Beč: Ostaci carstva na lepom, plavom Dunavu

Ponovićemo još jednom: postoji velika, ogromna razlika između onih običnih, "obično lepih" gradova, koji su građeni isključivo sopstvenim novcem, i onih gradova koji su bili centri carstava, i koji su pretendovali da izražavaju carsku ili kraljevsku snagu, prestoničko dostojanstvo, građeno obično krvlju i znojem pokorenih naroda. U prvu grupu spadaju mnogi gradovi; u drugu samo povlašćeni. A među njima je i vekovna prestonica Habzburške carevine, crno-žute, ili, ako hoćete, K. und K. (Kaiser und König - "Carstvo i kraljevstvo") monarhije, Beč. Beč, već po svojoj suštini, predstavlja izuzetak u germanskom svetu: isuviše je raskošan, isuviše razdragan, isuviše elegantan, isuviše kosmopolitski. Suviše je u ritmu valcera, suviše voli vino, umetnike, slikare, muzičare i pesnike. I isuviše je multietničan. Nije ni čudo što ga Hitler nikada nije voleo. No, mnogi nisu voleli Beč: recimo, Švajcarci, u svojoj štedljivosti, preciznosti i škrtom protestantizmu. Ali, ni Bečlije im nisu ostali dužni: stara izreka iz carskog doba kaže: "Bečko groblje je veselije od Ciriha subotom uveče u proleće!". Ova izreka, kao i mnogobrojne uspomene starijih naših sugrađana, izrečene ili zapisane, daće nam itetako dobru sliku o veseloj prestonici Austrije, najveselijem germanskom gradu na svetu, koji samo mi, Hrvati i Mađari zovemo Beč. No, pođimo kroz malo istorije.

Dom velikana

Beč su, kao i pola Evrope, uostalom (pa i sâm Beograd) osnovali Kelti, i nazvali ga Vindomnija. Bio je strateški lociran, sa Dunavom na istoku, šumom na severu i zapadu, i malom pritokom Dunava na jugu. Kasnije, osvojili su ga Rimljani, i koristili su ga kao utvrdu protiv Germana, Tevtonaca. No, kako je klima tada bila hladnija, goluždravim i oklopljenim Rimljanima nije baš bilo prijatno u šumama Norika. Sećamo se rimskog oficira Maksimusa, u tumačenju novozelandskog oskarovca Rasela Kroua, koji pored Vindobone (Beč na latinskom!) ubija krznom pokrivene Germane i uzvikuje pobedničko: "Roma victor!" ("Rim pobednik!"). Kada su Rimljani otišli, Beč postaje deo Slavije: moravska plemena ga osvajaju i naseljavaju, i postaje deo Moravske kneževine, da bi Karlo Veliki, 803. godine, počeo sa germanizacijom zatečenih Slovena. Od tada Bečom vlada porodica Babenburg, sve do 1246. godine, kada je smenjuje porodica Habzburg, koja će ostati na vlasti punih 6 i po vekova!

U Austriju su planski naseljavani Bavarci, kojima je davana zemlja koju su tada obrađivali Sloveni, tako da su Nemci uspeli da ponemče ovaj kraj do konca Srednjega veka... i nazovu ga Ostmark (Istočna Marka), a kasnije i Österreich (Istočna Država), kako se zove i sada... Austrija izrasta, pre i posle austro-turskih ratova, neuspešnih opsada Beča (inače, spasili su ga Poljaci!) u regionalnu, a kasnije i u svetsku velesilu. Carstvo koje Habzburzi stvaraju u toku 17. i 18. veka je ogromno: u više navrata će zahvatiti i Beograd, delove Bosne, Kosovo, Makedoniju... ali i takve zemlje kao što su Burgundija, Španija ili Holandija! Carstvo uskoro postaje preveliko za vladanje i 1521. se deli na dva dela, španski (Crnjanski u "Lirici Itake i komentarima" opisuje "raskošni španski ceremonijal na pogrebu Franje Josifa") i austrijski. Istočno Habzburško carstvo će se učvrstiti na Savi i Dunavu, formirajući civilizaciju koja je bila vođena germanskim katoličanstvom, ali je u biti bila zapanjujuća mešavina naroda i kultura. Kažu da je prilikom druge opsade Beča, 1863. godine, ostao jedan "suvenir" od Turaka - čudni napitak koji je Turke držao budnim, i zvao se "kafa". Od tada kafa igra veliku ulogu u životu Bečlija, posebno u obliku zvanom "melanž" (Melange), koji predstavlja, ustvari, mešavinu kafe i kremastog mleka... Upravo će frenetična obnova Beča posle oslobođenja od Turaka većeg dela Srednje Evrope rezultovati današnjim, veličanstvenim, baroknim licem ovog prefinjenog grada. No, najveći uspon Carstvo beleži u vreme Marije Terezije i njenog sina Josifa II, kada se grade i dorađuju takve građevine poput dvoraca Šenbrun, Hofburg i Belvedere. Naravno, većina zdanja morala je biti svetlo-oker boje, jer je to bila, privatno, najomiljenija boja carice Marije Terezije, poznate i po velikom broju ljubavnika, upravo kao što je po istim takvim karakteristikama (no, bez oker boje!) bila poznata i Ekatarina Velika...

Tih godina se ustanovljava i reputacija Beča kao muzičkog centra: Mocart, Hajdn, Betoven i Šubert nazivali su Beč svojim domom. No, "crni dani" Habzburga došli su 1805. i 1809. godine, sa Napoleonom. Habzburzi su morali da se odreknu titule Svetih rimskih careva, i krune Nemačkog carstva, ostavljajući Pruskoj da ujedini nemačke zemlje. Ovo je kasnije rezultovalo da je Austrija stvarala svoje carstvo isključivo na jugu Evrope, i tako je, tih godina, praktično postavljen temelj Austrije kao nezavisne države. Ah, taj Napoleon! Svugde ga ima, i svuda je ostavio neki trag! Gotovo uvek odlučujući. Nije čudo da Francuzi slave rođendan ovog malenog Korzikanca kao državni praznik...! Prestonica je povratila svoj sjaj posle poraza Bonaparte, na Bečkom kongresu, 1814/15. No, uskoro će nastupiti opšta pobuna: čuvena godina revolucija, 1848. Studenti, liberali srednje klase, radnici - svi će oni hteti da svrgnu opakog kneza Meterniha, koji je praktično i bio car, budući da je sâm car Ferdinand bio lošeg zdravlja. Tada je, iako je revolucija ugušena, postavljen temelj moderne Austrijske carevine: 18-ogodišnji Franja Josif je postavljen "ispod krune", a Imperija je modernizovana. Hiljade emigranata iz svih delova carstva dolaze u grad; grad postaje središte umetnosti, i posle I svetskog rata, koji označava kraj Habzburga, i svodi Austriju na malu zemlju bez političkog uticaja: bečka secesija, ekspresionizam; Gustav Klimt, Šile, Oskar Kokoška, Moser, Maler... imena su i stilovi neraskidivo vezani za Beč.

Sunovrat

Od možda najveće i najlepše prestonice 19. veka, Beč je u 20. veku nazadovao do tačke da bude omraženo mesto austrijskog "dođoša" na mesto bundeskancelara Nemačke, Austrijanca Hitlera, koji nikako Beč nije mogao "da smisli", možda zato što je dva puta bio odbijan kao "retrogradni realista" na Bečkoj likovnoj akademiji. No, i 20. vek donosi neke inovacije: doba socijaldemokratije posle I svetskog rata obeleženo je imenom "Crveni Beč" ("Rotes Wien"), kada se grade impresivni kompleksi stanova, kao što je to Karl-Marx-Hof, koji je sadržao tada nezamislivih 1.325 stanova. Ovo je i danas jedna od atrakcija austrijske prestonice. Anglo-američko bombardovanje je bilo veoma snažno tokom 1944. i 1945. godine, ali su Bečlije bile veoma vredne i precizne: iako je većina arhitektonskih bisera bila teško oštećena ili uništena, zajedno sa celih 86.000 stanova, precizno i strpljivo su ih obnovili do negdašnjeg sjaja. Nije mnogo poznato da je Beč bio, kao i Berlin, podeljen u 4 zone okupacije: britansku, američku, sovjetsku i francusku, a da se uprava nad pojedinim zonama rotirala jednom mesečno! Posle 1955. godine su se okupacione snage povukle, a Austrija je ostala tampon-zona između dva suprotstavljena pakta, baš kao što smo to bili i mi; te otud izvanredni odnosi Austrije i SFRJ celih 45 godina...

Zašto vam govorimo o istoriji? Pa, zato što ovde istorija pulsira na svakom koraku. Iako je ovo grad budućnosti, iako u metrou i na glavnom trgu možete sresti ljude svih nacija, boja i fizionomija, veoma se lako, u sekundi, možete osetiti delom Štrausovih "žurki" sa valcerima, i prijema na dvoru... Ili boemštine Mocartovih kafana, gde je tugu za ocem utapao u piću, ostavljajući voljenu Stanci kod kuće! Ovo je grad gde je istorija sve. Ili barem veći deo ponosa njegovih žitelja...

Obilazak carskog nasleđa

A kako ćemo postati i sami deo velike i lepe priče o Beču? Obilaskom, laganim i nezamarajućim, zato što Beč poseduje mnoge parkove, mnogo zelenila, mnoge stilski uređene kafee i restorane... u koje je zalazio i Mocart, ili Šubert, recimo. A krenimo u obilazak iz samog srca grada, Trga Svetog Stefana (Stephansplatz), na kome se nalazi i jedno od metro-čvorišta, tako da se do njega veoma lako stiže.

Trg Svetog Stefana zasigurno ne spada u carsko nasleđe "u užem smislu" te reči. Gotička po svojoj strukturi, katedrala Svetog Stefana (Stephansdom) je monumentalna u svakom pogledu. I spolja i iznutra. Vitraži, oltari, rebra... Zaista je elegantno, na onaj srednjovekoni, mističan način, za razliku od baroka i klasicizma ostalih imperatorskih zadužbina. Teško je uhvatiti u kadar fotoaparata, koliko je velika. Ulaz u nju je besplatan, tako da nemojte propustiti da se nauživate mistične gotičke lepote zdanja, hladovine u unutrašnjosti, kao i da odmorite na klupicama predviđenim za vernike, kada nije misa... Na Štefansplacu se nalaze i mnoge simpatične prodavnice, i kafei, ali su naravno, najupečatljiviji - fijakeri, koji se baš tako i zovu. Ako ste pri novcu, onda je to "pod obavezno", kao gondola u Veneciji, ili crni retro-taksi u Londonu - provozajte se, i osetite se za momenat delom prohujalog sveta, od pre 85 godina... U kome se govorilo "Ljubim ruke!", i u kome su sastanci bili tajni, a ruka voljene se prosila od oca... Ako ne, iskoristite priliku da se slikate sa mirnim životinjama i njihovim zapregama... Na kraju, primetimo još jedno: na trgu ima nekoliko staklenih liftova koji spuštaju i dižu putnike do metro-stanice, ali su potpuno neprimetni, i nimalo ne kvare ugođaj srednjovekovno-baroknog trga. Treba učiti na malim stvarima, kako se stvara duh grada... i čuva!

Pođimo u promenadu glavnom ulicom Beča, Grabenom. Iako ima malo bizarno i zastrašujuće ime (u prevodu "Grobovi"!), ova ulica ne bi mogla biti veselija. Sedite u neki od desetina kafea i restorana, i popijte svoj "melanž". Zanimljivo, mnoge konobarice i konobari su našeg porekla, tako da će vaše interne konsultacije tipa: "A šta ćemo piti/jesti?" ljubazno prekinuti ređanjem menija na srpskom... U Grabenu se nalaze najznačajnije zgrade građanskog života grada, zlatare i prodavnice stoletnih tradicija. Ne zaboravite šarmantnu crkvu Sveti Petar (Peterskirche), koja se skriva u jednom pasažu...

Kohlmarktom (u prevodu: "Pijaca uglja"), gde stojećki Bečlije ispijaju svoju čašu vina posle posla, uz smeh, stižemo do impresivnog Hofburga. Carski Beč je imao svoje središte baš ovde, u domu Habzburgovaca. Hofburg je, ustvari, čitav kompleks zdanja, vrtova, i ostalih arhitektonskih "vragolija". Krenimo od veličanstvenog simbola dvorca, Kapije Svetog Mihajla (Michaelertor), glavnog ulaza, i pođimo, kroz dvorišta, do Trga Heroja (Heldenplatz). Delovi Hofburga datiraju čak od 13. veka, a "vremeplov" će vas odvesti sve do 19. veka... Augustinerkirche, Crkva Svetog Avgustina, pa zatim Hofbibliothek, sa svojom centralnom prostorijom koja sadrži možda najspektakularnije barokne elemente koji se mogu videti u celom univerzumu! Dalje, do Hofburške kapele (Hofburgkapelle), doma glasovitih Bečkih dečaka. Ovde znamenitostima nikad kraja - ovo je dom i sedište čuvene Španske škole jahanja (Spanische Reitschule), za koju novopečeni snobovi često pomisle da se nalaze negde u Madridu... Lipicaneri koji polako i disciplinovano koračaju... Ne zaboravimo i sjajne muzeje pod krovom ovog zdanja: Hofsilber i Tafelkammer muzej, Schauräume in der Hofburg, i Schatzkammer, kao i divnu Kuću Leptira (Schmetterlinghaus).

Kao što rekosmo, ovaj impresionirajući niz zgrada predstavlja tek početak jednog velikog parka, koji se nalazi na Trgu Heroja, i u kome se nalaze još neki od arhitektonskih bisera Beča: veličanstvene kulturne institucije kao što su Nacionalna biblioteka, ili pak, dve identične zgrade Prirodnjačkog (Naturhistorisches Museum) i Umetničkog muzeja (Kunshistorisches Museum). Između njih, u vrtu, dostojanstveno na prestolu sedi Marija Terezija (čije je ime Subotica nosila do 1918. godine!) i "gleda na svoje podanike"... pa i na vas, turiste! Posebno je interesantno neoklasično zdanje Albertina, sa četvoropregom, "kvadrigom" na svom pročelju, koje ne treba da izmakne vašem fotoaparatu!

Austrijanci su bili poznati kao ljubitelji zelenila. Otud i masivni parkovi puni stazica i zelenila, posvuda po gradu. Gradski park (Stadtpark) je jedan od njih, a kažu da je po njemu modeliran i novosadski Dunavski park; jer su, zaboga, Austrijanci više od svega želeli da se "kloniraju" u sva osvojena područja, i prenesu svima svoju kulturu, čineći ih Austrijancima po kulturi. U mnogočemu su i uspeli. Pažnju u parku, ipak, više od svega, privlače dve građevine: spomenik Johanu Štrausu, koji je "uhvaćen" dok svira svoju slavnu valcer-violinu, i Kursalon, u kome i ispred koga su priređivane najbolje "valcer-fešte" 19. veka...

Treba li reći da je Dvorac Šenbrun (Schönbrunn, doslovno: "Lepi izvori") pod zaštitom UNESCO-a? Palata i parkovi oko njega su definitivna "vrata" za ulazak u jedan novi; tj. stari svet: svet carskog dostojanstva, u svet monumentalnosti, intriga, raskoši, zavera... Ovo je definitivno biser barokne kulture, za koji će vam trebati ceo jedan dan da ga posetite, i o kome se pišu knjige! Naučite o carskoj porodici, o prelepoj princezi Sisi, koja je volela Mađare više nego Austrijance, o baroknoj kontrareformaciji, koja je pomoću raskoši osvajala srca vernika... Prošetajte se do Neptunove fontane i spomenika pobede, Glorijete, uživajte u zelenilu i gledajte ljude koji nonšalantno džogiraju, dok se Japanci besomučno fotografišu...

Otiđimo, sada, na drugi kraj grada, koji je samo geografski dalek, ali je logički gledano, apsolutno razuman korak, u dvorac Belvedere... Tokom 1714. godine, austrijski general Princ Evgenije Savojski, posle pobedonosnih pohoda protiv Osmanlija, naredio je gradnju svoje palate. Johan Lukas fon Hildebrant je sagradio, po njegovoj naredbi, Donji Belvedere, koji se tada još uvek nije tako zvao... Ova letnja rezidencija, zanimljivo, završena je za svega dve godine! Još uvek impresivne sale ovog bivšeg letnjikovca, poput Mermerne sale, ili Sale groteski, zaustavljaju dah putnicima - namernicima... Već 1717. godine doneta je odluka da se sagradi i Gornji Belvedere, moćniji i lepši. Godine 1752., Marija Terezija je otkupila, posle prinčeve smrti, njegov letnjikovac od naslednika, i od njega načinila galeriju, prenevši 1776. godine kolekcije slika iz Štalburga u Belvedere. Načinila je "Carsku i kraljevsku Galeriju slika", i postala "kuma" ovog zdanja, koje se od tada i zove "Belvedere". Od 1781. godine kolekcija je otvorena za javnost, a ono što je zanimljivo je da je palata služila i kao "zbeg" francuskoj kraljevskoj porodici, posle njihove revolucije. Barem onim preživelima...

Bilo kako bilo, čitav kompleks danas, u vreme republike, služi kao galerija, i dalje, na ponos i diku Austrijanaca... Naravno, nepotrebno je reći da je i samo "zavirivanje u dvorište" impresivno... A na vama ostaje da vidite i sračunate koliko vremena možete potrošiti za ovaj bečki dragulj...

Nedaleko od Belvederea nalazi se i crkva posvećena svetom Karlu, Karlskirche, sjajno barokno zdanje, koje pleni jednim neobičnim rešenjem: dva stuba, poput nekih antičkih divova, uzdižu se sa obe strane crkve, a na njima su uklesane, u obliku reljefa, scene iz Jevanđelja... "Karlova crkva" se nalazi na ogromnom trgu Karlplatz, ili, naravno, Karlovom trgu... Ovde ne treba propustiti sjajne građevine u art-nuvo stilu, kao što su stanice metroa, stanice tramvaja, i posebno - remek delo bečke secesije - tzv. Sezession Haus, "Kuću secesije", koja stoji u istoj onoj ravni u kojoj stoje njeni mađarski ili pariski pandani... u ravni majstorstva arhitekture i dekoracije! Takođe, nije zgoreg baciti pogled ni na Bečki tehnički univerzitet (TU Wien), na kome su studirali mnogi velikani nauke...

Par stanica metroa dalje od Karlovog trga nalazi se kompleks građevina koji predstavlja administrativni centar austrijske prestonice: Parlament negdašnje carevine, a sada republike, pred kojim stoji "Srećna Austrija" (Felix Austria), personifikacija raskoši i spokojstva carevine; neogotička Gradska kuća (Rathaus), simbol sa mnogih razglednica; zatim Zavetna crkva (Votivkirche), podignuta u slavu Boga i zahvalnost Svevišnjem što je spasio život caru Franji Josifu. Bečki univerzitet, Gradsko pozorište (Burgtheater)... tek sada shvatamo koliko je Beč ustvari, veličanstven, carski, neprolazan.

Nemojte se zavaravati: trebaće vam mnogo hodanja, mnogo volje i ne previše novca da se obiđe sve. Trebaće vam i mnogo filmova, ili mnogo pražnjenja kartice na digitalnom fotoaparatu. U svakom slučaju, kada odete iz razigranog i zadovoljstvima sklonog Beča, osećaćete se baš kao što svaki putnik i treba da se oseća: kao da ste videli i proživeli nešto jedinstveno, neponovljivo, veliko. I da ste vi, odsada, deo toga. I da je to, odsada, pa zanavek, deo vas. A šta ima više od toga?

Ovaj tekst objavljen je ljubaznošću magazina "Travel"

Ukoliko volite da putujete i da beležite svoje impresije, kliknite ovde i pošaljite nam ih. Najbolje ćemo objaviti i nagraditi izdanjima produkcije B92.