Del Toro: Najteže je kad boli duša

Četrdesetšestogodišnji Portorikanac Benisio Monserate Rafael del Toro Sančez, slavna holivudska zvezda Benisio del Toro (rođen 1967. u porodici portorikanskih advokata), glumac, producent, pa i reditelj u nastanku (kratki film u okviru omnibusa „7 dana u Havani”), višestruki je povratnik na Kanski festival, koji ga je ovde prigrlio kao glumca u filmovima Ejbela Ferare, Stivena Soderberga, Terija Gilijama...

Ove kanske sezone gledamo ga u kompleksnom i sjajno odigranom liku Indijanca Džimija Pikarda, pripadnika plemena Crna Noga, povratnika iz Drugog svetskog rata, koji se zbog užasnih glavobolja i gubitka vida podvrgava psihoanalizi slavnog antropologa i psihoanalitičara Žorža Deveroa (Matje Amalrik) u američkom filmu „Džimi P. – Psihoterapija ravničarskog Indijanca” francuskog reditelja Arnoa Deplešena.

U penthausu francuske kompanije UGC na samoj Kroazeti, Benisio del Toro u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” pozdravlja „kompanjera” Emira Kusturicu, konstatuje kako je ovo prvi film u kojem nema nijednog stereotipa o Indijancima i zasluge za to pripisuje Deplešenu, priseća se svog glumačkog debija u Madoninom spotu „La Isla Bonita” 1987, a na pitanje kako komentariše činjenicu da ga je časopis „Pipl” proglasio jednim od najlepših muškaraca na filmu svih vremena, odmahuje rukom i kaže kako ne veruje u ono šta se o njemu piše, pa tako neće verovati „ni u ono što vi budete napisali o meni!”

Lakše je razumeti filmski lik nego stvarno ljudsko biće?

O, da! Lik je samo jedan trenutak, ljudsko biće je čitav život. Film „Džimi P.” je zasnovan na knjizi, ali ne na celoj, već na njenih stotinak stranica, na jednoj od studija objavljenih u knjizi. Sto stranica knjige, dva sata filma, a ne čitav život. Razumeti lik koji igram je teško, ali je svakako mnogo lakše nego razumeti stvarnu osobu, njenu bol ili sreću, i čitav njen život.

Kada govorimo o bolu, dali je teža fizička ili psihološka bol?

Teško je kada opečeš ruku dok praviš roštilj, a teška je i psihička bol. Najteže je kada boli duša.

Koja je bila najteža bol u vašem životu?

Izgubio sam majku! Imao sam samo devet godina. Ta vrsta boli nikada ne prestaje. Kada je japanski reditelj Kanatuši sa 96 godina snimio film o gubitku majke, pitao sam ga da li je posle toga prestalo da boli. I znate šta mi je odgovorio? Odgovorio je: „Ne, taj bol je večnost”.

Deplešen je ogroman filmski teret svalio na Amarlikova i vaša leđa? Ovo nije samo film o psihoanalizi već i o suštinskom prijateljstvu između dva čoveka?

Ima i drugih glumaca oko nas, ali znam na šta mislite. Morali smo da radimo brzo i teško. U scenariju je bilo naznaka spontanog rađanja poverenja i prijateljstva. Bilo je naznačeno da se Devero drži svih obećanja datih Džimiju, ali smo Matje i ja posebno insistirali na tome da je Devero jedini koji je u Džimijevom životu poštovao datu reč, što je od izuzetne važnosti u kulturi Indijanaca, čije je generacijsko iskustvo puno neostvarenih obećanja i izneverenog poverenja. Zbog ispunjenih obećanja, gradi se poverenje između dva lika, a iz poverenja se rađa prijateljstvo.

Kako vi lično provodite vreme sa prijateljima?

Idemo i jedemo zajedno. Delim hranu sa svojim prijateljima. Za istim stolom.

Da li ste se u pripremi za ulogu možda podvrgli psihoanalizi?

Ha, ne! Ali, glumci su hteli –ne hteli u poziciji da budu pomalo i psihoanalitičari, jer za razumevanje svog lika i likova oko sebe, moraju da otkrivaju i razumeju različite psihološke sklopove ličnosti i energiju koja se emituje i razmenjuje u određenim filmskim situacijama i odnosima. Glumac mora da zna zašto njegov lik radi to što radi, njegove motive, impulse, reakcije.