u tom momentu bilo već kasno, fudbaleri su se uputili prema hotelu da ne bi prekršili dogovoreno vreme za počinak, a mi smo krenuli ka Koševu, gde smo dočekali zoru u jednom klubu uz društvo glumca Milana Pavlovića, srpskoj publici poznatom po roli u seriji "Lud, Zbunjen, Normalan". Još jedno fascinantno saznanje je da u Sarajevu, izgleda, egzistira neki kult navijača Arsenala, a i Marjan i Milan su članovi tog društva, pa vreme prolazi u raznim sportskim i navijačkim pričama, od kojih se najviše ističe prepričavanje Milanovog puta u Pariz na finale Lige Šampiona Barcelona - Arsenal. Posle razilaženja (uz burek iz obližnje 24-7 pekare, je li), konačno odlazim na spavanje sa vizijom onoga šta će biti sutra - obilaženje Sarajeva, trening reprezentacije na Grbavici, i ko zna šta još...

Nastavak teksta u sredu.