Tuševljaković: Mjevil, Balard, "Misfits", "Promise"

Ako vas ne zainteresuje to što se čovek zove Čajna Mjevil, ili to što mu se roman zove „Grad i grad“, onda neka vas zainteresuje to što je roman smešten u izmišljenu istočnoevropsku zemlju koja iznenađujuće liči na amalgam Srbije i Hrvatske, odnosno na Berlin pre 1990. A u pitanju je tvrdi detektivski roman. Mene je zaintrigirao po nekoliko osnova i sva očekivanja su mi ispunjena. Čak prevaziđena.

Takođe, čitajte Džejmsa Grejema Balarda, jer kad nisu teroristi, onda je apokalipsa. Savršen izbor za nuklearno proleće.

Od domaćeg, možda je najjednostavnije da zavirite u neku od antologija fantastične i horor priče, „Beli šum“ ili „Istinite laži“, gde ćete na jednom mestu pronaći mnogo domaćih žanrovskih pisaca i uštedeti sebi vremena i truda.

Kada je već pomenut britanac Balard, onda neka se tu nađu i „Misfits“, serija o superherojima kakve do sada niste sreli. Kroz šest jednosatnih epizoda po sezoni, serija prati grupicu mladih delikvenata u centru za društveno koristan rad, pošto im je čudesna oluja jednog dana podarila supermoći. Delikventi plus supermoći jednako dobra zabava. Za njihove likove ćete se vezati onako kako ste kao mali vezali za Jovančeta i njegovu družinu.



Nedavno sam pogledao odličan film Vinćenca Natalija, „Splice“, kompaktnu naučnofantastičnu dramu o genetskom inženjeringu i plodovima ljudske težnje da pobedi prirodu. Svoju i onu oko sebe. Savršen primer kako od nauke načiniti dramu, ili od drame nauku.

A uz sve to samo čvrst zvuk: Springstinov „The Promise“, koji nas vraća u davni kraj sedamdesetih, nove Klaksonse, dobre kao stare, zatim malo poznati, a odlični Dredg i njihov poslednji album „The Parrot, the Periah, the Delusion“, kanadske superklince Protest the Hero, ili novi dvd švedskog Opeth-a.